„Марш окупатора“

Пише Богдан Ђуровић

Читава „наранџаста Русија“ једва је у суботу окупила 20.000 људи, иако је агресивна припрема „окупације“ трајала недељама, на шта се нису жалила средства

Протести прозападне, антипутинске опозиције у Русији попримили су нову форму. Њени шефови, професионални опозиционари и стручњаци за цеђење грантова из „невладиних“ фондова западних влада, у последње време више и не крију по чијем налогу раде. Можда најбоља илустрација јесте званичан назив протеста који је одржан прошле суботе у Москви и неколико градова Русије. Јер, само они са солидним знањем енглеског језика могли су да разумеју да се иза слогана „Окупај Москву“ (тако је и написано, руском ћирилицом), не крије позив за прање улица, већ оно што је Каспарову, Њемцову, Касјанову, Наваљном, Удаљцову и друговима срцу најмилије – окупација руске престонице! И када се назив споји са претенциозним речима „Марш милиона“, којима наранџасти већ месецима позивају грађане на свргавање легално изабране власти, добија се кованица коју су руски коментатори већ доделили радикалним активистима: „Марш окупатора“.
Јер, назив „Марш милиона“ тешко да одговара реалности. Наиме, „наранџастих окупатора“ недовољно је да попуне и један већи трг, а камоли да на јуриш заузму руску престоницу, чиме месецима безуспешно прете. Истина је следећа: број полицајаца и новинара на овим скуповима – које западне телевизије ударно преносе као да је реч о слетању човека на Марс – безмало је исти као и количина народа која је спремна да изађе и „окупира“ улице. Зато су руски новинари у праву када питају „оранжисте“: а где је вам обећани милион? Јер, највећи број митингаша које је икада окупио „Покрет белих трачица“, био је у фебруару, када је на Трг Болотнаја изашло 40.000 људи, док је на првом протесту на Проспекту Сахарова, у децембру, било око 30.000 промрзлих душа. А суботњи протест, такође на Проспекту академика Сахарова, иако громогласно најављиван, према проценама полиције није окупио више од 14.000 људи.

ЈУРИШНИЦИ БЕЗ НАРОДА

[restrictedarea]

Тако да једини милиони о којима се са поузданошћу може говорити, јесу они доларски, које је полиција пре неколико месеци пронашла приликом претреса станова опозиционих лидера, после њиховог хапшења због кршења закона о јавним скуповима у ноћи реизбора Владимира Путина. Иако су бунтовне „беле траке“, додуше на кратко, тада масовно окупирале само ћелије московских полицијских станица, јавност је остала ускраћена за одговор – ко је платио око милион и по америчких долара, брижљиво расподељених у хиљаду коверти? И коме су биле намењене апанаже у износу од по хиљаду и више долара, и за које услуге?
Суботњи „Марш окупатора“ подбацио је и изневерио очекивања организатора у земљи – и наручилаца у иностранству. Вероватно је назив „Окупај Москву“ одбио и део Путинових противника, које такве речи асоцирају пре са Хитлером, него са демократијом и људским правима. Креативни тимови и штабови оранжиста као да су сметнули с ума да протесте организују у Москви, граду хероју, чији су житељи положили стотине хиљада живота у борби против окупатора. Руси воле слободу изнад свега, а окупатори увек неславно пролазе.
Организатори „Марша милиона“, најпре су московској Градској управи поднели захтев за скуп од 50.000 митингаша. Власти су одбиле, јер на Проспекту Сахарова не може да се безбедно окупи више од 25.000 људи. На крају, „окупатори“ су пристали на упола мањи број, не желећи понуђене алтернативне локације. Ова банална геометријска чињеница, међутим, није сметала оранжистима да у суботу вичу како их се окупило 100.000, као што су у фебруару тврдили да их је 200.000, иако би то значило седам демонстраната по метру квадратном! Али, шта је стотинак хиљада више или мање, за оне који су још у децембру претили да „следећи пут на улице изводе милион људи“ и да ће их они лично повести у „јуриш на Кремљ“. Па се онда чуде што присуство на митинзима опада – јер већ пет година позивају грађане са само једном паролом: „Путин мора да оде!“
Зато су и њима блиски либерални новинари суботњу „окупацију“ описали као „грозан промашај“, а опозициони блогер Данила Линделе са огорчењем је написао да је митингу присуствовало једва 15.000 људи. А Наваљни, Јашин, Гудков и Каспаров, напустили су митинг и пре његовог завршетка, оставивши комунисту Сергеја Удаљцова да сам бије своје битке. Некадашњи светски шампион Гари Каспаров, одлазећи са Проспекта Сахарова, само је слегао раменима и поручио да остају „они јаки, који могу да издрже“. Изгледа да, пре свега Гаријеви нерви, не могу више да издрже исцрпљујуће партије против политичког шампиона какав је Путин. Јер, на претходном протесту, овај осведочени амерички лобиста – чак је ујео полицајца у наступу немоћног беса. А онда је на саслушању тврдио да отисак зуба на телу повређеног чувара реда, није његов, већ псећи. Овог пута, изгледа, није желео да ризикује да га психичка криза затекне на отвореном простору, међу 7.000 полицајаца…

Каспаров, Наваљни и Удаљчов на митингу у Москви

ЛИБЕРАЛНА ХУНТА
Заиста, лидери наранџасте опозиције имају много разлога да буду бесни, а главни је – осипање подршке у народу. Тако, професор московске Високе школе економије Олег Матвејчев оцењује да је велики део оних који припадају средњој класи престао да посећује протесте, а да су остали углавном екстремисти леве оријентације, окупљени око Удаљцова. Како сматра Матвејчев, у друштву је приметан пораст „тражње“ за левим идејама, као последица економске кризе. Отуда не чуди што је Удаљцев, као најважнији захтев, популистички истакао смањење тарифа за комуналне услуге, позивајући грађане да престану да плаћају рачуне док власт не попусти. То подразумева да се Путин, ка коме је усмерена оштрица њиховог протеста – бави комуналним питањима и тарифама за топлу воду. Они који послушају Удаљцова и не буду плаћали рачуне, завршиће на суду, а лидери опозиције рачунају да ће их то још више учврстити у борби против Путина и сопствене државе.
Ако је у космополитској Москви протест доживео такав крах (а реално не постоји рационалан разлог за побуну против Путина), онда је слика још јаснија у унутрашњости, где су протести организовани истовремено када и у престоници. Не рачунајући велики Санкт Петерсбург, на чијим је улицама протестовало 800 грађана у суботу, у Абакану их је, рецимо, изашло свега 54, у Чити 30, Белгороду 55, а у Кирову, Дмитрову и Ирбиту по 30 људи. У Јекатеринбургу, на два одвојена скупа, укупно 420 грађана. У Томску је улице окупирало 100 опозиционара, колико и у Уљановску, а у Владимиру свега пет. Од већих градова забележен је излазак 100 људи у Казању, административном центру Татарстана, у Пскову их је било 40, у Краснојарску 50 и у Тјумењу 20 грађана. У Оренбургу, Саратову и Перму, где су у суботу одржана по два митинга, укупно је било по 100 оранжиста.
И то је, суштински, све. Читава „наранџаста Русија“ једва је окупила 20.000 људи, иако је агресивна припрема „окупације“ трајала недељама, на шта се нису жалила средства. Зато је великим делом у праву познати руски коментатор Анатолиј Васерман, када, објашњавајући претње опозиционих лидера да ће извести милион људи на улице – каже да они пате од „мегаломаније“. „Ова манија, иако веома изражена, ипак се да лечити. Људи, који нису ни свесни колико смешно изгледају њихове претензије да наступају ‘у име милиона’, не заслужују никакву пажњу од стране тих истих милиона. Само масовна реклама у бројним медијима ствара привид да наша несистемска опозиција још увек некоме нешто значи, осим себи самој. Мислим да што чешће они буду говорили о ‘маршевима милиона’, то ће им теже бити да на својим акцијама окупе, не милионе, већ хиљаде људи“, анализира Васерман.
Све то, ипак, не значи да неће и надаље бити „маршева окупатора“. Напротив, управо сада, када су све маске пале и када „опозиционари“ не крију више да се њихов протест храни новцем западних пореских обвезника, требало би рачунати да ће они радикализовати своје акције. Свестан да најављени „јуриш на Кремљ“ није могућ, окорели екстремиста Удаљцов све чешће позива на „непрекидни протест“, који подразумева блокаду улица и тргова. „Окупај Москву“ – у преводу на руско-енглески наранџасти језик. Наравно, у овом тренутку све је то у домену снова, али је јасно да ће „окупатори“ искористити сваки проблем или слабост државе за своје циљеве.
Чињеница је, међутим, да је Путинова власт далеко најмекша и најлибералнија према својим грађанима, у историји Русије. По томе се може поредити само са владавином Николаја Другог Романова – човека који је положио главу на пањ, али није погазио реч дату Србији у Првом светском рату. Ово упозорење је у стихове преточио савремени песник Игор Алексејев:
„Њима треба ‘руског бунта’,
а нама треба Русија,
не либерална хунта
и ‘црвени месија’.“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.