Миро Главуртић: Тек ћете видети шта је то Паника! (део други)

Разговарао Дејан Ђорић

Био сам заокупљен тајнама. Или само књигама. Живио сам у једном чудесном свијету; „фортеани“. Међу чудесним ликовима. У граду који ме је препознао. Па и сада, када овамо долазим, желим да узвратим нека тајна доброчинства. Желим им поклонити – тајне геометрије. А не заборављамо константу терора. Прецјењујемо људе; потцјењујемо дјечју сузу, о којој говори Фјодор Достојевски

Бавили сте се теоријом великих временских циклуса, формулисали сте вретено апрешамана. Лично сам се уверио у ваше способности предвиђања будућности, ваш метод на бази езотеријске математике није нимало наиван. Онима који се питају од чега живи Миро Главуртић поручили сте – „Прави злато“. Уочили сте невероватне коинциденције у датумима везаним за значајне личности и догађаје, и од њих правили систем. Да ли је Главуртић последњи велики европски адепт?
Није „езотерија“. И није „адепт“. Дејане, доћи ћеш ми у септембар, у  „Hexalab“, па ћемо разговарати. А што се тиче временских циклуса, ту си ме дирнуо у срце.
У „Сатани“ сам писао о симетрији. Између феномена који су се збивали око 1000. године и оних око 2000. То су миленијски циклуси и миленијски страхови или надања. „Тешко је у повијести утврђивати неке симетрије“, пишем, тим поводом, у „Сатани“. Па, ипак, сам се усудио. У Паризу постоји тајна катедра ритмологије; циклолози великог стила, које спомињем изреком у књизи (рукопису) „Посљедњи папа“. И Мипи (Милољуб Перић, колекционар из првог круга Медиале – прим. Д. Ђ.) и Борко (Борко Никетић, сликар медиалиста – прим. Д. Ђ.) у Паризу су познавали једног од њих, па су ми обојица, да ме обрадују, доносили његову „Универзалну циклологију“. „Тајна катедра“ је само утолико тајна што није официјелна и што је мораш открити. Као када ја Шејки обећавам „Малу Академију“ или кад желим утемељити Уерку у облацима и у маглама. Или у паралелном свијету, гдје смо избјегли потјерама. Бранчило (Бранислав Петровић, песник – прим. Д. Ђ.) је имао такво уточиште: Бргуле; „када почну да га гуле / онда бјежи у Бргуле“,
Што се тиче злата, сигуран сам да га је лакше направити, него конструирати квадратуру круга. Можда је Првослав Арсић заиста познавао посљедње паришке алкемичаре, као и Бержије, али не да би направио злато, већ најбоље лакове из јантара. Јавио ми се једне ноћи, телефонски, из дубине времена и простора, да ме обрадује: „Имам књигу“. Можда су му је Кинези превели. Наравно, хтио сам је и ја објавити. И Жика Павловић, у Прагу, у Улици алкемичара, саопћава супутницима: „У Београду, Главуртић прави најбоље злато!“ То је легенда, која објашњава моје сиромаштво, бјегове и хајке, као и моја поезија. Од свих кокошака, па и бечких, најбоља је она која носи златна јаја; али тешко ју је препознати и нитко јој не вјерује.

Први сте у Београду имали „Огледала“ и друге књиге Јургиса Балтрушаитиса, највећег међу свим проучаваоцима ликовног ирационализма. Сакупљате књиге о чудима и чудесном. Педесетих година сте једино ви и Ханс Зедлмајр, велики немачки историчар уметности и антимодерниста, заступали идеју о модерној уметности као резултату инверзија, извртања древних принципа. О томе се тек сада пишу теоријске књиге. У светским оквирима сте били ненадмашни пионир тумачења модерне са окултног становишта. Сада је то већ правац у историји (пост)модерне историје и теорије уметности. Да ли је судбина правих адепата да остају непознати, а њихов рад скривен од јавности и познат само зналцима?
Био сам заокупљен тајнама. Или само књигама. Живио сам у једном чудесном свијету; „фортеани“. Међу чудесним ликовима. У граду који ме препознао. Па и сада, када овамо долазим, желим да узвратим нека тајна доброчинства. Желим им поклонити – тајне геометрије. А не заборављамо константу терора. Прецјењујемо људе; потцјењујемо дјечју сузу, о којој говори Фјодор Достојевски. Мислим да сам одређен раним дјечјим штивом и сликама које сам видио у дјетињству. Први мој објављени текст, почињао је: „У дјетињству волио сам читати један лист: ‘Пакао или комунизам у Црној Гори’“. Уређивао га је Григорије Божовић. Тада сам први пут сишао у Пакао. Мој текст је прошао све цензуре, па и моју. Онда сам наставио тим путем. Текст је преведен на француски и објављен у Бриселу, у једном безначајном часопису, који је најављивао нови свјетски вал – фантастике. Можда је значај часописа био што је тамо започињао каријеру и Серж Итен. Мој текст наводи Патрик Валдберг, у библиографији монографије о Магриту. За мене је то била нека тајанствена потврда, да наставим у том тону. И колико год знао о огледалима, из те књиге литванског ерудита, то је мало у односу на оно што је соларни витез знао, практички, у свом пропагандном рату. Хвалио се, као што се и ја често хвалим, да види на даљину, и баш у Загребу види неке пролазнике, ваљда мене, па када је грунула Мартићева граната на Зрињевцу, стотину метара од мене, рекао сам, „О.К. промашио си, витеже“. Прије или касније спомињао је бијело огледало. Уерке и не би требало бити, да нам није било стало до нових информација. А оне се гомилају. Па и сазнања о телефонима. Некада сам мислио да је највећи домет телефоније Далијев телефон с јастогом као слушалицом.

За Драгоша Калајића, Драгана Јовановића Данилова, Миломира Марића, Бранка Пиргића и мене,  ваш роман „Псине“ један је од најчудеснијих у историји прозе југоисточне Европе. Калајић, писац књижевних бестселера, тврдио је да су „Псине“ најзначајније дело новије југословенске књижевности. Остало је потпуно непознато и има тајну судбину. Када сте отишли у Загреб у једној београдској књижари сам угледао призор који ме је следио. У време када су се друге књиге продавале за три стотине динара, цена „Псина“ била је један динар. Није им било довољно што су вас маргинализовали већ су покушали и да вас понизе или је то можда био црномагијски удар?  Објавили сте сјајне књиге поезије, поједини стихови се још увек цитирају. Зашто су „Псине“ тако прошле, да ли је наслов опасан? Зашто ни у српској, ни у хрватској књижевности нисте препознати као великан магичне прозе? Где престају фикција и опсенарство, а почиње истина када сте ви у питању, тј. да ли се магија уопште може одвојити од најдубљих истина?

[restrictedarea]

Не могу да будем против било које духовне традиције, када јој је нека опскурна сила објавила рат; говорило се о јудеохришћанској традицији, док се нису појавили неофили; који мијењају све што дотакну, а особито старе градове и утврде. И то се лако могло прочитати у мојим текстовима. Скоро да и нисам сарађивао у стручној католичкој периодици, али јесам у хумористичким и сатиричким листовима „Јежа“. Али сам увијек остао озбиљан. Убирао сам неразумијевања на све стране. Исто тако као и признања. То је и била порука моје приче „Јерузалемска невјеста“. Управо сам из Јерузалема добио упозорење да хитно напустим Београд, јер сам у опасности. И у Загребу сам добио поруку, из Јерузалимских кругова: „Држи се; ако ти је што потребно, јави ми се; мени ниси ништа дужан.“ Моја се прича „Аријадна“ заснивала на чињеници, да су неке дјевојке с Дедиња скривале дезертере, јер су њихове судбине биле страшне. Увијек је тога било. Јатаке би сад требало осудити, чему се ја јако противим. Али то није довољно. Тумачи Душановог закона то знају, јер се спомиње царица Јелена, која је скривала одбјеглог роба. А то је већ носталгија за Царством. Па ако сам славио не толико Београд, већ Београђанку, то је био смушени одговор на моју дугу причу о сумраку витештва, лошем читању књиге, мржњи према Богу и Цркви; јер када нема витеза – на сцену долази Јована Орлеанска. Мекопутни витези, који се предају опсценим ритуалима, као злогласни Жиле Ре, Плава брада, па и сва друга булумента, стављају се њој у службу и она их води у рат и у славу. Витези подвезице, Гартер,  Витез Еон, за кога ни паклени клубови Енглеске, ни Париз, ни Напуљ, ни Москва нису знали које је сполности, био је кобни час витештва, та инверзија, опасна једначина, која се данас слави и законом брани. То је дуга прича.
Сурфао сам се на Црном таласу. Али, јахао тигра нисам.  Када то ја кажем, сви углас вичу: а јеси, јеси! Јер претјеривање  је својство фолклора и легенде. А потцјењивање је нова врлина, трезвеног човјека, новог доба и распада интегритета; коначна фаза мјесечарства и пропасти Запада, према бечком математичару Херману Броху. Када су витези Храма постали банкари и предали се содомији и враџбини, нестало је витештва и Храма; француски повјесничар Мишле зна је да је то био тренутак магарећег моста,  pons assinorum: „Злато им је постало божанство“. И све је отишло к врагу. Банкари и лихвари узели су свијет у своје руке. А то је зло и наопако.

По доласку у Загреб наставили сте делимично идеолошку борбу, учествовали сте у представљању антиглобалистичке књиге. За вас је порекло данашњих проблема старо, оличено у међународној лихви и америчкој плутократији. Од дежурних тупана нико није приметио да сте са текстом „Тајна историја“, објављеним у темату часописа „Дело“, посвећеног езотерији, још 1976. прецизно анализирали процесе распада модерног света, као што сте описали и симптоме новог светског поретка. Који су основни путеви изласка из планетарне кризе?
Истина! Божји мајмун је унио лаж у свијет. Он је убојица људи од искона. И тако даље. Ту фатаморгану утопије може само Апокалипса да сузбије. Од утопије скоро да ништа није остало. Само што се Апокалипса не зна тумачити, као ни доктрина. Све је замагљено, у сфумату и у диму. Фанатици миленија унијели су највеће смутње. Норман Кон је изучавао њихову повијест и њихова надања. Та дуга традиција окончавала се у  најновијим обећањима земаљског раја. Писци антиутопије скоро су све рекли. Рај њихових обећања увијек постаје Пакао. Али иницирани и илуминирани миленаристи, на крају крајева,  радују се Паклу, који им предстоји. Њихови пјесници, Јејтс, Кардучи, Гиета, пјевају о задовољству које их очекује  у Паклу. Како ћеш им онда избити комунизам из главе? Играли су врзино коло око пирамида, у Египту. Али милениј није стигао. Погријешили су у датуму.
Вријеме истиче. То је учење. Свијет удара о „Зид времена“. Чини ми се да је ова метафора прихваћена. Гомилају се открића. Одједном, на стотину. Све се тајне објављују. Божја честица. Квадратура круга. Тко би рекао. Једнога сам дана дошао, можда баш у Чекичевом потоку, до правила које записујем без имало резерве: Квадратура круга, Дупликација коцке, Кубатура лопте имају јединствено рјешење. И? И? Онда се отвара књига живота. Мач ријечи је посљедњи егзорцизам. Очајни банкари долазе у шаторска насеља, широм Америке, и стављају се у службу јада и биједе. Света књига је јасна барем што се тога тиче. Христ је у Храму преврнуо тезге мјењачима новца, лихварима оног доба. Те тезге су се, нешто касније, звале: банак. Један демонстрант на Волстриту, током окупације овог злокобног кварта, маскирао се у Исуса с трновом круном и истицао је своју поруку: Банке се свете што сам им преврнуо банак. Срушит ћемо им и – банке. Јер или се служи Богу, или богатству. Прича је, погађате, много дужа. Новац неће имати никакву вриједност. Паника, занос бога Пана, ефекти оргија, бит ће симболичка освета Галилејца. Видјет ћете што је паника. Како је говорио Јулијан Апостата: Побиједио си, Галилејче! И темпларски Храм ће бити срушен.
И ја сам био у великој паници. Нисам знао за „све те случајности“ које се збивају. Остао сам усамљен. Гетсеманска ура. Какви конгреси! Каква зборишта темплара! То је флуктуација случајности. У собу ће ми улетјети кугласта муња. Нисам пророк. Мени су увјерили да сам пророк, баш као старе пророке Израела. И сад ми ваља пророковати. И нисам витез, браћо моја. Избијте то из главе. Јеси! Јеси! Не узимајте кредите, од лихвара и особито од банака. Кредит је ријеч која изврће ријеч credo, вјерујем. То је ново вјеровање у богатство, „бога темплара који су пали у херезу“. Вожд је био у служби – банака.
Онда настаје флуктуација – случајности.
Морао сам много објашњавати. Ма нисам људи дошао на велики Самит темплара и масона. Јеси. Јеси. То је случајност. Али ја се више не могу вадити на  случајности.
Добродушни новинар загребачког „Вечерњег листа“ начинио је већ у наслову кардиналну грешку, јер ме лоше чуо. Умјесто да напише: Београд је у средишту масонског дјеловања, написао је: Средиште масона. Грешке се ни „пророцима“ не опраштају. Планирају да направе у Београду масонско сједиште.
Ако сам створио или генерирао мит Београда као центра свијета, то што се сада збива није била моја визија. Предлагао сам оснивање Музеја геометрије, јер сам мислио да хришћански гениј има шансе у рјешавању геометријских конструкција. Предлагао сам малу Академију. А они сада стварају нови Универзитет. А Архитектура? За сада је све наопако и у Београду. Зато сам викао. Падао у гњевне и неконтролиране испаде. Као и у првим данима Медиале. Али сада је време још страшније. Комуникација је слаба. Још помало пркосим. Настојим да спасим што се да спасити. Али, направио сам страшну грешку: Ријешио сам геометријске тајне. А то се не прашта. А за Спасовдан излази високо свећенство једне Цркве да моли за спас Београда. Али Велики мештар каже да су владике ушле у масонске ложе. И да спас долази од њих. Но, неки политичари нису препознали шансу. И Руски цар, ма што је остало од њега је опет осуђен, барем од шахиста.
Армагедон је заказан за сутра.

Одавно сте најавили и анализирали савремену њу ејџ поплаву јереси, вештичарења, сатанизма и убијања воље, неопаганизма у добу водолије, ренесансу окултизма у свету новог зверског поретка. Бавили сте се и значењем апокалиптичког жига звери и појавом Антихриста. Каква судбина чека хришћане у свету без вере, породице, уметности, без праве природе и човека? Да ли ће све отићи како Хегел и Шејка кажу у „рђаву бесконачност“ или је, како је Медиала жудела и делала, све ово само међучин до истинске обнове, препорода и нове ренесансе?
Све је јасно у старим пророчанствима. Читао сам их, па су и мени били јасни. Неким пријатељима сам излагао такозвану келнску мистику, и они су је прихватили. И Лабарум цара Константина. Када све буде  изгледало изгубљено, све ће бити – спасено. Дане и ноћи сам  трошио да би то математички схватио, а схватио је и паришки ритмолог. Раул Оклер. И руски мистици.

Јустин Поповић је тврдио да је читање окултне литературе вид духовне наркоманије. На вас су у новијем православном издаваштву били напади, банални, недоучени и неутемељени. Са католичке позиције сте свесни опасности по овај свет од Сатане. У српском народу и у православљу ђаволу се не придаје велика пажња као на Западу. Са њим се у народним приповеткама шали или се надмудрује. Да ли је такав оптимизам спасоносан или је то корен наших заблуда?
Има много опасности. И уговори с ђаволом су опасни. Они који се шале с ђаволом, лакше улазе у тајна друштва. Марксов пропагандни слоган: Религија је опијум за народ, завршио је у инверзији; Дрога је нова религија за народ у трансформацији.

Ако је до њега дошло, како је протекао ваш сусрет са Салвадором Далијем?
Предавао је у једној школи. Његове научне спознаје биле су зачуђујуће и бизарне. Једне вечери излагао је о млијеку и круни. Ставио је у службу свог сликарства многе математичке и ине тајне. Слушао сам та предавања. Тог  дана излагао је слику „Лов на туне“. Неки су у тој слици видјели пропаганду Ере Водолије. Дали је убио Рибу. И у Каталогу првог „Феста“, у Београду, увршћен је његов текст, „О убијању Рибе“. Он је демантирао да је то његов текст. Други су се у то вријеме дружили са њим; Буле (Миодраг Булатовић, прим. Д. Ђ.) најдуже. Касније, и други. Риба је симбол хришћанства и Цркве.
До 20. јуна у Галерији „Hexalab“ била је отворена ваша изложба посвећена двадесетогодишњем проучавању квадратуре круга. Могла се доживети и у ликовном смислу, ту је било обиље ванредних цртежа, али је прави смисао математички. Кажете да сте решили проблем, а почетне фазе ваше теорије професионални математичари потврдили су као тачне.  Њутн се од математике кретао ка езотерији, а ваш пут је обрнут. Сада сте још више збунили средину која уопште није дорасла вашим духовним истраживањима. Планирате и издавање књиге о илуминатима.
Средина није била припремљена. Имао сам велике проблеме. Давно је утврђено да имам многе најбоље резултате; можда и стотину. Једна анимација је приказана на Конгресу геометричара у Новом Саду. Доживјела је одушевљење. Што се тиче Београда, мора се одлучити између Христа и Антихриста. Плашим се да је једино Немања на духовним позицијама, одбране Царства, и да функционира мој стари алгоритам. Ове јесени ћу излагати на тему: Од Петра до Петра; од Елизабете до Елизабете; од Немање до Немање.
Због озбиљности мојих геометријских конструкција, рећи ћу само ово: Ево што значи тачност, од 18 децимала: Замислите круг велик као цијели свемир; конструирани квадрат се површински разликује од задатог козмичког круга у површини посве невидљиве тачке.
Та мрвица у њиховим очима много им смета. Кога интересира тај програм? Тај концепт. Та  математика. Те тајне. Та механика. Гаџети.
„Врт Илумината“ је добра књига, занимљивих чињеница, корисно штиво, да би икада изашла. Сачувао сам само један примјерак „Квадратуре круга“, издање „Сион“. Нико се није интересовао за књигу – Френки, новинар „Национала“, питао ме је: „Тко ће то купити?“ Споменуо сам два имена, нових тајкуна и нове олигархије (200 обитељи). Имена су изашла у Наслову. Никад ми се нико није јавио, па ни они.

Крај

[/restrictedarea]