Проф. др Јелица Стојановић: „Црногорски језик“ је политичко насиље без премца у историји

Разговарала Биљана Живковић

С обзиром на сва језичка дешавања, Црна Гора је јединствен примјер у свијету, па чак и „у окружењу“. Над лингвистиком, као науком, политика већ годинама врши насиље, потпуно игноришући научне критеријуме и принципе, историјски континуитет и утемељеност у народној вољи

„Од Вукове реформе прошло је два века, и у том, не малом раздобљу, упоредо с политичким превирањима трпео је српски језик, или боље да кажемо, политика је диктирала лингвистику. О томе најбоље говори својатање српског језика у Хрватској и БиХ и положај српског језика у Црној Гори, који је доведен до апсурда. У историји Српске Спарте, време црногорских ‘језикотвораца’ остаће упамћено као најсрамније! Језичке, образовне, културне турбуленце у Црној Гори (наметнуте), нанеле су ненадокнадиву штету генерацијама које долазе.“
Ово су речи др Јелице Стојановић, професорке на Филозофском факултету у Никшићу, са којом разговарамо о културно-политичким приликама и стању српског језика у Црној Гори.

Да ли разлог за неповољан статус српског језика у Црној Гори, али и у другим државама некадашње СФРЈ, треба тражити у злоупотребе Вукове реформе, и маргинализацији науке о језику?
Последња два вијека су вјекови у којима се политика и, повезани са њом, државно-национални пројекти, нарочито на просторима које је „опслуживао“ српскохрватски језик, надомјешта науци, веома често и фалсификати истини: прво што се тиче прихватња Вукове реформе српског језика као српскохрватског (о чему је доста писано), потом стварања „језикā“ који су с правом названи политички, што значи да у системско-лингвистичком, научном смислу немају статус посебног језика. Лингвистички критеријуми су постојани и јасни, зато их има неупоредиво мање него политичких (структурни; генетски; комуникативни; тј. шта језик јесте с обзиром на граматичку структуру, из чега происходи његов историјски континуитет; језичка разумљивост). Нелингвистичких „критеријума“, који су на овим нашим просторима служили као „оправдање“ стварања нових језика, односно нових имена за исти језик, има неупоредиво више, стварају се и додају нови – с обзиром на новонасталу ситуацију, пројекте и потребу као: право сваког народа да свој језик зове својим именом, право нације да језик зове својим именом, самопроцјена (и опредјељење, често исконструисано и задато) говорника датог језика, критеријум договора нелингвистичких, односно политичких ауторитета;’критеријум’ компромиса, критеријум независне државе; критеријум културе, уставно одређење имена за језик, норма и стандардизација као критеријум… И ту није крај… С обзиром на непостојење научно и историјски јасних и утемељених критеријума за различита именовања једног (истог) језика, име језика покушава се оправдати и образложити некад правом самом по себи, некад националним, некад државним предзнаком (често и према тренутној потреби и стицају околности), а потом се покушава новоформирана и новонастала језичка ситуација пројектовати и на историјско језички план. То се манифестовало како формалним издвајањем и инаугурисањем хрватског стандарда (који се покушава прогласити посебним језиком), са још више апсурда у случају бошњачког/босанског стандарда, а са највише бесмисла и промашености у случају „црногорског стандарда“. Српски језик је у суштинском, генетско-типолошком, а и стандардолошком смислу, кроз сву историју, а и данас, сачувао своју препознатљивост, своју чврсту вертикалу, без обзира на различита (пре)именовања и сталне покушаје да му се смањи обим.

Припадате групи лингвиста-србиста, борац сте за очување српског језика на нашим говорним подручјима. Какве су, из Вашег угла, политичке и језичке (не)прилике у Црној Гори?
Последњих година Црна Гора је, с обзиром на сва дешавања у вези са језиком, јединствен примјер у свијету, па чак и „у окружењу“. Над лингвистиком, као науком, политика већ годинама врши насиље, потпуно игноришући научне критеријуме и принципе, историјски континуитет и утемељеност, утемељеност у народној вољи, упркос свему свједоци смо великог броја промашаја, који су се одразили на науку, државу и народ. Као да су себи дали у задатак да што више о чуду забаве и збуне цијелу Црну Гору, а, као и увијек, трпи народ: дјеца, родитељи, наставници… Наука у ове пројекте није укључивана, укључивани су само они који су прихватили да буду продужена рука политике. Сваки потез управо је све ове године усмјерен према том циљу. Корак по корак, кад се и колико може. То је, сјећамо се, почело 2004. године пуким преименовањем наставног предмета Српски језик у „матерњи“ у школама (због чега је 28 професора у Црној Гори, бранећи истину, науку, српски језик, Устав, остало без посла), а у загради „српски, црногорски, хрватски, бошњачки“ (а ученицима и родитељима је дата могућност да упишу име „језика по жељи“, које је могло да гласи и „црногорски“). „Образложења“ за промјену имена језика у Црној Гори била су сасвим изванлингвистичка, политикантско-идеолошка: прво да „свак има право да зове језик својим именом“, што је у свјетској пракси, изван ових наших простора, незабиљежено „право“. Затим се истицало „право“ да свака нација има право да свој језик зове „именом нације“. Међутим, народа који говоре исти језик као и неки други народ има толико да се тешко могу и набројити, и не зову језик по имену своје нације, чак ни народа.

[restrictedarea]

Од стицања „државности“ Црне Горе, настављени су нови процеси подривања имена српског језика. Како то коментаришете?
Када је Црна Гора добила државност наступио је нови „аргумент“. Језик мора и треба да се зове по имену државе (неко државно право на име језика)! Промовисање оваквих међуусловљености најчешће је пратило „објашњење“ типа: да је то логично, да је то нормално; да су сви у окружењу назвали језик по држави, иако знамо да српски није изведен од Србија (имена државе) него од етнонима Србин; не постоји, нпр., босанскохерцеговачки језик, а постоји Босна и Херцеговина… Осим тога, познато је да се име језика (не изводи од имена државе него од имена народа, тако је, нпр., језик Руса – руски, а не русијски, Италијана – италијански…); даље не постоји аустријски, швајцарски, белгијски, амерички, бразилски, алжирски, иако постоје државе са тим именом; није постојао црногорски за вријеме постојања државе Црне Горе у доба Николе Првог Петровића… Углавном се у Црној Гори све завршава на тим њиховим „аргументима“. Нешто касније је питање језика, прије свега његовог имена, стављено на скупштинску расправу, без стручне и друштвене верификације. Потом се наставни предмет „преселио“ у Устав, али измијењеним редоследом, и измишљањем непостојеће дистинкције: „службени језик“ у службеној употреби (да би се њиме створио простор за фаворизовање „црногорског језика“, без, макар и покушаја стварање, било какве норме). Треба напоменути да је тада, према попису (који може да буде један од критеријума у вези са језичком политиком, мада не један од битнијих), говорника српског језика било 64 одсто, а за црногорски (као пуки назив), иако под силним политичким притиском, опредијелило се свега 20 одсто, па, и поред тога што је једино српски језик, у овом контексту, језик историјског континуитета, утемељеног и постојаног стандарда, стављен у сасвим подређен положај. У Устав је унијето име за језик који не постоји нити је икада постојао! Али, сада је то наједанпут постао „доказ“ постојања „црногорског језика“. Чим му је име унијето у устав „црногорски језик“ „непобитно“ постоји. Уставом се, као што је познато, не ствара језик, нити је пуко уписивање имена за језик доказ његовог постојања. За то је, управо, доказ начин на који је име за језик/језике уписивано у Црној Гори. У не малом броју земаља свијета (Њемачка, Сједињене Америчке Државе, Велика Британија, Мађарска, Данска, Норвешка, Шведска) име језика (службеног, у службеној употреби, државног) не уписује се у устав (нити уставно дефинише), језик се, па и име језика, подразумијева, ако је питање језичке политике засновано на устаљеним, уобичајеним, утемељеним и јасним принципима, који доприносе стабилности, јер језик би требало да буде средство комуникације, а не проблем у комуникацији. То, мимо свих свјетских критеријума и принципа, у Црној Гори није случај. Преко 98 одсто језика на свијету нема никакав службени статус.

Настао је убрзо Одбор за стандардизацију црногорског језика са „експертима“ за црногорски језик.
У Црној Гори формиран је „Одбор за стандардизацију црногорског језика“ са 13 чланова, који се на 13. сједници распао – на двије групе. Како саопштише, „није било домаћих употребљивих стручњака“ то су ангажовани „страни експерти“ (углавном Хрвати!?). Основни „мото“ свих ових одлука и дешавања заснован је на „начелу“ односно, ултиматуму: црногорски језик мора да постоји, у складу са „образложењем“ које је на конференцији за штампу дао један од чланова „експертске групе“ Миленко Перовић − „ако смо се џилитнули, морамо постићи циљ, да нам се душмани не свете и не сеире“. А Силић , дугогодишњи хрватски експерт за „црногорки језик“, према ријечима Миленка Перовића, „интервенисао је на правопису“ идући „радикално у црногоризацију црногорског језика“, у коју се не би „усудио да иде ни он као Црногорац“. И још − к томе: „да хрватски професор Силић познаје црногорски језик боље него било који Црногорац“!?. Изгледа да ће, у складу са овим, свако ко „преферира“ експертски „правопис“ морати да набави по једног Хрвата за (п)одучавање „црногорском језику“. Прва је варијанта (тип дјевојка, сјести) прихваћена, како саопшти Перовић, да би „они који су досад били језички писмени, остали то и даље“, а друга, тип: ђевојка, с’ести… (судећи према првом „образложењу“), ваљда, да би они који су неписмени постали „писмени“ (или остали неписмени и даље).

Стандард и стандардизовање „црногорског“ језика ће остати упамћено као сраман корак садашњих припадника црногорске политичке и интелектуалне „елите“, и „нових“ лингвиста.
Покушај стандардизовања ишао је ка још већем промашају и бесмислу. У „стандард“ је стрпано све, без икаквог реда и смисла, и књижевни , тј. стандардни облици српског језика (типа: дјевојка, тјерати, тјеме, сјутра, козји), и дијалекатски облици (широког простора) српског језика (типа: ђевојка, ћерати, с’утра, из’ести), који се употебљавају од Баније и Кордуна, преко Босне и Херцеговине, Црне Горе, југозападне Србије, чак све до Левча, за које је још Вук Караџић схватио да нијесу системског карактера те да не треба да буду дио стандарда, јер стандард треба да буде заснован на научним и јасним принципима. Да „новостандард“ није заснован на јасним и научним, принципима, види се из несналажења „новостандардолога“ па им „норма“ важи од данас до сјутра, од случја до случаја: ђетлић, ђенути, ућеха, старос’едилац, с’екутић, з’ена…, али, дјечак, тјешњи… Оно што је наука прозрела и засновала још у 19. вијеку, то наша политичка врхушка игнорише и урушава на почетку 21. вијека. Као производ свега овога, настао је и најновији хаос од „стандардолошке литературе“ „црногорског језика“, почев од септембра 2010. појављује се „Граматика црногорскога језика“ (аутори Аднан Чиргић и двојица хрватских лингвиста: Иво Прањковић и Јосип Силић), преписана граматика хрватског језика са новином од два нова (стара дијалекатска) гласа (које прате и нове/старе графеме) и „Правопис црногорскога језика“ (редакцијски одбор представља претходно изабрани „експертски“ тим: Миленко Перовић, опет Јосип Силић, Људмила Васиљевна, заједно са Аднаном Чиргићем).
Како у Црној Гори нема никог са дипломом „црногорског језика“, то је је у августу 2011. године Министарство (паралелно са прихватањем планова за наставни предмет који су назвали црногорски језик и штампањем уџбеника на чијим корицама такође пише црногорски језик) организовало курс за обуку „црногорског језика“, који је трајао два дана, „читавих” 180 минута, а „полазници“ су добијали потврду да су похађали семинар „Црногорски језик у настави“ и тиме стицали „право“ да предају исти. Семинар је похађало преко 2.000 професора српског језика и учитеља. Истовремено, они који нијесу похађали „семинар“ позивани су са бироа  или из школа, само да дођу и подигну „нову диплому“, која их је готова чекала и без „дошколовања“. У том налету дарежљивости у дијељењу диплома, десило се чак да је једном продавцу лубеница, Милутину Ћеранићу, како су саопштили медији, из Србије, који је прошлог љета продавао лубенице на пијаци у Црној Гори, поштом уручена потврда „професора црногорског језика“.
Наравно, о било каквој суштинској равноправности не може се говорити, јер српски језик има историјску заснованост, континуитет и препознатљивост, богато духовно и културно наслеђе, језик је према свим лингвистичким критеријумима, а није политичко-идеолошка пројекција.

Шта чине црногорски политичари у жељи да што више подрију српско национално биће? Зна се, када се разбије језик, много лакше се уништавају све друге споне: националне, верске, историјске… а тај процес започиње у школама!
Већ годинама у Црној Гори званична политика ради на разградњи суштинског, и одрицању од вриједности српских, па се, и поред свега тога, власт труди свим механизмима да не буде ни формалне равноправности, „равноправности“ у пракси. Тога смо свједоци у свим сферама. За многа документа, која треба да попуне или потпишу, грађани могу од опција да се опредијеле између „црногорског“, и на пример енглеског (што, нажалост, често буде „спасоносно“ решење за оне који „не знају“ црногорски), – а нема могућности да одаберу опцију – српски језик.
Новембра 2011. формирана је и Комисија за израду програма за наставни предмет црногорски-српски, босански, хрватски језик, у коју су ушли представници све четири стране, али, како се показало у пракси, и како се види из реаговања представника за српски језик, протагонисти власти у комисији добили су задатак и покушавају да наметну „норму црногорског језика“ свима, а да српски језик и његове говорнике маргинализују, како у наставној пракси тако и шире. Уџбеници, на чијим корицама пише црногорски језик, углавном су остали у употреби, а незванично се, у склопу оваквог предмета, ученици у настави упознају са „два нова гласа“, чиме се, у ствари, покушава „новоцрногорска норма“ (квазинорма) лагано наметнути свима. Немогуће је наћи уџбенике са толико дублета као што их има у овим уџбеницима, који су препуни косих црта.

У Црној Гори се „конструише” нека нова историја без српског порекла и корена! Упозоравате да је на скандалозан начин употребљена драгоцена српска споменичка грађа.
Свакако да се оваквом „језику“ покушава „придодати“ историчност. На новоформираном Студијском програму за црногорски језик на Филозофском факултету у Никшићу постоји предмет који се зове Историја црногорског језика. У складу са тим покушава се пројектовати исконструисана садашњица на далеку историју и прошлост, фалсификовањем језичких и историјских чињеница, историјског континуитета српског језика на просторима данашње Црне Горе. Ови процеси су, наравно, карактеристични и за простор Хрватске, Босне и Херцеговине. Присваја се тако, између осталог, српска споменичка грађа у коју се укључује све са простора које обухвата садашња Црна Гора. Тако у уџбеницима за „црногорски језик“ стоји: „Почеци црногорске писмености сежу до средине IX вијека. Међутим, из тога периода нема сачуваних писаних споменика на словенскоме језику и писму. Сачувани су само трагови грчке и латинске писмености у Црној Гори тога периода. Неки стручњаци сматрају да су најстарији словенски споменици на црногорскоме тлу писани глагољицом, неки ћирилицом, а има их који сматрају да је латиница најстарије црногорско писмо“ (Чиргић, Шушањ). Мислим да је овдје сваки коментар сувишан. Даље, тамо стоји и да су Врањанске повеље настале „из пера зетских/црногорских писара у доба Немањића, Балшића и Црнојевића“, а: „Највиши домет црногорскога књижевног језика с краја 18. и почетком 19. вијека достигнут је у Посланицама Светог Петра Цетињског“. Нарочито је „интересантно“ позиционирање Мирослављевог јеванђеља, који се сврстава у „зетску редакцију“, потом из „ње“ изводи „црногорски језик” (а и остале редакције и језици).
Осим тога, годинама је актуелно избацивање српских писаца, који су раније били широко заступљени, почевши од Светог Саве, а надомјештање писцима, по систему „будибокснама“ равноправности, за које већина, или сви, дипломирани филолози нијесу никад чули (и нијесу на неком губитку). При тим се избјегава да се српским писцима упише национални предзнак, не само онима са простора Црне Горе већ и онима са простора Србије, док се хрватским писцима предзнак изричито наглашава.

Како коментаришете то што у отимању српског језика, културе, историје помажу и неки „експерти“ из Србије?
Желим да напоменем да многи са простора Србије, при том научници високих звања, често и филолози, ни у чему не помажу очувању (одбрани) српског језика у Црној Гори. Свједок сам, нажалост, конкретних дешавања, када, неки професори са филолошких факултета из Србије, са одсјека за стране језике, прихватају да у Црној Гори буду ментори за теме које компаративно третирају неки проблем у: енглеском, њемачком, италијанском…, на једној, и, „црногорском језику“, на другој страни; или – када неки из различитих високошколских институција, или научних институција највишег ранга, за потребе „црногорског тржишта“ пишу, понекад и у коауторству са некима из Црне Горе за, хрватске часописе, на „радном црногорском језику“. Не знам да ли су и они ишли на курс „црногорског језика“? Али, прво је требало „преломити у глави“.

________________

Проф. др Јелица Стојановић, са Филозофског факултета у Никшићу (Студијски програм за српски језик и јужнословенске књижевности), докторску дисертацију Ортографске и језичке карактеристике Четворојеванђеља из манастира Никољца из Бијелог Поља (13/14. вијек) одбранила је на Филолошком факултету у Београду. У звање доцента изабрана је 2001, а у звање ванредног професора 2006. Од 1996. до 1998. радила је као лектор и предавач српског језика у Русији на Државном универзитету у Санкт Петербургу на Катедри за славистику. Предавач је на Филозофском факултету у Косовској Митровици, и на Богословском факултету у Фочи. Предаје Историју српског језика, Старословенски језик и Савремени српски језик (на студијским програмима за стране језике), Црквенословенски језик и Српску средњовековну палеографију на Богословском факултету, као и Упоредну граматику словенских језика на постдипломским студијама у Косовској Митровици. Аутор је више књига, научних радова и стручних текстова, а учествовала је на многим међународним и домаћим научним скуповима. Сарадник је Института за српски језик САНУ, члан Матице српске у Новом Саду.

[/restrictedarea]