ТВ родна равноправност: Мирјана, жена које често има

Пише Миодраг Зарковић

За водитељку серијала о правима и положајима мушкараца и жена, Јавни сервис изабрао је глумицу заштићену попут белих медведа, једну од оних особа које би последње смеле да процењују било чија права или проговарају о истим

 

Уколико силна, бесловесна галама о наводним црним листама буде подстакла некога из власти да заиста и почне да прави спискове неподобних, ево једног предлога: Мирјана Карановић.
Крај. Нема даље. То је цео списак. Мирјана Карановић, тачка. Ова жена заслужила је да буде на сопственој „црној листи“. И то је одавно заслужила. Њена регионално разграната политичка делатност, редовно усмерена искључиво против Срба и Србије, за свакога ко руководи било каквим државно и друштвено потпомогнутим подухватом морала би да буде довољан разлог да изостави или заобиђе Мирјану Карановић. Њена немилосрдна огрешења о Србе и Србију претешко је и пребројати, нечасно је сметнути их с ума или правдати, а посебно је неморално још је и награђивати за њих тако што јој се омогућава да зарађује на рачун управо народа и државе чијим тегобама навелико доприноси. Не би смео да јој се опрости ниједан од нагомиланих противсрпских испада чак и да је каква светски значајна уметница – а није; напротив, у светским размерама она би се, да цитирамо пословично обавештеног Теофила Панчића, лиценцираног контролора нечијег значаја и угледа, најлакше подвела под Нико и Ништа.
Ова жена, међутим, добила је најистакнутију улогу у шестоделном научно-образовном серијалу о женама, чије је приказивање почело на „РТС“-у протекле недеље (понедељак увече је термин, „Други програм“). „О родној равноправности“ зове се серијал посвећен „равноправности и неравноправности мушкараца и жена у друштву“, како је описан на званичном сајту Јавног сервиса, а Мирјани Карановић додељен је посао водитеља, тј. својеврсне домаћице и заштитног лица серијала. Дакле, у таквом договору наизглед нема ничег необичног, јер се широм планете, у подухватима сличним овом, тај задатак најчешће поверава глумцима и глумицама. Али, пошто се ради о Мирјани Карановић, свака уобичајеност пада у воду. Управо због њеног истакнутог, ничим и никад прикриваног противсрпског деловања, видљивог и по њеним улогама у „регионалним“ филмовима, и по сваком и једном њеном јавном иступу, свеједно да ли је реч о интервјуима или о њеним учешћима у бебопоповићевским бљувотинама у продукцији америчким новцем засипаног „Пешчаника“, за ову глумицу морају да важе други, посебни аршини. Сама је то тражила. Због одлука које је доносила и доноси, она никада више не може да буде уобичајена појава.
Поготово је неприлично поставити Мирјану Карановић за водитеља серије која се бави правима полова. Јер, Мирјана Карановић је, када је о равноправности реч, посебан пол, кудикамо равноправнији и од мушкараца и од жена. Њој је, напросто, све дозвољено! По родном разврставању Мирјана Карановић није ни женско, ни мушко, већ пуки биолошки носилац титоистички сужене свести о васколиким српским кривицама. И то носилац заштићен попут белих медведа. Она већ две деценије громогласно клевеће Србе и Србију, окривљује нас за сваку кап крви проливене у ових двадесетак година, југословенски свирепо руга се свакој и једној српској жртви, али не сноси никакве последице. Који су то мушкарац или жена равноправни са недодирљивом Мирјаном Карановић, способном да истовремено захвата воде са српских бунара (не мислите, ваљда, да би позоришни комади и филмови у којима она игра уопште заживели да нема државног, тј. нашег новца!) и да пљује у те исте бунаре тако што се, између осталог, ставља на располагање запенушалим србомрзачким редитељима попут Сарајке Јасмиле Жбанић?
Од Мирјане Карановић тешко је и замислити неприкладнију особу за водитеља серије о родној равноправности. Њено отужно шепурење у дотичном серијалу представља увреду за све честите, вредне, поштене жене Србије, као и за мушкарце у крајњем случају. Тај ко је њу изабрао за водитеља, не мисли ништа добро овом друштву и овој држави.
Авај, тај ко је Мирјану Карановић изабрао за водитеља, располаже друштвеним и државним добром: не само новцем, већ и националном фреквенцијом, опремом, људством… Располаже такође и сагласношћу руководећег кадра на Јавном сервису, читавог ланца људи који, по свој прилици, не виде ништа спорно у томе што национална телевизијска кућа плаћа осведочену противсрпску делатницу. Тај је ланац, да не чује неустрашиви борац против фашизма звани Борис Тадић, исто тако завредео да се нађе на једној „црној листи“.

***
Мирјана Карановић јесте највећи, али није и једини гаф ауторског тима поменуте серије „О родној равноправности“: међу саговорницима прве епизоде, приказане 10. септембра, била је и Наталија Мићуновић, директорка Управе за родну равноправност и, што је још важније, ћерка зачетника кркобабићевштине у нашој политици, кардинала Демократске странке Драгољуба Мићуновића.
Шта Наталија Мићуновић може да зна о равноправности било чега са било чим? Која је то тема, осим непотизма, о којој би Наталија Мићуновић могла да има релевантно мишљење?

***
Када смо већ код „црних листа“, изгледа да је на неку допала и Наташа Одаловић, прошле године у ово време доведена као „велико појачање“ на „Б92“, где јој је у руке била предата емисија „Хоћу да знам“, сваког радног дана преподне. У новој сезони, Наташина емисија сведена је само на четвртак и петак, док је осталим данима термин препуштен реанимираном „Кажипрсту“. Ни годину дана, дакле, није Наташа могла да очува своју емисију нетакнуту. Мање од једног календарског циклуса било је довољно уредништву „деведесет двојке“ да схвати о каквом се „бисеру“ телевизијског новинарства овде ради.
Човек просто да помисли да је, боже саклони, лане лично Александар Тијанић, са својим чувеним даром за препознавање „талената“, саветовао „Б92“ с ким да појачају водитељски кадар, који им је, иначе, као десетковао управо он – Тијанић – тако што је као на распродаји довлачио њихове вајне новинарско-водитељске „вундеркинде“ на Јавни сервис.

***
Елем, у првој емисији нове сезоне, приказаној прошлог четвртка (6. септембар), гости Наташе Одаловић били су, како рече она, писци: Владимир Арсенијевић и Владимир Кецмановић. Овај први, Арсенијевић, не крије да сматра Косово независном државом, не устручава се да Републику Српску назива геноцидном творевином, а са покојним Момом Капором расправља се о свему о чему није смео ни да зуцне док је Капор био жив. Овај други, Кецмановић, зато би, према ономе како се представља у јавној преписци коју води са „Печатом“, морао да се оштро супротстави Арсенијевићу у свакој прилици, а нарочито када се нађу у истој емисији, за истим столом, један наспрам другога, и то у тренутку када је медијска хистерија, коју је председник Демократске странке Борис Тадић покренуо изненађујућим нападом на Драгана Коларевића, наново покренула питања родољубља и националне издаје.
И, шта мислите, да ли се Кецмановић сукобио са Арсенијевићем? Да ли му је оштро одбрусио? Да ли се од Арсенијевића, редовно присутног на „Пешчанику“, оградио онако жустро као што се ограђује од „Печата“ (у Кецмановићевој глави су, наиме, „Печат“ и „Пешчаник“ не само упоредиви, већ скоро идентични)?
Ма какви! Емисија је просто прштала од међусобног уважавања и терцирања. Владо реци, Владо види. Владо ја те поштујем, Владо ја те ценим. Ти си Владо мудар момак, ти си Владо књижевна величина. Овај њему сердаре, онај њему војводо, па тако унедоглед. Само је Срђан Драгојевић фалио, да режира.

***
У поменутом, реанимираном „Кажипрсту“, у уторак 11. септембра гостовао је Александар Вулин, директор Канцеларије за Косово и Метохију. На самом крају емисије, водитељка је – како се и очекује од лепо васпитаних новинара „Б92“ – покушала да унизи борбу за очување присуства српске државе у окупираној јужној покрајини, па је покренула питање „косовског додатка“, тј. повећаних зарада за све Србији одане држављане који су запослени на Космету (махом су, иначе, запослени по ономе што страни окупатори називају „паралелним институцијама“, а што су, у ствари, једине легалне установе у покрајини).
Уместо да се правда, Вулин јој је одбрусио, отприлике овако: волео бих да вас који постављате то питање видим како бисте макар пет дана издржали у некој од енклава, па да ли бисте после мислили да је додатак превелик или неважан, или бесмислен.
Водитељка је после тога одмах завршила емисију. Сутрадан се поново појавила у истој. Није, дакле, похитала у неку од енклава, да докаже Вулину и гледалишту како је дорасла том задатку. Нити је то урадио неко од њених колега са „Б92“. Нико од многобројних новинарских титана Верана Матића није прихватио Вулинов изазов. Као да им је, од косовског, удобнији „’Б92′ додатак“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *