Поводом завршетка 46. „Битефа“ – Истрошена програмска матрица

Пише Рашко В. Јовановић

Селектори као да су заборавили да смо поприлично зашли у 21. век

Као што смо и очекивали, завршница „Битефа“ несумњиво је донела освежење најупорнијим пратиоцима главног фестивалског програма. После низа углавном плесних представа приређених у ванпозоришним просторима виђена су два занимљива сценска остварења – трагедија „Крваве свадбе“ Федерика Гарсије Лорке и драма „Деца сунца“ Максима Горког. Ако знамо да су претходних дана, поред плесних и представа у којима је доминирао сценски покрет, уз једну представу која не припада интернационалном фестивалу будући да одсликава наше локалне (не)прилике – реч је о продукцији Маје Пелевић и Милана Марковића „Они живе (у потрази за нултим текстом)“, онда је разумљиво што су две последње представе „Битефа“ дочекане са изузетно великим занимањем публике.

[restrictedarea]

ДВА РАЗЛИЧИТА ЧИТАЊА ЛОРКЕ У комаду „Крваве свадбе“, први пут изведеном 1933, Лорка приказује љубавну трагедију до које долази због сукоба сталежа у једном андалузијском селу. Наиме, Леонардо отима своју вољену девојку на дан њеног венчања и њих ће двоје побећи из села. У драматичном прогону двоје љубавника кроз шуму који ће се окончати њиховом смрћу, поред стварних суделују и персонификовани ликови Месеца и Смрти. Поред главне теме, у делу постоји и секундарна: Леонардов живот у његовој кући у којој господари мајка, којој су непрестано у сећању мужевљева и синовљева смрт, коју је изазвао припадник другог, противничког сталежа и она ће због тога да наговести непосредну трагедију. На три стожера вечитих природних сила устројио је Лорка своју трагедију – на љубави, мржњи и смрти, што ће рећи да је на тај начин у овом делу повезао велике и у исти мах главне теме своје лирике. Као што је познато, „Крваве свадбе“ је написао делом у прози, а делом у стиховима. Све драматичне сцене су у прози, док су свечани, лирски и алегоријски призори у стиховима. Елементи андалузијског фолклора присутни су у успаванкама и свадбеним песмама, а прозни пасажи су драматични, згуснути и лаконски, с тим што речник одражава опор сељачки говор. Овим делом Лорка у шпанској књижевности обнавља традиционалну трагедију, те посежући за митском Андалузијом уводи хор да коментарише радњу и тако ствара сублимну поетску целину ослањајући се на музику, пластичност ликова, сценографију и, наравно, на специфични језички израз. Зато се са правом сматра да је трагедија „Крваве свадбе“ врхунски домет његовог драмског стваралаштва.
„Крваве свадбе“ имали смо прилике да видимо на „Битефу“ давне 1980. године, у време када фестивал није робовао само европском театру: Лоркино дело приказао је „Театро студио“ из Хаване, у режији Берте Мартинез, са јасно спроведеном тежњом да поред поетских елемената нагласи и њен друштвено-економски контекст. Ове године то Лоркино значајно остварење приказао је на „Битефу“ Минхенски фолкстеатар у режији Милоша Лолића, који је у свом редитељском приступу остао веран себи и определио се за минималистички поступак. Упориште за такав редитељски приступ он је свакако имао у прозним пасажима текста, односно у језгровитом и опором говору сељака, али се зато свесно одрекао фолклорних каткад и мелодрамских елемената у изразу. На тај начин редитељ гради монолитан трагички израз, лишивши га емоционалних излива толико присутних у Лоркиној поетској визији, али и типичног фолклорног идиома присутног у овом делу. У накнаду за то, режија је наглашавала фаталну неизбежност смрти, што је посебно дошло до израза у самој монотоној стилизацији сценског говора лишеној сваке патетике. У појединим призорима динамици игре доприносе ритмички пљесак рукама или ударање ногама о под, што потпомаже и оживљавању специфичног шпанског амбијента. Редитељ децентно остварује своју замисао захваљујући глумачком ансамблу који је прихватио узусе минимализма на сцени и полетно остварио поетске акценте драме: Урсула Буркхарт (Мајка), Кристина Паулс (Невеста) Ксенија Тилинг (Леонардова жена), Мара Видман (Служавка), Илона Грандке (Сусетка), Оливер Милер (Леонардо), Робин Сондерман (Младожења), Жан Лик Бибер (Невестин отац), Паскал Ридел и Макс Вагнер (Дрводеље) и Михаел Кицедер (Рођак). У складу са минималистичким концептом и сви остали елементи представе доследно су решени, сценографије готово да и нема – за опрему сцене побринула се Мариа Јелесијевић, док је дизајн звука решио Лука Ивановић.

НОВА АКТУЕЛНОСТ ГОРКОГ У време револуционарних збивања 1905. године у Русији Максим Горки написао је сцене у четири чина „Деца сунца“, комад у којем је наговестио надолазећи политички хаос у земљи. Велики писац и хуманиста, Горки се у овом делу бави судбином једног научника занесењака, хемичара Протасова, који је одлучан у својој намери да пронађе „новог човека“ и зато време проводи у расправама са супругом и пријатељима о могућностима стварања једног бољег и праведнијег света. Друштвена реалност тренутка сасвим је другачија: међу становницима владају незадовољство условима живота и страх, поготово што је завладала и колера. У „Деци сунца“ Горки расправља о проблему који евидентно ствара огроман јаз између неисцрпних могућности човечанства у целини и ограниченог животнога века појединца. Уосталом, та тема о неоствареном потенцијалу човечанства присутна је и у другим драмама Горког, као и у његовим кратким причама, мемоарској прози и романима. Комад „Деца сунца“ повод је холандском редитељу Иву ван Ховеу за сценско размишљање о положају и улози интелигенције у савременом друштву. Данас се не само уметници, већ и научници и филозофи налазе пред новим изазовима који надрастају њихове личне судбине, али и стваралачке могућности. Зато су проблеми што их је Горки поставио пре нешто више од столећа у „Деци сунца“ и те како актуални. Заиста, питања о идентитету, душевном миру и срећи као стању свести или бића захтевају разматрања и разрешења и данас, можда више но што је то било пре сто година.
„Децу сунца“, комад који су 1905. године приказали чланови Московског художественога театра, гледали смо као завршну представу овогодишњега „Битефа“, у извођењу ансамбла „Toneel groep“, у режији Ива ван Ховеа. Он је дешавање комада, који поред расправа о човековој судбини има и више љубавних перипетија, пребацио у наше време и у реализацији представе користио се бројним тековинама тзв. постдрамског театра, почев од емисија на телевизијском пријемнику, па до увеличаних филмских пројекција и посебног дизајна звука. Тиме, редитељ доводи представу у раван наше савремености и многобројних актуелних проблема. С друге стране, поред извесне ироничне дистанце успостављене у игри већине глумаца, како у позама и гестикулацији, тако и у дикцији, приметан је и динамичан сценски покрет у оквиру добро постављеног мизансцена. Ипак, разрешење комада, после низа филмских инсерата у којима се приказују различити револуционарни догађаји и емитују познате револуционарне песме, за разлику од онога што нуди комад Горког, редитељ Иво ван Ховен решава на савремен начин, да не кажемо у духу времена! – изненадним упадом терориста који ће на крају убити поједине актере. Све се то збива у сценографски одлично датом амбијенту Јана Версвејвелда – просторији која је као у каквом водвиљу оивичена високим белим зидовима са више врата, тако да су омогућени бројни изненадни доласци и одласци већине актера. Холандска представа пружила нам је потпун и аутентичан уметнички доживљај и у исти мах спектакуларно завршила 46. „Битеф“, који се мора означити као један од слабијих, ако не и најслабији досад. Посао чланова жирија, како нам се чини, и поред мањег броја представа био је тежи но обично, јер се избор морао обавити између само три или четири представе. Сматрамо да је одлука да се награди холандска представа умесна и на месту.

НЕСЛАВАН РЕКОРД У – ДОСАДИ Ранијих година не једном су позоришни критичари изражавали незадовољство због дугог трајања фестивала, који је знао потрајати понекад и три пуне седмице. Међу тим представама, и некад, као и сада, било је рђавих и зато безначајних представа, те се због њих трајање „Битефа“ чинило још дужим. Али, без обзира на то што су се програмски слогани увек разликовали, гледали смо представе са свих страна света, тако да се може рећи како је „Битеф“ био заиста интернационалан. Последњих година фокус селектора „Битефа“ усмерен је само на европска, прецизније на западноевропска позоришта, са тенденцијом ангажовања и позоришних представа из региона (читај: из република негдашње Југославије), у жељи да се страним фестивалским посетиоцима (позоришним критичарима, новинарима, менаџерима итд) омогући какав-такав увид у позоришна догађања западног Балкана. Међутим, ове године било је евидентно да је главни фестивалски програм конципиран у последњем тренутку и да је начињен са намером да током десетак дана сви термини буду пошто-пото попуњени, без обзира на квалитет представа које су убачене. То се односи нарочито на позване представе из Србије (три представе и један сусрет са ауторима, уз јавно читање) и из региона (две из Хрватске и једна из Словеније). Управо најпроблематичнија страна програма овогодишњег „Битефа“ биле су домаће и представе из региона. Оставићемо по страни представу из Словеније. „Гозбу“ Симоне Семенчич у извођењу Завода за културну делатност „Имагинарни“ из Љубљане, која је приказана, у складу са захтевом извођача, у једном приватном београдском стану шест пута пред укупно шездесетак гледалаца и на коју се зато и не осврћемо. Не осврћемо се посебно ни на варијете „Dogs & Drugs“ који је приказао у свом познатом стилу суботички театар „Костолањи Деже“, нити на представу Далије Аћин у извођењу „Станице, сервиса за савремени плес“, јер сматрамо да су послужиле само за пуко употпуњавање програма овогодишњег „Битефа“, који је на програму имао само три-четири релевантна фестивалска наслова. Показало се да два велика писца не могу спасти десетодневни фестивал!
Занимљиво је да је током „Битефа“ гостовао у Београду и приказао једну или две представе у Дому омладине чувени ансамбл „Ла Мама“ из Њујорка, који је својевремено, истина веома давно, учествовао када је „Битеф“ био фестивалска смотра нових позоришних тенденција. Ни о том спектаклу не можемо писати, јер се његов термин подударао са једном од представа „Битефа“. Свакако је штета што гостовање ове трупе није обухваћено ако не главним фестивалским програмом, онда као представа ван конкуренције. И ово гостовање „Ла Маме“ указује на чињеницу да је овогодишњи главни програм „Битефа“ припреман без јасно одређене концепције, упркос истакнутом програмском геслу „Излет у истину“. Све оно што смо видели на управо завршеном „Битефу“ није било само покушај да се прикаже истина у светлости збивања у само у европском театру, већ је открило и истину о самом фестивалу. А истина у коју не можемо посумњати је да се већ неколико година, што је случај и у овој понајвише, под општим наднасловом Нове позоришне тенденције импровизује без неке чвршће концепције при формирању фестивалског програма. Зато се ове године догодило да су пратећи програми били богатији и често занимљивији него главни, што никако не одговара угледу једног озбиљног фестивала, па чак ни битефовској традицији. Овогодишња програмска селекција тешко се може бранити и познатим изговором – колико пара, толико и музике! Иако и раније нисмо били једини који су заговарали како је боље да главни програм „Битефа“ има мањи број квалитетних представа него да се заснива на широкој селекцији свега и свачега, поготово не на селекцији са представама што припадају другим фестивалима нашега града (Фестивал игре, Фестивал кореографских минијатура итд), селектори су наставили по старом. Овогодишњи „Битеф“ рекордан је по малом броју добрих и занимљивих представа и, исто тако, по великом броју слабих и досадних сценских остварења, која су сачињавала скоро две трећине програма. Зато би овогодишњи програм требало што пре заборавити, што није разлог да се не поведе озбиљан разговор о концепцији и начину селекције будућих фестивалских програма. Јер, програмска матрица „Битефа“ је истрошена и не може се више примењивати: као да су селектори заборавили да смо поприлично зашли у 21. век.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *