Фалсификат холокауста

Пише Јаша Алмули

У тексту под насловом „Не удварам се публици“, објављеном у културној рубрици „Политике“, Недићев режим окривљен је за један велики злочин против српских Јевреја који су починили искључиво Немци. Текст је објављен поводом претпремијере филма Горана Паскаљевића „Кад сване дан“, на тему холокауста у Крагујевцу. Ни Паскаљевић, ни косценариста филма Филип Давид, у разговору после претпремијере Немце и не помињу. Уместо њих се помиње Милан Недић, председник владе која је служила Немцима, његова полиција и злочини „које су неки Срби учинили“. Није ли тиме дошло до замене кривца? Да се српским сарадницима окупатора не приписује оно што су учинили искључиво окупатори?

ЗЛОЧИН И ОДГОВОРНОСТ Паскаљевић тврди да логор „Сајмиште“ не би био пун да није било Милана Недића: „Као уметник, морам да се бавим злом на нашем простору. Недићева полиција послала је седам хиљада људи у Топовске шупе (ово је грешка, требало би да стоји „на Сајмиште“ – прим. Ј.А.) и да није било његове сарадње са колаборационистима, логор ‚Сајмиште‘ не би био пун. Када то кажете, хватају вас за гушу, јер сви желе да буду слепи пред злочинима које су неки Срби некад направили… Моја дужност је да говорим о злу у свом народу.“
Те речи говоре да Паскаљевић сматра да су Срби из Недићевог режима криви за злочин на Сајмишту који су искључиво починили Немци.
Постоји у том тексту и посредна назнака да је Београд одговоран за оно што се догодило на Сајмишту. Књижевник Филип Давид рекао је да је Сајмиште било „у центру Београда“, што не одговара истини. Логор уопште није ни био у тадашњем Београду, већ се налазио на територији Независне Државе Хрватске која је добила Срем, а са њим и Земун и избила на обалу Саве прекопута Београда. Немци су, зато, затражили дозволу усташа да на њиховој територији успоставе логор, што су им ови одобрили под условом да стража у логору не буде српска, и да логор буде снабдеван не са хрватске већ са српске стране.
Чињеница је да је Недићев режим одиграо прљаву и злу помоћну улогу у спровођењу немачке политике према српским Јеврејима, али и да није имао везе са злочином на Сајмишту.
Професор Раул Хилберг, у делу „Уништење европских Јевреја“ („Harper and Row“, 1979, Њујорк), извештава да су после стрељања у Београду четири до пет хиљада Јевреја, мушкараца, као српских талаца у јесен 1941, Немци почели да решавају шта ће са преосталим јеврејским женама и децом. Решено је да буду смештени у логор близу Земуна. Године 1941, 3. новембра, генерал Харалд Турнер из окупационе команде у Србији наложио је да се изврши попис јеврејских жена и деце у свим местима Србије. „Војне јединице преузеле су (обавезу) да пребаце у Земун жене и децу“, наводи Хилберг.

[restrictedarea]

ЕСЕСОВСКИ ЗЛОЧИН Шта се после догодило најпотпуније је известио професор Кристофер Браунинг у раду „Коначно решење у Србији – Земунски логор за Јевреје“, објављеном у Јерусалиму 1993. године у 15. свесци студија израелског Меморијалног центра „Јад Вашем“. Преко 5.291 жена и деце из Србије и Баната доведени су 8. до 12. децембра 1941. у два павиљона Сајмишта, и ту су провели ужасну зиму у глади и хладноћи.
У логор су затим довођени Јевреји из других крајева Србије, те је укупни број заточеника, средином марта 1942, износио 6280.
Њихово убијање извршено је између почетка марта и 12. маја 1942. године. Из Берлина је стигао један велики камион у који је могло да стане од 50 до 100 особа. Са укрцаним заточеницима камион је прелазио оштећени мост на Сави и током кратког застоја један од возача је спајао цев која је из мотора водила у затворену кабину где су стајали људи. На путу кроз центар Београда према Јајинцима, на авалском друму, они су угушени издувним гасовима. У Јајинцима мртве су истресали у масовне гробнице.
Команданти логора су били есесовци Андорфер и Енге, убице возачи камиона били су есесовци Гец и Мајер, стражу су у логору вршили немачки жандари. У логору није било ниједног Србина на дужности.
Као што се види, квислиншки режим у Србији није имао везе са злочином на Сајмишту. Али је суделовао у страдању српских Јевреја. Недићев режим био је, по немачкој одлуци, одговоран за спровођење наредбе немачке команде од 30. маја 1941, која је одређивала ко се сматра Јеврејином, расно их је дискриминисала и наређивала пљачку њихове имовине. Јевреји који су бежали из Београда плашили су се да их на улазу у железничку станицу не открију недићевски полицајци. Страх је уливала и Специјална полиција Недићевог режима. Али највећу услугу Немцима тај режим је учинио ловом на неколико стотина Јевреја који су се крили по Србији после великих убистава 1941. и 1942. године. За откривене и ухваћене Јевреје, Недићеви органи добијали су од Немаца новчане награде. Била је то надница за јеврејску крв.
А оно што су рекли Паскаљевић и Филип Давид чист је фалсификат холокауста.

[/restrictedarea]