Dmitrij SEDOV: Sjedinjene Evropske Države na pruski način

Teško da još neko uopšte može da poriče da je sudbina EU podvrgnuta visokom riziku: njena glavna učvršćujuća struktura – evrozona – počinje da se ruši.

Rezultati sveopštih izbora u Grčkoj koji će se održati u nedelju, pokazaće da li će Grčka biti prva zemlja koja napušta evro-zonu.

Situacija u Španiji je takođe preteća i Madrid je zamolio za pomoć iz budžeta unije. Španija nije ekonomski patuljak, nego četvrta po redu privreda u evrozoni. U kritičnoj finansijskoj situaciji se nalazi još niz zemalja EU.

Dužnička kriza pretvorila se u krizu vere. Za rukovodstvo EU nije preostalo mnogo varijanti za izbor. Ili će otkloniti urođene defekte sistema, koji utiču na zajedničku valutu, ili će najveća ekonomska zajednica u svetu potonuti u haos bankarskih katastrofa, bankrota i kolapsa. Londonski časopis The Economist predviđa da će kriza biti strašnija od one iz 2008-2009. godine.

Rukovodioci EU grozničavo traže rešenje. I te odluke su na upravo završenom samitu jasno označene. “Evrograndi” vide izlazak iz ovakvog položaja, u stvaranju nadnacionalne “supergrupe” koja će kontrolisati privredu svake zemlje EU. Iza te “genijalne” ideje stoje nemački političari, koji smatraju da je neophodno jednostavno zavesti elementarni red u organizaciji. Oni vide uzroke krize evrozone u tome, što u nizu vlada nije bilo neophodne finansijske discipline, one su neodgovorno povećavale svoj državni dug, praktikovale populistička rešenja, u nadi da posledice takve politike sami neće trpeti.

Uoči samita, nemački kancelar Angela Merkel dala je u intevjuu programu ARD neverovatnu izjavu: “Nama treba takozvana poreska unija – rekla je ona – a to znači bolje konsolidovanu budžetsku politiku. Ona nam je potrebna više od bilo čega drugog i od političke unije. Mi moramo korak po korak da dajemo veliku punomoć Evropi i da dozvolimo Evropi da nadzire naše mogućnosti”. Ta izjava je priprema publike za velike promene i njihovo shvatanje da dostignuti nivo više ne dejstvuje. Po nemačkim vizijama, Evropa ima budućnost jedino ako pojedinačni članovi EU odustanu od velikog dela svog nacionalnog suvereniteta.

Nemci su uspeli dobiti svoje i EU predstoji stvaranje organa za jačanje bankarske i finansijske kontrole.

One vlade kojima su potrebne veće sume od onih koje njihove privrede ostvaruju, moraće da šalju molbe posebnoj grupi finansijskih ministara. Ta grupa će ocenjivati realne potrebe zemlje i odlučivati da li da im odobri novac ili ne. Ta grupa će imati stalnog predsednika – nešto poput glavnog ministra za finansije Evrope. On će imati punomoć da zabranjuje državama da prave nove dugove, a vlade će moći da kontrolišu samo onaj deo dohotka koji dobiju od naplate poreza.

To lišava vladu suštinskog dela suvereniteta i dozvoljava inostranim činovnicima ne samo da gazduju u monetarno-finansijskim poslovima država članica, nego i da nameću pravila ponašanja, uključujući i regulisanje onih operacija koje su vezane za inostrano zaduživanje.

Pošto se nemački političari uopšte ne trude da frazeološkom dekoracijom ublaže svoje “prisilne mere”, očigledna je težnja Berlina da preuzme vodeću ulogu u “zavođenju reda”. Pri tom, Nemci ne skrivaju da žele da posvuda zavedu poredak onakav kakav je u Nemačkoj. U zvučnicima širom Evrope mogla bi se ponovo začuti pomalo zaboravljena komanda na nemačkom: «Alles in Ordnung bringen» – dovesti sve u poredak.

Kakav će to “poredak” biti, već sad je vidljivo. I ne čekajući da počne transformacija rukovodećih organa (a ona će uskoro početi) nemački političari počinju da izlažu svoje predstave o tome kako oni nameravaju da dejstvuju.

Tako je ovih dana predsednik nemačkog Bundestaga Norbert Lamert istupio protiv daljeg širenja EU, pošto “zemlje bivše Jugoslavije još nisu sazrele za stupanje u EU”. Glava Bundestaga smatra da je “nužno ispuniti samo neodložne zadatke u oblasti konsolidacije društva i da mi ne možemo postaviti častoljubive ciljeve širenja, iznad nasušno potrebne stabilizacije”. Obrušivši se na Bugarsku i Rumuniju koje su zaustavile reforme odmah posle stupanja u EU, Lamert je izrazio mišljenje da “Hrvatska očigledno nije zrela za stupanje u EU” i sa njenim prijemom treba sačekati. Premda je u skladu sa ranije donetim planovima EU, Hrvatska trebala 01. jula 2013. godine da postane punopravni član unije. Svoje rezerve prema zrelosti Hrvatske, izrazio je i predsednik Komiteta za evropske poslove Bundestaga Gunter Kirhbaum.

Težnja Nemaca za učvršćenjem “discipline batine” u EU, nije ostala bez reakcije u oslabljenoj organizaciji. Evropska komisija je predstavila izveštaj o proširenju EU, u kome se šanse kandidata za stupanje u EU ne ocenjuju bez učešća nemačkih diplomata.

Po tom izveštaju, tu spadaju Island, Crna Gora, Srbija, Makedonija, Albanija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Turska. Svi oni, sa izuzetkom Islanda i Crne Gore, podvrgnuti su izrugivanju, iz čega eksperti izvlače zaključak da se o prijemu novih članica može razgovarati tek za 6-8 godina.

Evrokomesari su prema Srbiji iskazali više pretenzija nego prema bilo kome drugom. Ona je proletos dobila status kandidata za prijem, ali komesari još nisu spremni da odrede datum za sledeću etapu pregovora. Osnovni razlog je – neregulisani konflikt između Srbije i Kosova. Pored uspostavljanja odnosa sa Prištinom, Beogradu se sugeriše da obezbedi nezavisnost Centralne banke i da sprovede reformu sudskog sistema.

Postaje očigledno da šargarepa okačena iznad “evroorjentisanih” srpskih političara, još dugo neće završiti u njihovom grlu. Ako se o “reformi sudskog sistema i nezavisnosti Centralne banke” još i može razgovarati, to “uspostavljanje odnosa sa Prištinom” u nemačkom tumačenju znači puno priznanje nezavisnosti ove veštačke tvorevine. Međuti, tragedija situacije u koju EU gura Beograd, u potpunosti će se sagledati tek kada Kosovo postane potpuno nezavistan subjekat međunarodnog prava. Upavši jednom pod kontrolu evropske “superbatine”, Srbija više ne može ići dalje od toga, da stvara blagoprijatne uslove za opstanak Prištine. Tim pre što Nemci, koji su u “superbatini” zauzeli rukovodeće položaje, neće preterano brinuti o Srbima. Računati na iskrenu želju Nemačke da Srbiju dovede u red naprednih država, bilo bi isuviše optimističko. Sve što su evropejci činili u odnosu na Srbiju u poslednjih 30 godina, ukazuje na planirani proces njene dezintegracije.

U skorije vreme se neće rešiti ni pitanje ulaska Makedonije u Evropsku Uniju. Ona je još 2005. godine dobila statut kandidata, ali se od tada pregovori još nisu pomerili sa mesta. Uzrok zastoja ogleda se u sporu Skoplja i Atine oko imena – u sastav Grčke ulazi regija sa takvim imenom – i zbog toga se ta zemlja u OUN naziva Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija. Ali pored toga, verovatno treba uzeti u obzir i aktivan odnos albanskih separatista prema toj republici. U godinama koje slede, verovatno predstoji destabilizacija Makedonije i primati u EU zemlju sa takvim perspektivama, ne bi bilo baš dalekovido.

Slabe šanse na integraciju sa EU ima i Albanija, kojoj je savetovana reforma parlamenta i izbornog sistema. Još gore stvar stoji kad je u pitanju Bosna i Hercegovina. Kako stoji u izveštaju, zemlja je odustala od puta evrointegracija.

Jedino je sa Crnom Gorom drugačije stanje – ona je jedina država u regionu koja je dobila pravo za nastavak pregovora za pristup EU još u ovoj godini. Osim Crne Gore, velike šanse da stupi u EU ima i Irska – najmanje problematičan kandidat za EU, a za samo članstvo u EU – jedina varijanta je spas sopstvene privrede. Ali ona još nije na referendumu donela odluku o pristupanju EU. To je delimično povezano i sa željom države da izbegne donošenje teških ribarskih propisa koji su na snazi u EU.

I na kraju, potpuno su nepoznate perspektive najstarijeg kandidata za EU – Turske. Formalno je njen konflikt sa Kiprom glavni problem. Dugogodišnji sukob je još više eksalirao 2012 godine, zbog toga što je Kipar predsedavao EU. Očigledno da danas Brisel uznemirava činjenica da se u Turskoj iz nepoznatih razloga nalazi oko 300 visoko rangiranih vojnih službenika, uglavnom generala, koji se sumnjiče za nelojalnost R. Erdoganu. Istina, evropski sistem za “ljudskopravnu” zaštitu se nije previše bavio tom temom, kao u slučaju Hodorkovskog ili Magnickog.

Istovremeno, situacija je takva da je nemoguće zaustaviti “prijemni transporter”. Ceo svet će otkaz prijema u EU nekoj zemlji, oceniti kao slabost EU i mogućnost njenog raspada. Zbog toga svi dobro miniraju a loše igraju.

Praktično, sada ta ista EU nema sredstava za podizanje životnog standarda te iste Crne Gore, za izgradnju njenih puteva i infrastrukture. Dakle, i tu je reč samo o političkoj svrsishodnosti, kako bi se donekle održala slika blagostanja.

Naravno da širenje evrozone treba da protiče samo na račun jakih zemalja a ne zemalja u razvoju. No, čvrste privrede ne žure previše da se prisajedine evrozoni. Ta ista Češka, koja je odavno uspela da u okviru EU pronađe svoje mesto pod suncem, nastavlja da koristi krunu, ispravno verujući da je “tako sigurnije”. To izaziva zlobne reakcije Berlina i tajno citiranje doktora-Nemca iz romana “Doživljaji dobrog vojnika Švejka”: «Das ganze tschechische Volk ist eine Simulantenbande» – “Sav narod Češke je jedna obična banda simulatora”.

Takva reakcija je razumljiva – češke finansije “superbatini” nisu baš po volji.

Međunarodni eksperti govore o pokušaju stvaranja Sjedinjenih Evropskih Država. Ali glavna karakteristika procesa koji je u toku, ogleda se u tome, da će čitava konstrukcija biti postavljena samo u slučaju ako ona bude odgovarala nemačkim predstavama o “kulturi stabilnosti”.