„Далеко“, далеко од успеха

Пише Рашко В. Јовановић

Отварање сезоне у „Битеф-театру“ и прво извођење драме „Далеко“, младе списатељице, приказује колико су млади удаљени од свега што желе, па и од онога што би себи пожелели да буду

„Битеф-театар“ отворио је нову позоришну сезону онако како је некад већина београдских театара настојала да уприличи први сусрет са својим гледаоцима после летње паузе – новим делом код нас неизвођеног домаћег или страног писца. Наиме, наша позоришта су желела да на самом старту заинтересују, изненаде и обрадују публику. Последњих десетак година тај обичај као да се изгубио, те данас ретко која овдашња театарска кућа за почетак сезоне изведе премијеру. Ако и почну сезону у септембру, премијере ће у нашим дотираним позориштима уследити најраније у октобру.
Зато се само може поздравити и подржати „Битеф-театар“, који је својој публици отварајући 5. септембра ову сезону презентовао прво извођење драмског дела „Далеко“, младе списатељице Тамаре Босак, која је 2011. године дипломирала драматургију на београдском Факултету драмских уметности. Исте године објавила је и свој први роман „Приче пред несаницу“, што указује да се појавила једна млада ауторка, која не жели да се специјализује за  писање само за позориште или друге медије (радио, телевизија, филм), и поред тога што је већ током школовања, 2010. године,  драматизовала Балзакову прозу за извођење пред микрофоном.

[restrictedarea]

ТЕКСТ ПИСАН ДУШОМ
И као што увек бива када се млади почетници прихвате драмске обраде тематике коју не само да добро познају, већ је и осећају, Тамара Босак написала је један драмски текст, који није у суштини ништа друго до један торзо, заправо исечак из живота што је све време одисао свежином и непосредношћу у проблематизовању тема које опседају три младе личности драме – два брата и њихову сестру. Они живе у неком забаченом малом месту само са мајком, јер се отац није вратио када се једном, вероватно због лова, упутио у шуму. Иако на сцени видимо мало дешавања, млади су опседнути бројним проблемима, почев од оних како да се забаве и проведу време или како да удовоље пубертетским сексуалним преокупацијама, па до оних што  се односе на њихову будућност и незаобилазним питањима чиме ће се бавити и шта ће радити кад одрасту.
Представу је режирао професор драматургије Ненад Прокић, са видним настојањем да  основни фрагментарни драматуршки ток на сцени обогати читавим регистром средстава која се редовно примењују у постдрамском театру. Било је ту свега – поред савременог, што ће рећи гласно дизајнираног звука и музике, видели смо и лоптање, плесове и различите скокове, прелиставање стрипова и других часописа… На екрану су пројектовани различити призори из природе, као и делови текста који нису били најчитљивији. Зачудо, Мајку која непрестано различитим питањима контролише своју децу редитељ је изоловао са сцене, и могла се сагледати иза једног  замућеног стакленог окна и чути како говори као са некаквог лошег звучног снимка. И све то унутар сценографског оквира Бобана Јовановића, који извесним назнакама (нпр. нахерена црквена купола) означава да се актери драме налазе негде близу краја света. Све се у представи дешава око једног великог пања поред којег се глумци углавном у дуо-сценама крећу или на њему седе и разговарају, некад  се и физички надмећу… Редитељ се задовољио једноставним низањем драматуршки мање или више повезаних призора, често лишених потребне динамике. Како је, при том, темпо низања сцена био понешто успорен, непрестано се стварао утисак ишчекивања некаквог дешавања до којег није дошло.

РЕЖИЈА БЕЗ МАШТЕ
Јасмина Аврамовић имала је необичан глумачки задатак: морала је да изговара текст невидљива и служећи се микрофоном, да би се тек на крају појавила стасом и гласом пред гледаоцима. Она је то извела одлично, али је остало нејасно зашто је редитељ када је реч о овој улози применио такво сценско решење. Ивана Табори Обрадовић била је знатно експресивнија у плесним сегментима своје улоге, него у саопштавању  текста. Иван Пантовић и Жељко Максимовић еманирали су младалачку узнемиреност умереним изразима. Ако је први од њих, као старији, био убедљивији у изражавању жеље да некуд оде и оствари успех појављивањем на телевизији у својству некаквог манекена, други, млађи, испољавао је неку врсту зависти што и сам не може одмах да се упути стазама одласка и  реализације сличног циља. Ипак, сценска реализација дебитантскога текста „Далеко“ Тамаре Босак захтевала је маштовитији редитељски поступак и више сценске надградње од онога што је покушао да оствари Ненад Прокић у својству редитеља.
Зато је представа, упркос доследној примени постдрамског стила, остала негде на половини пута, што се могло закључити и по необично уздржаном пријему на који је наишла код гледалаца, који су у „Битеф-театру“ обично веома издашни приликом аплаудирања. Отварање нове сезоне било је у складу са насловом дела – далеко од правог успеха.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *