„Жичка хрисовуља“ за 2012. годину Гојку Ђогу: Лампа у неподношљивој ноћи

Пише Драган Хамовић

Песник у чијем је средишту знак вуне, белог и црног руна, овчјег удеса, приклања своје надање васкрслом Јагњету, пострадалом за сав свет, Агнецу преображеном у сушту светлост, без које би неподношљива била ваздашња ноћ нашег света и ово замршено клупко наше повести

 

Поезија Гојка Ђога претежно је затамњена и загонетна. Загонетање – један од древних, згуснутих усмених облика – у основи је његовог ауторског писма, слично превратничкој Попиној поезији. Тај се говор затвара и тек повремено отвори према неухватљивој стратегији. Песма говори и реченим и прећутаним, сугерисаним и запретаним у теже проходан метафорички израз. Није на такав поетички избор утицала само околност да је модерна поезија управо наведене одлике положила у основ свога испитива­чког подухвата. Од значаја је, свакако, и данас потискивана чиње­ница да је живот у стегама идеолошки монолитне државе нужно значио и подстицај за развијање оруђа шифрираног говора лирског издвојеника. Отуда Ђого испрва даје карикатурални аутопортрет пингвина што шепа „између четири зида“, да би прешао на гротескно преобли­ковање општих размера. Темељно изврнуте наслеђене вредно­сти и односи обележавају његову песничку слику света. Алегоријски образац позајмљен од басне пес­ник уводи у лирска збивања из којих се живо помаља свагдашњи и садашњи људски зверињак. Појединац је спутан несло­бодом и злом, али и покренут поривом за слободом и моралним потиском. Ђогов лирски домен израста на род­ном тлу песниковог језика и повесног, а посебно митског искуства, многоспратно предањско здање разлаже на саставне делове и уплиће међу мотиве савременог порекла. Од фотографске, а надреалне слике белих руна од којих мајке и сестре плету шал и чарапе (што се суше поме­шане с маглом у брдима), преко бар двосмерне метафоре вунених времена и најду­бље поринутог симбола црног руна – може се пратити развој централног мотива читаве поезије Гојка Ђога. А у томе значењском плетенију по дубини налазимо слике оваца које шишају, као и жртвених јагањаца које кољу. И једног и другог, у разним облицима и околностима, нагледао се и песник и његови савременици. Гледамо и даље.

[restrictedarea]

СУВЕРЕНО ОРУЂЕ БЕЗАЗЛЕНОГ
Ђого је песник опор, нелирски интониран, у вишеструке смисаоне чворове увезан, али, исто тако, одрешен и одрешит. С друге стране, памтимо и његове ванредне лирске минијатуре. Интрига ове поезије остала је на снази и дуго после раздобља у којем је срочена, ваљда и зато што се, у битном, прилике не мењају. Реч је о песнику критичког импулса, који је у тешким часовима бранио достојанство поезије као сведочанства, али и песме као апокрифа, као личне, бунтовне и незваничне верзије одређујућих питања човека и његове заједнице. Песници одувек практикују или барем прокламују отпор према поретку ствари као подразумевајућу ставку свог позива. (Много тога се данас багателише, извргава и срозава. Упитао бих, нарочито нас млађе песнике – увек захтевније према другима него према себи самима – да ли смо се икад уложили у нешто преко личног комфора и самозагледаног лика? А поезија – то ваљда знамо – нити почиње, нити се текстом завршава). У протеклом веку, толико је истицана тежња за укидањем границе између пое­зије и живота, за речима на делу, акцијом песме. У случају Гојка Ђога, песни­чко чарање призвало је и узбунило тамне духове на које се његова модерна басма односила и они му наместише ванредну прилику да своје речи поткрепи јавно. Ту прилику Ђого није пропустио и, уместо да оправдава себе као заб­луделу овчицу, пред титоистичким судом изговара надмоћну одбрану поезије што завређује да буде изучавана на катедрама српске књижевности, не само као документ, већ као лекција из модерног и песништва уопште. Одбраном поезије и њене несводљи­вости на прагматична значења, беседом убрзо прераслом у контранапад, у оптужницу оскуд­ног идеолошког ума, овај песник је подастро све потребне доказе у веродостојност својих речи, показујући и тако да није песник пуког инцидента и нападног геста, него високо израђене, модерне самосвести и културе, те упошљава све што му се чини поде­сним, од актуелног колорита до митолошке старине. Колико год песник „Вуне­них времена“ циљао на препознату мету, није имао разлога да пред прогони­тељима сужава један раскриљен хоризонт. Тако нешто омогућава дубинска субверзивност језика, вишезначност и неодређеност као најфинија, суверена оруђа безаз­леног и опасног песничког заната.

ПРОВАЛИЈА ИЗНАД ПРОВАЛИЈЕ
Ако кажемо да је Гојко Ђого, и тек још понеко међу песницима тога нараш­таја, дао српски обол ширем таласу поезије као критике тоталитарне свести – писане с обе стране тадашње „гвоздене завесе“ у одговору слободне памети на свакојаке друштвене привиде и присиле – пали бисмо у исту замку упрошћења, као и негдашњи тужиоци и партијски хајкачи. У Ђоговој поезији, у којој је „црно“ најчешћи епитет, редукција се збива на далеко елементарнијем ступњу. Сав заошијани садр­жај „Вунених времена“ сажима базична слика лирске минијатуре „Последња вест“: „Лампа / у ноћи светли, / ноћ / светлост не подноси.“ Доцнија песма, сведочење о страшном часу поезије украј спаљеног храма у Трнову, у ратом закрвљеној Босни, такође почиње као рефлекс претходне слике: „Дошао дан бездан, / зинуо мрак на чирак.“ Опрека мрака и свеће или каквог другог видела стајаће је место у Ђоговим песмама, топос којег се нимало не клони, јер је незаменљив. Поводом истове­тне основне слике у свачијој свести писао је и Гастон Башлар: „Између свих слика, слике пламена (…) носе знак песништва. Сваки сањач пла­мена моћан је песник“, вели Башлар и потом додаје: „Пламен нас позива да гледамо први пут: ту су хиљаде наших сећања, ту сањамо сасвим у лику једног веома старога пам­ћења, а ипак ту сањамо као и сви други, сећамо се као што се и сви сећају.“ Сањач пламена, светлости што нарушава премоћ мрака – то је глас песника у поставци Гојка Ђога. О том прометејском и хри­столиком задатку говори једна од Ђогових програмских песама, с почетка збирке „Црно руно“, под нас­ловом „Паликућа“: „Буди буктиња, буди муња, / саспи за врат бокал уља / и гурни жишку под кошуљу, / осветли бар своју мрчаву / кад не можеш васе­љену.“ Значењска двострукост мотива пламена, што светли, али и сажеже, пред­ставља смисаони стожер, при чему нам пес­ник дотура и допунско тумачење разлога непрозирности својих стихова, којима у теретном мраку растерује страх: „Кажу, трошиш узалуд / сув барут и бели папир, / коју год ватру подметнеш / неће да плане / и разве­дри. // Зато су и речи тако тамне / и мутна слика пред очима.“ Духовни поглед понире до у срж мрака, али се нужно подиже и горе. Поглед у ширину и висину доноси нам једна од познијих Ђогових песама, под насловом „Поглед са Леотара“, где усред соларног и азурног обиља настаје помрачење у апофатич­кој, сазнајној недосежности божанског лика и простора. На такво читање управо наводе следећи стихови о „великом недо­гледу“ са Дучићевог „Леутара“: „Све што се навише пењем / да догледам више и даље, / мени се поглед мути / и невид видов примиче ближе.“ Неиска­зивост је свуда, и горе, и около нас, и у сваком од нас, а идеолошки жбири и пандури, и ондашњи, као и њихов садашњи накот глобалистичког предзнака, хоће да смисао поезије и свега сведу на плакатне сигнале, недозвољене и безопасне. Ипак, „иза међе модре“ коју сагледава с Леотара, иза крајње границе према којој су упрти сви умни погледи, из безмерја свога незнања песник поентира јединим поузда­ним знањем: „Само онај што васкрсе / знаде шта крије / про­валија изнад провалије.“ Песник у чијем је средишту знак вуне, белог и црног руна, овчјег удеса, приклања своје надање васкрслом Јагњету, пострадалом за сав свет, Агнецу преображеном у сушту светлост, без које би неподношљива била ваздашња ноћ нашег света и ово замршено клупко наше повести.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *