Бранко Жујовић: Каубојка Клинтон и баронеса Ештон уочи ноћи вештица

Фото: ФоНет

Хоће ли после посете женског евроатлантског двојца Београду постати видљиве евентуалне обавезе, које су пред Бриселом и Вашингтоном напредњаци и социјалисти преузели да би формирали владу? Европска унија има још хиљаду механизама за опструкцију српског пријема. Један од њих био је видљив и у Ватикану ове недеље

У центру интересовања српских медија ове недеље је, природно, посета двојца Клинтон – Ештон Београду, уочи ноћи вештица. Новине, радио, телевизија и интернетске платформе занатски беспрекорно казују шта ће запад и званично, под фирмом „задатих тема“, ставити пред Србију и наравно, само формално, пред Албанце с Косова и Метохије.

Тако питање српских институција у јужној српској покрајини у медијима, руком спин-доктора, бива дефинисано као „питање паралелних институција на северу Косова“. Колико до јуче, споразум о интегрисаном управљању административним прелазима, у тиражним српским медијима постао је преконоћи „интегрисано управљање административном линијом“, што је тек корак до истинског назива тог документа, о чему сам већ писао.

Медији наводе и да су се међу „темама“ сигурно нашле и „канцеларије за везу“, да се не лажемо – претече амбасада, које српска и албанска страна треба да инсталирају у Приштини и Београду, али и „транспарентност у финансирању“ институција, што је спин израз за пријављивање трансакција албанским властима у Приштини.

У овој џунгли информација, губи се ипак суштина. Прво, Европска унија Србији може да обећа да је „нормализација односа са Косовом“ последњи услов Србији. Може то обећање и да потпише и оно опет неће имати никакву вредност. Треба ли Србији бољи доказ за то од Резолуције 1244 и односа САД и Европске уније према њој?

Друго, Европска унија има још хиљаду механизама за опструкцију српског пријема. У поплави информација о посети каубојке Клинтонке и баронесе Ештон, нико није приметио изјаву хрватског премијера Зорана Милановића, дату у Ватикану. Та изјава се итекако тиче Србије.

Приликом сусрета са поглаварима Римокатоличке цркве, поводом 20. годишњице успостављања дипломатских односа, Милановић је изјавио да Хрватска једино са Мађарском има дефинисане границе. Овај проблем неколико пута сам помињао у коментарима, али се он, ваљда из разлога доброг европског укуса, у Србији игнорише.

У тренутку када Србија суштински буде препознавала новог суседа на југу, иако без формалног признања, Хрватска ће, тада већ као чланица Европске уније, бити идеално оруђе Брисела за стављање незаобилазних примедби на дунавску границу са Србијом, захтевајући примену аустро-угарских катастарских књига, а не међународног права и варирајући на тему хрватског, у политици често фалсификованог положаја у Хабсбуршкој царевини.

У том случају, имаћемо две могућности: под а, Хрватска ће се понашати попут Србије и рећи да је европско партнерство најважније и стога прихватити нормалну границу на Дунаву или, под б, Хрватска ће свим силама покушати да искашље што више немачких и бриселских дипломатских барутних гасова ка Београду. Претпостављам да сви знамо тачан одговор.

Због тога сматрам да је, наочиглед мудра старатегија недавања повода Бриселу и чекање да Брисел први саопшти званичан услов о признању Косова и Метохије као независне албанске државе – губљење времена. Брисел има неограничено време и повољан политички ветар. Србија је та која нема времена, ни ресурса да чека.

Зашто, уосталом, у Београду нико не пита каубојку Хилари Клинтон и баронесу Ештон од Апхоланда зашто Европска унија тако амбициозно започиње процес европских интеграција са Албанцима с Косова и Метохије, практично без иједног озбиљног политичког услова? Да не помињем трговину људским органима и проблем нерешених убистава и нестанака људи.

Зар представници канцеларије Европске уније у Приштини, извесни Томас Гночи, Патрик Шмелцер и Синди ван ден Бугерт нису 24. октобра у Приштини истакли „модеран дух европског законодавства, значајан прогрес консолидовања законодавне основе и независно функционисање правосудног система“, а такође и „конструктиван приступ Косова унутар регионалних и европских механизама“ као важне чињенице у Студији о изводљивости за „Косово“?

Након посете двојца Клинтон – Ештон, стварност ће и даље одударати од српске политике. Политика ће наводити бољи живот грађана и економију, као разлог за одустајање од економских ресурса Косова и Метохије, на пример. Очување државе узимаће се као разлог за одустајање од државних корена на Космету.

На послетку, највећи инвеститори у српску инфраструктуру и енергетику су Руска Федерација и Народна Република Кина. Српски део Јужног тока вредан је око две милијарде долара и запослиће око 2.000 радника. Једини излаз за железару у Смедереву је компанија Уралвагон завод из Русије. Народна Република Кина финансираће завршетак радова на Коридору 11 и ауто-пут Појате – Прељина.

Једина права инвестиција у банкарски сектор Србије доћи ће из Русије, мислим, наравно, на Сбербанку. Русија има намеру да улаже и у железнице Србије. Где су у тој причи Европска унија и САД, осим у предизборним слоганима о „Фијату“ и наводно бољем животу за грађане ако ови одустану од Косова и Метохије?

Разуме се, постоје и друга оруђа евроатлантске политике, мимо Милановићевог случаја, која у сваком тренутку државу могу узети на нишан, након што ова наседне на слатке понуде двојца Клинтон – Ештон.

Зар се баш ових дана није огласио Живан Берисављевић? Вођа минорног, али радикалног аутономашког покрета, који данас ликује због нестанка Југославије, био је њен амбасадор у Лондону! Поред њега, има још политичких карикатура, згодних да се употребе за више европске интересе.

Питам се, хоће ли после посете поменуте две даме Београду постати видљиве евентуалне обавезе, које су пред Бриселом и Вашингтоном напредњаци и социјалисти преузели да би уопште формирали владу?

Ако се Београд на време и отворено не суочи са овим чињеницама и ако не анулира сопствене евроатлантске илузије, али и утицај разних берисављевића у државном вођству, дипломатији и уопште јавном сектору, једнога дана, извесно, постаће члан Европске уније. Питање је само хоће ли себе моћи да препозна у огледалу и хоће ли оваква унија, тај дводеценијски српски сан, тада уопште постојати.

Извор: Глас Русије

Један коментар

  1. Najgore je domace zlo!Mislim na ove domace pacifiste(kapitulante)koji misle da ce sa time sto ce rep podvuci odobrovoljiti zapadnjake!Kukala im majka,zar je moguce da ne primecuju da su tom istom zapadu gadni i odvratni,da im sluze samo za potkusurivanje sa Srbijom i da ce ih izbrisati sa lica zemlje onog momenta cim im ne budu trebali vise?Zar ih istorija nije nicemu naucila,o tome ko je i kakav je zapad?Izgleda da nije!Jadni oni i mi sa njima!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *