Бранко Жујовић: Клацкалица Кацин – Филе и други двоструки колосеци изгубљени у преводу

Јелко Кацин је сирова, кочијашка персонификација политике ЕУ, за коју је процењено да је европском Београду најбоље разумљива. Он подвикује на Србију страшћу кмета, који је аванзовао у надзорника. Зашто и не би, када се Србија добровољно деградира, прихватајући „протокол“ о интегрисаном управљању границом с „Косовом“, у међународној пракси намењен независним, признатим државама

Ако сте заборавили европску клацкалицу из доба Државне Заједнице Србија и Црна Гора, шаргарепе, штапове и обећања ЕУ да ће поштовати ту конфедералну творевину, али уз техничко спровођење политике европског пута на „два колосека“, која нема везе са референдумом у Црној Гори, ево прилике да се подсетимо те игре ЕУ.

И тада су се појављивали различити јуришници из трећеш ешалона бриселске бирократије, попут Мартина Шулца, дајући истините, али у том тренутку сувише бучне изјаве. За њима би долазио неко, као што је данас Штефан Филе, ко би мекшим језиком гасио пламен, али задржавао достигнуту температуру. А онда би нову изјаву давао неко попут Јелка Кацина и ствар би кренула испочетка.

Јелко Кацин је сирова, кочијашка персонификација политике ЕУ, за коју је процењено да је европском Београду најбоље разумљива. Он подвикује на Србију страшћу кмета, који је аванзовао у надзорника: „Потребно је мењати Устав Србије и то постаје све очигледније и српској јавности, после одлуке Уставног суда о укидању 23 надлежности Војводине.“ (Вечерње новости, 23. септембар)

Или: „Питање Војводине остаће отворено све док се не обезбеди одговарајућа политичка, административна и економска аутономија Војводине.“ (Дневник, Нови Сад, 23. септембар) Или отворено понижавајуће: „Земља Србија мора да постане држава, јер само за државу има мста у ЕУ“ (Блиц, 28. август) Поседујем у архиви колекцију његових изјава о Србији и она је знатан прилог историји српског евромазохизма.

Али, влада те исте Србије, ове недеље је и званично прихватила „протокол“ о интегрисаном управљању границама („IBM – Integrated Management of Borders“), који наглас у Србији чита нешто другачије, као интегрисано управљање прелазима. Реч је о документу, о ком сам већ говорио на овом месту, а који потписују независне државе.

Искрено се надам да снажна посвећеност Русији, толико присутна последњих месеци, није политички маневар за нешто што следи, а тиче се „нормализације“ односа са „Косовом“. Нова влада одмах је саопштила да ће поштовати све што је претходна, толико куђена и критикована, прихватила када су европске интеграције у питању. То је врло индикативно и важно.

Јер, брзина којом Дачићев кабинет испуњава европске жеље је фрапантан: представљање „Косова“ без обележја да се ради о територији Србије под међународном управом, равноправно с другим државама, учествовање на међународним скуповима с „Косовом“ и на крају интегрисано управљање границом с „Косовом“.

Србија је задржала очекивање спонтане награде у Бриселу за своје предвидиво понашање и уступке. Мислим да ствари у политици стоје другачије. Ако не буде одлучно тврдила пазар и имала довољно калцијума у кичми, Србији следе нова жаришта. И то јој Јелко Кацин, помињући „отворено питање Војводине“, јасно саопштава.

Да подсетим на неколико, мало старијих Кацинових изјава. Марта 2010. године, тврдио је да да Србију нико не доводи у ситуацију да бира између Косова и ЕУ и да српски званичници сами отварају питање које Брисел не поставља. (Бета, 4. март)

У свом извештају о напретку Србије, септембра 2010. године, Кацин је навео и проблем Рашко-полимске области, коју он зајдно с 90 посто политичара у Србији назива Санџаком, позивајући Београд да се с тим проблемом суочи на бољи начин. Занимљиво, у интервјуу датом Блицу тим поводом, он отворено каже да циљ преговора српске и албанске стране не сме да буде стабилизација и нормализација односа, већ успостављање искрног и партнерског односа две стране.

Исте године, њгов колега Штефан Филе, комесар за проширење ЕУ, више пута је за српске медије изјављивао како не постоји веза између решавања питања односа Београда и Приштине и европских интеграција Србије.

Сећам се како је на једну од тих изјава, Милица Делевић на телевизији Б-92 одговорила како је то суштаствена истина и да су критеријуми за пријем свак државе, па и Србије, одређени искључиво у Копенхагену 1993. године и појашњени 1999, успостављањем процеса стабилизације ипридруживања и да нових услова за Србију неће бити.

Штефан Филе је тада (Б-92, 24. новембар 2010. године) тврдио да се и ту ради о два паралелна процеса и да ће се свако питање европских интеграција Србије везано за Косово, ако га буде, решавати у складу с Резолуцијом 1244 и статусно неутрално.

Али, октобра 2011. године, отворено је у београдској Политици показао да га Резолуција 1244 занима искључиво као правни акт који област северно од Ибра дефинише као део Косова, које је један ентитет и север, на основу те резолуције, мора потпадати под правила и прописе остатка Косова. Какво лицмерје! Да не помињем то што је Брисел, формално статусно неутралан, већ покренуо процес приступања Косова ЕУ.

Оваквих, недоследних примера из европске праксе има небројено. Сетимо се само еуфорије око хапшења генерала Ратка Младића и заклињања да је уклоњена и последња препрека за приступање Србије ЕУ. Ко данас уопште помиње ту највећу препреку Србије?

Што се мене тиче, пред Србијом је Гордијев чвор Брисела: у Еу може само као држава, а да би ступила у ЕУ мора да престане да буде држава. Једина награда за даље кораке у прихватању, па на крају и озваничењу албанске државе на Косову и Метохији, биће ново жариште.

Европски дизајн Србије подразумева разлабављену парадржавну творевину централне Србије, с уступцима у Рашко-полимској области и врло, врло посебан, федерални статус за Војводину, а не перспективно чланство у ЕУ и благостање.

Зато ме занима како ће једног, не тако далеког дана, Ивица Дачић да објасни лош превод протокола о интегрисаном управљању границама Србије саме са собом. Шта су имали да кажу о томе Кацин и Филе, рекли су. Њих истина према Србији не обавезује, шта више. Обавезује ли Ивицу Дачића, предсдника државе и Уставни суд?

Извор: Глас Русије