Gojko Đogo: Zatočnici vere i nade

Piše Gojko Đogo

Sama naša potreba da nešto kažemo na poseban način, molitvom ili pesmom – a ono neizrecivo u nama samo se tako može izraziti – motivisana je željom da se primalac te šifrovane poruke odazove. Svejedno da li taj eho dopire do našeg uha ili do nekog šestog čula saznanja. Mi smo taoci vere i nade. Čovek peva i moli da muka mine i dobro potraje

 

Žička povelja, zlatopečatna venčanica srpske crkve i države, i jedna od prvih stranica naše evropske povesti, ispisana na zidovima kule majke svih crkava, osam vekova svedoči ko smo i od koga smo. Njeno slovo ugrađeno je u temelje našeg trona i oltara, a njen svetosavski duh u temelje naše kulture. Inim da kazuje, nas da opominje ko je naš prvovenčani kralj, prvoosvećeni arhiepiskop i prvi pesnik. Iz tog svetorodnog čokota izbija lastar koji se pruža sve do naših dana i do nas ovde na ovom duhovnom saboru gde se, negda, kao nebesna „zlatna žica“, svijao oko kruna i tijara, sad savija oko glava srpskih pesnika.
Pre dva veka, kad su pesnici verovali da su „zakonodavci sveta“, i ja bih možda rekao da je ovo nasleđe legitimno, danas strepim da je to preteška obaveza za one čije je jedino imanje bezazlena reč, a reč bezvredna roba.
Stajući u red zaslužnih, primam ovaj dar kao poslušanje. „Žička hrisovulja“ nas zadužuje da budemo dorasli vremenu u kojem smo i mestu na kojem smo, kako nas je učio patrijarh Pavle. Da li sam dorastao ne znam, da ću se truditi da budem – obećavam.

U VREMENIMA SASVIM OČAJNIM
Bože ljubavi, ne navedi nas na iskušenje. Slabi i grešni, mi počesto ne razlikujemo veru i praznoverje, i oslanjamo se na iluzije i kumire, nenavidimo svete, a sledimo slepe. Onaj lukavi i njegovi saradnici, rat i profit, neumorno podstrekavaju čoveka da zloupotrebi stvaralačku moć svog uma za svoje samouništenje. S tom sumnjom u budućnost  i mogućnost izbavljenja, bez ikakvog drugog unutarnjeg oslonca, čovek ne može ni živeti, a kamoli biti srećan. A u tom traganju za srećom – svako svojom – kao jedinim spasenjem na ovom svetu, nikad nam nije bila potrebnija Spasiteljeva sinergija.
Kao paganin u praiskonu, kad je prvi put pokušao da vradžbinom i magijom reči umilostivi nebeske sile, pesnik, na svoj način, pomalo kao vrač, pomalo kao apostol, u simfoniji slova i zvuka, priziva milost za sebe i svet. I najtamnija njegova ispovest, i plač i krik, molitveni je čin.
Sama naša potreba da nešto kažemo na poseban način, molitvom ili pesmom – a ono neizrecivo u nama samo se tako može izraziti – motivisana je željom da se primalac te šifrovane poruke odazove. Svejedno da li taj eho dopire do našeg uha ili do nekog šestog čula saznanja. Mi smo taoci vere i nade. Čovek peva i moli da muka mine i dobro potraje.
Gospod nas je obdario stvaralačkom moći da rukom i umom uljuđujemo svoje zemaljsko stanište. Pesnicima je dao da stvaraju reči i preobražavaju jezik. Šta bi onda bila zadaća pesnikova ako ne da rečima, jedinim sredstvom kojim raspolaže, doprinosi da svet bude bolji.
A dobro i lepo može biti samo ono što je istinito. Bez istine nema pravde, a bez pravde nema vrline, ni boljeg sveta. Život nas, međutim, uči da istorija i pravo mogu biti i dobre i rđave sluge, te nisu pouzdani svedoci pravde. Podsećanje na ova klasična načela nikad nije naodmet. Živimo „u vremenima sasvim očajnim“ kad nije baš jasno šta ti pojmovi označavaju. Ako njihovo značenje zavisi od različitih gledišta i ako postoji više istina, onda i najveća laž može postati istina, što je nažalost česta pojava. Ako istina zavisi od nekakvih ili nečijih interesa, onda je sila, a ne pravda vrhovni sudija.
Samo se tako može objasniti tolika laž i toliko nasilje koji su zasitili svet neizlečivom mržnjom. Niko od nas nije pošteđen tog otrova. Ali bogohulno bi bilo da u domu Svetog Spasa zavapim ima li spasa?

PREOSMIŠLJAVANJE SVETA
Budući da je danas Preobraženje, da se i ja ispovedim.
Jedan od mojih smutnijih dana bio je jedanaesti septembar 2001. godine, dan Usekovanja glave svetog Jovana, kad je, s malim zakašnjenjem, promovisan novi vek klanja. Telefonirao mi je prijatelj da uključim televizor i gledam apokaliptične prizore koje ni likovna, ni filmska umetnost nikad neće nadmašiti. Bio je to paklen performans u kojem se ogledala lepota modernog ponora, apoteoza smrti. Užasavao sam se gledajući žive buktinje kako lete u ambis i radovao stropoštavanju njujorških kula, tog simbola moći onih što su, kao satanini „Milosrdni anđeli“, obarali naše kule i gradove, i koje sam  osvetnički mrzeo.
Stidim se što na ovom svetom mestu govorim o mržnji, i radosti na dan Usekovanja, ali ispovest je prvi prag preobraženja.
Zašto pominjem ovaj zločin i moja protivrečna osećanja?
Istorija neće po dobru pamtiti ovaj teroristički čin, pravo će donekle utešiti porodice žrtava, ali ostaje otvoreno pitanje uzvišene pravde koja pribavlja simpatije onim što se za nju žrtvuju. Bodrijar s pravom kaže: „Oni su to uradili, ali mi smo to želeli.“ Tom višom istinom i pravdom, kao opredeljenjem za „carstvo nebesko”, bavi se mit i tragedija. I Princip je za istoriju terorist, za poeziju anđeo Gavrilo. Šta je istinitije?
Na ovo poetičko pitanje odgovaraju pesnici i njihovi tumači još od Homera.
Pozitivni i negativni junaci – shodno interpretaciji činjenica – često zamenjuju uloge. Mašta nije podložna stvarnosti. Pesnik nadgrađuje svoje utiske i saznanja, sljubljuje kadrove realnog i irealnog stvarajući jednu umetničku celinu koja nije dokument, ali jeste istinit paradokument. Ovaj paradoks je imanentan stvaralačkom procesu. Metafore i alegorije „prerađuju realna zbivanja“ u jednu višu stvarnost, koja je, na drukčiji način, istinitija od istorijske svedodžbe.
Figurativni pesnički jezik, otuda, omogućava pesniku da o svom vremenu svedoči i u nevreme, i onda kad to na drugi način nije moguće.
Poezija ne izražava neposredno ideološke ili moralne nazore, i ne nadmeće se sa istoriografijom, ona se bavi čovekovom sudbinom, i to sudbinom pojedinca u jednom vremenu. A mi, ipak, ne lebdimo u vazduhu.
Ako je taj duševni i duhovni pesnikov odziv na izazov sveta umetnički uverljiv i njegova istina je neporeciva. Umetnička lepota i istina su nerazdvojive. Nema lažne poezije.
U tom estetičkom aksiomu zatajena je i slabašna, ali istrajna pesnikova nada da njegov glas može imati i nekakvo praktično dejstvo. Vera u preobraženje i preosmišljenje sveta inicijalna je varnica stvaralačkog čina. Verujem da svaki stvaralac – poricao to ili ne – deli ovu nadu. Pokoren čovek, pomiren sa zadatim životom i stvarnošću je „živi leš“. A leš ne peva.

KRIPTOGRAM SUDBINE
Ovakva retorika je malko pasé u vreme kad je „banalnost postala estetska kategorija“, ali ja sam joj pribegao ne bih li lakše izrazio uverenje da se poezija ne može svoditi na ono što se naziva „nasladom“ (Bonfoa) ili „uživanjem u tekstu“, ona svojim intuitivnim, zaumnim, oniričkim svojstvima produbljuje i našu spoznajnu i rasudnu moć.
Naravno, sve što činimo utiče na našu sudbinu, a da li je negde neko programirao naše postupke, sitna je naša glava da to dokuči. Ko zna da nisu šare na dlanu – različite kod svakog od nas – neko tajno pismo, kriptogram sudbine u kojem je sve zapisano. Nisam ja – kao ni bilo koji pesnik – baš slučajno izabrao da pišem stihove, ma šta da me opredelilo. Logično je onda i recipročno dejstvo dela na naš život.
Pesnik, veli Brodski, pribegava i toj formi – pesmi – pre svega nesvesno, mimetički:  crni vertikalni stub reči na sredini belog lista hartije očigledno podseća na naš sopstveni položaj u svetu… Sam,sam. Kao stolpnik.
I ja sam se samoprivezao za taj stub. Na njega, kao na usamljeno stablo, kadšto grom svrne, a biva da i golub sleti. Ako je bela golubica, danas na sveto Preobraženje u Hramu Vaznesenja Gospodnjeg, sletela i na moj mali stubac, primam to kao znak velje milosti Duha svetoga koji me i na ovaj način podržava u veri i nadi da mu nisam uzalud prisluživao, i da istrajem u svom poslušanju.

Reč zahvalnosti prilikom uručenja nagrade „Žička hrisovulja“ u manastiru Žiči, o Preobraženju 2012. godine

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *