Црна Гора – Од Балканских ратова до европских интеграција

Пише Наташа Јовановић

Само 100 година раније неки други Црногорци и нека друга Црна Гора направили су херојско дело без преседана и ставили све на коцку  како би заједничким прегнућем са Србијом и балканским савезницама кренули у коначно ослобађање Балканског полуострва од турског ропства

Из данашњег угла то вероватно изгледа нестварно, али пре тачно сто година Црна Гора је без икаквог оклевања ступила у ратно савезништво са Србијом, које је исходовало коначним протеривањем Отоманског царства са простора на којима је наш народ живео вековима уназад. Октобра историјски блиске, а идеолошки предалеке 1912. године, Црна Гора је решила да не признаје тадашњу, пусту турску „реалност“, већ да заједно са Србијом ствара неку нову стварност, засновану на храбрости, чести и предању. Засновану нарочито на Косовском завету, који је тада био једина призната „политичка реалност“ – јуриш у ослобађање Косова и Метохије, подручја знаног првенствено под називом Стара Србија. Дакле само 100 година раније неки други Црногорци и нека друга Црна Гора направили су херојско дело без преседана и ставили све на коцку како би заједничким прегнућем са Србијом и балканским савезницама Бугарском, Грчком и Румунијом, а у оквиру тек основаног Балканског савеза, кренули у коначно ослобађање Балканског полуострва од Турског ропства.

ОНАМО, ОНАМО Било је то доба када су црногорски владари, мада оштри и нимало благонаклони према колегама из Србије, знали да раздвоје своје политичке и династичке интересе од националних и државних. Краљ Никола Петровић, вероватно најзначајнији црногорски владар, одличан је пример таквог двојаког односа. Он је, показују историјски списи, на унутрашњем плану био врло обазрив спрам србијанског утицаја, а повремено чак и оштар у обрачуну са њим. Био је то не баш неочекиван, властодржачки порив, на који није имун скоро ниједан монарх – човек је желео да његова буде последња у Црној Гори, а и у целокупном српству, те да победи у унутарсрпској династичкој трци за будући владарски престо уједињене српске државе. На спољном плану, међутим, Никола Петровић није имао ни најмању дилему око тога шта је духовни и културни идентитет Црне Горе, шта је њен крајњи међународни политички циљ, а посебно око тога да су његови поданици Србијанци.
Када се запуцало дуж косместких међа, краљ Никола Петровић је својим црногорским поданицима на опште одушевљење народа прочитао најдраматичнији проглас у савременој српској историји. У прогласу од 26. септембра 1912. поред осталог се каже: „Тужни вапај, који допире из Старе Србије од тамошње наше потлачене браће, не може се даље подносити. Онако немилосрдно кољу не само људе, него жене и нејаку ђецу српску. Гладно, јадно и плијењено српско се робље потуца по горама и око гаришта својих домова, кликујући вас да га зажалите и избавите. Дужност и љубав рода налажу вам да похитамо браћи у помоћ.“
Идеја о ослобођењу Васојевића, дела Рашке области и Метохије с Призреном – био је сан још младога књаза Николе спеван у песми, химни „Онамо, онамо“. Ова песма постаје декларација независности, својеврстан политички манифест.
Овим стиховима црногорски краљ исцртава правце свесрпског уједињења. Иако, интимно уплашен за своју власт, кнез песник, како га Дучић назива, усмерава своје жеље ка ослобођењу Метохије, при чему на њу не гледа као на плодну равницу, земљу која би могла да увећа територију Црне Горе. Не, он Метохију посматра у историјском смислу – она је за њега духовно језгро немањићке Србије са којом се легитимисао када се 1910. уздизао на краљевски ранг. Зато краљ Никола у својој песми издваја Душанов Призрен. Косовска заветна идеја Његошева вукла је Николу:
„Онамо, ῾намо… дa виђу Призрен! Та то је моје — дома ћу доћ’! Старина мила тамо ме зове,
ту морам једном оружан поћ.“
Оно што је Његош сањао на идејном плану, краљ Никола је 1912. почео да обистињује, остајући тако на току државне мисли која тече од Карађорђа па надаље, а која значи свесрпско ослобођење, уједињење и подизање старе славе Немањића.

 

У СУСРЕТ СРБИЈИ, МЕТОХИЈИ, КОСОВУ Трећег октобра 1912. године, када је мобилизација војске већ била у пуном јеку, у двору на Цетињу састао се, под председништвом краља Николе, ратни савјет, да би донео основе плана за рат с Турском, који тек што није избио. Требало је, наиме, одлучити куда упутити главнину црногорске војске: на Скадар или ка „Старој Србији“.
На тој седници прихваћен је предлог сердара Јанка Вукотића да се главне снаге упуте на Скадар, с циљем да овај град једним налетом ослободе. Помоћне снаге требало је да им штите позадину, затварајући северну и североисточну границу, а тек у нарочито повољним условима, по одлуци њиховог команданта, да пређу у офанзиву ка Васојевићима, Рашкој области и Метохији. Војне операције против Турске почињу 8. октобра 1912. године.
Операције на србијанском фронту почињу тако што главнина српске војске на челу с регентом Александром, крећу ка Скопљу; једна армија је оперисала преко Косова, а друга је упућена на сарадњу с Бугарима. Очекивао се бој на Овчем пољу, али је турска војска 10. октобра напала српску војску код Куманова, рачунајући на фактор изненађења. После крвавих дводневних борби, Турци су потучени и већ 13. октобра Србијанци улазе у Скопље. Бугари остварују победу код Лозенграда и Лиле-Бургаса. Црна Гора је снаге поделила на три одреда: Приморски и Зетски који су нападали Скадар, и Источни који је имао задатак да води борбу за ослобођење неослобођених крајева против Турака. Скадар због недостатка тешке артиљерије нису могли да освоје упркос херојским јуришима на Бардањолу и Тарабошу. Црна Гора помаже Народни покрет за ослобођење у Доњим Васојевићима, дајући оружје и муницију устаницима. Из Берана ишле су бројне добровољачке групе и чете у Андријевицу, где им је црногорска команда давала пушке „московке“, добијене из Русије, муницију и другу опрему. Одмах после ослобођења Берана, командант Источног одреда Јанко Вукотић упутио је, као појачање Васојевићкој бригади, Горњосељски и Бучичко-виницки добровољачки батаљон на Мокри, а после два дана Горњоморачки и Планинско-пивски
батаљон према Плаву. Источни одред је затим предузео операције према Метохији. Јединице су наступиле на три правца. На линији Беране-Рожаје-Пећ наступала је Беранска бригада, чије су јединице 26. октобра ослободиле Рожаје, а 28. октобра водиле борбу на Штедиму. Правцем Беране-Морка-Ругова-Пећ наступала је главнина Источног одреда. Јединице Васојевићке бригаде наступале су правцем Андријевица-Плав-Богићевица-Дечани. Уз жестоке борбе они су 19. октобра ослободили Плав, 20. октобра Гусиње, 30. октобра, заједно са србијанским јединицама, ослободила духовну столицу Пећ, па је одлучено да се настави покрет према Дечанима. У дневнику бригадира Радомира Вешовића стоји да је он жарко желео да са својом бригадом ослободи то значајно историјско место, јер су се „Васојевићи као усијана вулканска лава из своје колијевке ширили ка Лиму и низ Лим, ка Тари и низ Тару, до Кома и преко Кома, не освајајући туђу већ ширећи своју територију, сударајући се са најљућим турским и арнаутским злицама, ишли су у сусрет старој Србији, Метохији и Косову“… У Ђаковицу су истовремено ушли Васојевићка бригада са деловима Колашинске, и делови Дринске дивизије II позива. Већ 21. новембра 1912. године Турци траже примирје. Преговори се воде у Лондону под надзором великих сила. Турска, која се консолидовала, уздајући се у подршку Аустрије прекида преговоре и опет улази у рат 21. јануара 1913. године. Србија Бугарима под Једрене шаље сву своју тешку артиљерију, а Црној Гори 24.000 војника као помоћ у опсади Скадра. Беч врши мобилизацију трупа и прети нападом на Црну Гору, ако се Скадар не преда новооснованој држави Албанији.

КОД ТАРАБОША КРВАВЕ ГРАНИЦЕ… Под притиском великих сила, Србија се повлачи из опсаде Скадра; Црна Гора ослобађа овај древни српски град 10. априла 1913, али и она мора да се повуче. Коначно, мир са Турцима потписан је 18. маја 1913. године; Аустрија, гневна због српских победа подбада бугарског краља Фердинанда да одмах затражи ревизију освојених територија и тако почиње братоубилачки Други балкански рат, кад Бугарска напада Србију и Грчку.
Па ипак, слобода Старој Србији више није могла бити одузета. Србијанци су били у Приштини, а Црногорци у Пећи. Тако се (како је у тексту „Догодине у Призрену, „Печат“ број199, написао Владимир Димитријевић) испунио сан владике Рада, који је Љуби Ненадовићу јасно рекао: „Што се већ једном не дижете на Турке код толикијех лијепијех прилика? Што не прегнете једном? Па ви отуд, а ја одовуд, па да се на Косову састанемо.“
За Црну Гору Балкански рат је тужно сећање. Под оружје, како стоји у књизи „Први Балкански рат- операција Црногораца“, стало је 35.600 војника, опремљених са 126 топова и 12 митраљеза. Са добровољцима који су се касније придружили, број није прелазио преко 40.000 војника, учесника у рату. Из рата који је завршен није се вратило 10.000 Црногораца, готово свака кућа изгубила је бар једног члана. Иза њих остала је изрека „Код Тарабоша крваве границе…“ Био је то период не –
савезништва Србијанаца и Црногораца, већ како тврде многи историчари, период братства једног те истог народа. У „Мемоарима“ патријарх српски Гаврило записао је да му је славни војсковођа из Првог балканског и Првог светског рата сердар Јанко Вукотић рекао у једном разговору:„Црногорци су у својој прошлости били чувари српске мисли и косовске етике и духа Обилића, који је за Црногорце постао пример, односно правац у њиховој вековној борби са Турцима.“
Где се изгубила та моћна енергија, где је нестало братство једног те истог народа и како се оно претворило у неугодно партнерство, па чак и отворено непријатељство?
Вековна историја Црне Горе заправо је неодвојива историја ије и српства, никада до после Другог светског рата, она није била тако снажно одвојена од себе саме и припојена пролазним идеологијама и неизвесној будућности.
Нигде тако у Европи није избрисано памћење једног народа као у Црној Гори. Тамо данас расте једна генерација младих Црногораца који не знају ни ко су, ни одакле су, они чији се језик зове матерњи и чије културно духовно и креативно биће практично не постоји.
Црна Гора је данас на путу ка чланству у НАТО-у. Пре само сто година била је спремна да стане уз српски народ по цену изгинућа до последњег. Незаобилазни феномен краља Николе у овој параболи о Црној Гори и Црногорцима свакако заслужује посебно поглавље. Овај полувековни владар Црне Горе био је и слављен и оспораван, хваљен и презиран, па коначно и умро ван Црне Горе.
Тек недавно, ваљда да би подсетили на државност, властодршци у Црној Гори су одлучили да врате мртвог краља Николу у домовину и тиме на симболичан начин препоруче новог младог господара који са Николом Петровићем нема никакве везе. Осим по дужини владања.
А године 1913. када су први пут Краљевина Србија и Црна Гора добиле заједничку границу, пише Марко Павловић у књизи „Српска правна историја“, народ је очекујући уједињење у једну државу почео да приговара: „Шта ће ти кијани (међаши) између нас и Србије. Зар није било доста 500 година што нас је Турчин раздвајао?“

 


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.