Гојко Ђого: Заточници вере и наде

Пише Гојко Ђого

Сама наша потреба да нешто кажемо на посебан начин, молитвом или песмом – а оно неизрециво у нама само се тако може изразити – мотивисана је жељом да се прималац те шифроване поруке одазове. Свеједно да ли тај ехо допире до нашег уха или до неког шестог чула сазнања. Ми смо таоци вере и наде. Човек пева и моли да мука мине и добро потраје

 

Жичка повеља, златопечатна венчаница српске цркве и државе, и једна од првих страница наше европске повести, исписана на зидовима куле мајке свих цркава, осам векова сведочи ко смо и од кога смо. Њено слово уграђено је у темеље нашег трона и олтара, а њен светосавски дух у темеље наше културе. Иним да казује, нас да опомиње ко је наш првовенчани краљ, првоосвећени архиепископ и први песник. Из тог светородног чокота избија ластар који се пружа све до наших дана и до нас овде на овом духовном сабору где се, негда, као небесна „златна жица“, свијао око круна и тијара, сад савија око глава српских песника.
Пре два века, кад су песници веровали да су „законoдавци света“, и ја бих можда рекао да је ово наслеђе легитимно, данас стрепим да је то претешка обавеза за оне чије је једино имање безазлена реч, а реч безвредна роба.
Стајући у ред заслужних, примам овај дар као послушање. „Жичка хрисовуља“ нас задужује да будемо дорасли времену у којем смо и месту на којем смо, како нас је учио патријарх Павле. Да ли сам дорастао не знам, да ћу се трудити да будем – обећавам.

У ВРЕМЕНИМА САСВИМ ОЧАЈНИМ
Боже љубави, не наведи нас на искушење. Слаби и грешни, ми почесто не разликујемо веру и празноверје, и ослањамо се на илузије и кумире, ненавидимо свете, а следимо слепе. Онај лукави и његови сарадници, рат и профит, неуморно подстрекавају човека да злоупотреби стваралачку моћ свог ума за своје самоуништење. С том сумњом у будућност  и могућност избављења, без икаквог другог унутарњег ослонца, човек не може ни живети, а камоли бити срећан. А у том трагању за срећом – свако својом – као јединим спасењем на овом свету, никад нам није била потребнија Спаситељева синергија.
Као паганин у праискону, кад је први пут покушао да враџбином и магијом речи умилостиви небеске силе, песник, на свој начин, помало као врач, помало као апостол, у симфонији слова и звука, призива милост за себе и свет. И најтамнија његова исповест, и плач и крик, молитвени је чин.
Сама наша потреба да нешто кажемо на посебан начин, молитвом или песмом – а оно неизрециво у нама само се тако може изразити – мотивисана је жељом да се прималац те шифроване поруке одазове. Свеједно да ли тај ехо допире до нашег уха или до неког шестог чула сазнања. Ми смо таоци вере и наде. Човек пева и моли да мука мине и добро потраје.
Господ нас је обдарио стваралачком моћи да руком и умом уљуђујемо своје земаљско станиште. Песницима је дао да стварају речи и преображавају језик. Шта би онда била задаћа песникова ако не да речима, јединим средством којим располаже, доприноси да свет буде бољи.
А добро и лепо може бити само оно што је истинито. Без истине нема правде, а без правде нема врлине, ни бољег света. Живот нас, међутим, учи да историја и право могу бити и добре и рђаве слуге, те нису поуздани сведоци правде. Подсећање на ова класична начела никад није наодмет. Живимо „у временима сасвим очајним“ кад није баш јасно шта ти појмови означавају. Ако њихово значење зависи од различитих гледишта и ако постоји више истина, онда и највећа лаж може постати истина, што је нажалост честа појава. Ако истина зависи од некаквих или нечијих интереса, онда је сила, а не правда врховни судија.
Само се тако може објаснити толика лаж и толико насиље који су заситили свет неизлечивом мржњом. Нико од нас није поштеђен тог отрова. Али богохулно би било да у дому Светог Спаса завапим има ли спаса?

ПРЕОСМИШЉАВАЊЕ СВЕТА
Будући да је данас Преображење, да се и ја исповедим.
Један од мојих смутнијих дана био је једанаести септембар 2001. године, дан Усековања главе светог Јована, кад је, с малим закашњењем, промовисан нови век клања. Телефонирао ми је пријатељ да укључим телевизор и гледам апокалиптичне призоре које ни ликовна, ни филмска уметност никад неће надмашити. Био је то паклен перформанс у којем се огледала лепота модерног понора, апотеоза смрти. Ужасавао сам се гледајући живе буктиње како лете у амбис и радовао стропоштавању њујоршких кула, тог симбола моћи оних што су, као сатанини „Милосрдни анђели“, обарали наше куле и градове, и које сам  осветнички мрзео.
Стидим се што на овом светом месту говорим о мржњи, и радости на дан Усековања, али исповест је први праг преображења.
Зашто помињем овај злочин и моја противречна осећања?
Историја неће по добру памтити овај терористички чин, право ће донекле утешити породице жртава, али остаје отворено питање узвишене правде која прибавља симпатије оним што се за њу жртвују. Бодријар с правом каже: „Они су то урадили, али ми смо то желели.“ Том вишом истином и правдом, као опредељењем за „царство небеско”, бави се мит и трагедија. И Принцип је за историју терорист, за поезију анђео Гаврило. Шта је истинитије?
На ово поетичко питање одговарају песници и њихови тумачи још од Хомера.
Позитивни и негативни јунаци – сходно интерпретацији чињеница – често замењују улоге. Машта није подложна стварности. Песник надграђује своје утиске и сазнања, сљубљује кадрове реалног и иреалног стварајући једну уметничку целину која није документ, али јесте истинит парадокумент. Овај парадокс је иманентан стваралачком процесу. Метафоре и алегорије „прерађују реална збивања“ у једну вишу стварност, која је, на друкчији начин, истинитија од историјске сведоџбе.
Фигуративни песнички језик, отуда, омогућава песнику да о свом времену сведочи и у невреме, и онда кад то на други начин није могуће.
Поезија не изражава непосредно идеолошке или моралне назоре, и не надмеће се са историографијом, она се бави човековом судбином, и то судбином појединца у једном времену. А ми, ипак, не лебдимо у ваздуху.
Ако је тај душевни и духовни песников одзив на изазов света уметнички уверљив и његова истина је непорецива. Уметничка лепота и истина су нераздвојиве. Нема лажне поезије.
У том естетичком аксиому затајена је и слабашна, али истрајна песникова нада да његов глас може имати и некакво практично дејство. Вера у преображење и преосмишљење света иницијална је варница стваралачког чина. Верујем да сваки стваралац – порицао то или не – дели ову наду. Покорен човек, помирен са задатим животом и стварношћу је „живи леш“. А леш не пева.

КРИПТОГРАМ СУДБИНЕ
Оваква реторика је малко пасé у време кад је „баналност постала естетска категорија“, али ја сам јој прибегао не бих ли лакше изразио уверење да се поезија не може сводити на оно што се назива „насладом“ (Бонфоа) или „уживањем у тексту“, она својим интуитивним, заумним, ониричким својствима продубљује и нашу спознајну и расудну моћ.
Наравно, све што чинимо утиче на нашу судбину, а да ли је негде неко програмирао наше поступке, ситна је наша глава да то докучи. Ко зна да нису шаре на длану – различите код сваког од нас – неко тајно писмо, криптограм судбине у којем је све записано. Нисам ја – као ни било који песник – баш случајно изабрао да пишем стихове, ма шта да ме определило. Логично је онда и реципрочно дејство дела на наш живот.
Песник, вели Бродски, прибегава и тој форми – песми – пре свега несвесно, миметички:  црни вертикални стуб речи на средини белог листа хартије очигледно подсећа на наш сопствени положај у свету… Сам,сам. Као столпник.
И ја сам се самопривезао за тај стуб. На њега, као на усамљено стабло, кадшто гром сврне, а бива да и голуб слети. Ако је бела голубица, данас на свето Преображење у Храму Вазнесења Господњег, слетела и на мој мали стубац, примам то као знак веље милости Духа светога који ме и на овај начин подржава у вери и нади да му нисам узалуд прислуживао, и да истрајем у свом послушању.

Реч захвалности приликом уручења награде „Жичка хрисовуља“ у манастиру Жичи, о Преображењу 2012. године


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.