Епски противнародни циклус

Пише Миодраг Зарковић

Један Етар, а два господара: нит` је било, нит` ће икад бити! Удариће челик на челик,  сабља на сабљу, Претплата на Сорошку, па јао оном до бога милога ко не пропусти од себе горега

1 На дан када је Марко Љ. Тијанић, прилепски господар родом из Ђаковице, ујахао на свом расном дорату Сервису у двориште Новака ковача, беснела је олуја какву ни најстарији нису памтили. Као да се, под теретом кишурине из изврнутог неба, цело Косово повијало.
Срећа па је равно, иначе би га потопила, помислио је Марко. Мада би боље било да је сачекала још један дан. Сутра ће киша имати рашта да пада. Сутра ће имати да спира крв.
Надао се да то неће бити његова, већ крв онога по чију је главу кренуо. За ту главу му је, међутим, било потребно ново оружје. А по питању оружја, на целоме Косову није било већег мајстора од Новака.
„Добро ми дошао, господару Тијанићу“, поздрави га Новак, кријући се у довратку од поплаве из облака.
„Љ. Тијанићу“, јетко процеди Марко кроз зубе, опомињући свог домаћина више густим, натопљеним, намрченим обрвама, него дубином гласа. Иначе га није погађало када му у ословљавању изоставе средње слово, али му је тог јутра нешто засметало на Новаку чим га је спазио, па је искористио већ прву прилику да га постави на своје место. Старац је, колико год вредан и умешан био, ипак морао да пази како се обраћа прилепском владару родом из Ђаковице. „Неће ти бити добар мој долазак, ако ми сабљу ниси завршио.“
У старчевим дубоким, сивим очима, Марко виде немир. Можда збуњеност, можда страх, али немир.
„Завршио сам је, како нисам“, одговори Новак, уздржанији него дотле, мада и даље љубазан. „Хоћеш ли прво чашицу ракије, да се окрепиш? Дуг је пут иза тебе.“
„Задржи, Новаче, своју помоћ и сажаљење за неког другог. Мени нису потребни. Нема за мене дугог пута у мојој земљи, нека ти је то јасно. Не може мене моја земља да измори.“ Подозревао је да ће му накнадно бити жао што се овако опходи према ковачу, али као да није могао да се уздржи. Као да му се, први пут за све ове године колико се познају, свидело да буде суров према старини која му је исковала сва досадашња сечива. „Од тебе ми је потребна једино сабља, ништа друго. Ни ракија, ни окрепљење, једино сабља.“
Сад је већ могао да буде сигуран да у Новаковим очима види бес. То што је знао да га је и заслужио, уливало му је известан спокој. Ако ли погинем сутра, овај неће жалити за мном.
Није сјахао из седла, већ је Сервису на леђима сачекао да му Новак донесе сабљу. Али, када ју је угледао, истог часа стуштио се на блатњаву земљу. Као да је таквој сабљи морао да ода почаст стојећи на својим смртним ногама. Богобојажљиво је пружио руке, како би је прихватио од Новака. Да га је у том трену неко питао да ли би радије остао без руке или без сабље, ко зна шта би одговорио.
„Хоћеш ли јој име дати?“, упита га Новак. Осокољен Марковим одушевљењем, старац је изгледа решио да узврати на малопређашњу строгоћу свог госта, па је сада пустио језичину и дрзнуо се да испитује прилепског господара родом из Ђаковице.

[restrictedarea] Марку наједном није било стало да му одбруси, већ му је помирљиво рекао: „Хоћу, богами. Назваћу је Претплата. Кажи, какво име, а?! Има да бруји о њој цела земља! Док ми је она у руци, неће бити тог делије који ће ми са мегдана претећи. Само да завршим ова нерешена посла што имам са Мусом Инсајдерџијом, па да видим ко ће смети да се суочи са Љ. Тијанићем и Претплатом у његовој руци!“ Могао је да стане ту, али га је усхићење понело:
„Јеси ли икада исковао бољу сабљу, Новаче ковачу?“
„Нисам, господару, никад. Нити мислим да ћу. Оваква се кује једном и никад више. Зато је чувај, немој да ти је отме неко, ко зна да ли бих могао поново да је сачиним.“
Марка засврбеше прсти. Сечиво задрхта, само њему приметно. Усне му се саме покренуше:
„Пружи руку, да ти платим. Колико сам ти дужан?“
Новак посегну ка Марку, али пре него што је стигао да изусти цену, сабља севну кроз кишу, секући облак од паре и људског и коњског даха, откидајући Новакову шаку од остатка руке. Старина најпре застаде у неверици, секунд-два, пре него што другом руком хитро поклопи рану како би зауставио крв, а онда мукло зајеча. И даље је у њему било довољно пркоса да не би закукао или заплакао, већ му је, док се у немоћном грчу стропоштао на колена, бол из грла излетео пригушено, скоро па нечујно.
Марко се надвио над њиме. Својом крупном, тешком главом, малтене је сасвим заклонио Новака од кише. Барем је толико могао да учини човеку којем је управо, једним потезом, одсекао и руку, и понос, и сврху.
„Ето, сада смо обојица сигурни да ће Претплата остати јединствена. Ја је нећу изгубити, а ти је више ником нећеш сачинити.“ Самоуверен до бескраја, згази одсечени патрљак Новакове руке, набијајући га дубље у блато, затим се окрену од посрнулог ковача, упаса Претплату, узјаха Сервиса и гордо се запути ка Етровом пољу, где га је сутрадан чекала или смрт, или вечна слава.

2 Муса ће, знао је Марко, стићи на Етрово поље, на заказани двобој, пре њега. Није га то бринуло. Нека Инсајдерџији та предност, нека мисли да је нешто њоме добио, нека се заноси док ми не види сабљу.
Марко је знао и које ће сечиво имати његов душманин. Оно којим је харао Косовом уздуж и попреко. То није била Новакова сабља, нити са Косова равна. То је била сабља коју је Муса донео са собом из неке далеке земље, Сорошевка се звала. Говорили су да је убојита, оштрија са сваким вратом који би посекла, а секла их је и лево и десно, и напред и назад. Док су до Марка Љ. Тијанића, прилепског господара родом из Ђаковице, стигле вести о новом разбојнику који му пустоши земљу, Муса је без предаха посекао све остале великаше. Одавде, а ипак туђин, Муса Инсајдерџија немилосрдно је прокрчио своју крваву стазу. До престола, за који је држао да му је предодређен, сада му је остала само још једна препрека: Марко Љ. Тијанић, главом и брадом.
Зато је њихов двобој био неизбежан, и то баш на Етровом пољу. Један Етар, а два господара: то нит` је било, нит` ће икада бити.
Када се Марко приближио уговореном пољу, киша је сасвим престала, али је расквашено тло више личило на живо блато, него на земљу за ходање. Муљ је био толико дубок, да испрва није ни приметио Мусу, на другом крају попришта. Изгледа да је и Инсајдерџија њега касно опазио, па се тргао када му је Марко пришао довољно близу да могу да се одмере погледима, пре него што један другом скоче за вратове.
„Здраво, Мусо, аго Инсајдерски. Ваљда знадеш, али ћу ипак да ти кажем: ја сам Марко, господар Прилепа, родом из Ђаковице…“
„Знам, знам, Марко Тијанић“, прекиде га Инсајдерџија.
„Љ. Тијанић!“, загрме Етрово поље од Марковог беса. „Упамти то име, Мусо Инсајдерџијо. Марко Љ. Тијанић! Када те на небесима буду питали ко те је тако гадно посекао, немој да си случајно изоставио `Љ`, иначе ћу и кроз пакао да те прогањам, бубашвабо људска!“
Муса уситни очима и упери их право у Марка. Сада је на Марка био ред да се тргне. Тек такве, у цртицу претворене, Мусине очи могле су да препадну човека.
„Јеси ли ти то може бити љут на мене, господару Марко?“, упита га Муса. „Да ти то ниси дошао по моју главу? Ти би, јуначе, да се бијеш са мном?!“
„Па, зар ме ниси прозивао свуда и на сваком месту?“, процеди Марко, сада већ цео збуњен. „Зар ниси искао мегдан са мном? Зар ниси зато посекао све друге велможе, не би ли на крају и са мном снагу одмерио?“
Инсајдерџија се осмехну. Марко зину од чуда.
„Па, ти се мене, господару прилепски родом из Ђаковице, стварно не сећаш! Ти мене изгледа не препознајеш.“ Осмех Мусин пређе у грохот. Подругљив, разоран, неиздржив, пробадао је Марка Љ. Тијанића као да му је живо месо кидао. „Присети се, мој господару. Присети се како смо се гостили пред Будимом и Пештом, крајем века протеклога. Није то било тако давно. Памтиш ли Монтгомери пашу, како нас је некад дворио, како нас је свету учио? Сећаш ли се Вотфорд-алије, великог везира од Би-Би-Сија? Зар си због Бориса, бега дорћолскога, заборавио све што је било раније? Зар ћеш завете своје погазити? Зато сам те громко дозивао, да те подсетим на обавезе твоје. Нећеш ваљда нашу борбу изневерити? Ниси ваљда почео и сам да верујеш у оно што си другима наклапао, мој господару, црни Марко Љ. Тијанићу?! Ниси ваљда збиља умислио да си створен за ишта друго, осим да сечеш руке старим ковачима, и да сиротињу тужакаш, и да вртиш стално једне те исте приче, што си их наследио са престолом?!“
У Марку се гуша зачепила. Ваздух му из груди утекао. Крв му сва у главу побеже.
Инсајдерџија га не чека да се сабере, већ наставља да му приповеда и заповеда:
„Муко људска, па ти си себе убедио да си заслужио све што ти је дато! Самога си себе обмануо, главо луда, луда и прелуда! Ти би сада мени да се испречиш, уместо са пута да ми се склониш! Претплатом би на мене, је ли?! Призови се памети, мој господару, призови се, да те не би други призвали. Присети се шта ти је дужност: мени с пута да се склониш, и да склањаш све што ми се тамо нађе. И немој више да ти се деси, да се овако заблентавиш и сметнеш с ума да мораш да ми помажеш. Не мож` свако своју политику водити, мој Љ. Тијанићу, већем морамо следити слово праоца нашега, великога Старца Гебелса, да се сва власт има предати у једне руке. Један Етар, а два господара, то није било, а неће ни бити.“

3 Док је јахао назад своме дому, Марко Љ. Тијанић често је загледао у нову, неискоришћену сабљу, коју је сироти Новак ковач платио шаком. А затим би очи дигао ка небесима и наглас закукао:
„Јао мене, до бога милога, где пропустих од себе горега.“
Веровао је да барем таквих, горих од њега, више нема. Преварио се: ено Мусе Инсајдерџије, како нетакнут одскакута са Етровог поља. И грешку је Марко схватио. Неће је поновити. Никада више неће му ни пасти на памет да сам себи ишта поверује, а најмање то да је јунак. Од сада ће памтити да је слуга.

[/restrictedarea]