Пише Драган Хамовић
Песник у чијем је средишту знак вуне, белог и црног руна, овчјег удеса, приклања своје надање васкрслом Јагњету, пострадалом за сав свет, Агнецу преображеном у сушту светлост, без које би неподношљива била ваздашња ноћ нашег света и ово замршено клупко наше повести
Поезија Гојка Ђога претежно је затамњена и загонетна. Загонетање – један од древних, згуснутих усмених облика – у основи је његовог ауторског писма, слично превратничкој Попиној поезији. Тај се говор затвара и тек повремено отвори према неухватљивој стратегији. Песма говори и реченим и прећутаним, сугерисаним и запретаним у теже проходан метафорички израз. Није на такав поетички избор утицала само околност да је модерна поезија управо наведене одлике положила у основ свога испитивачког подухвата. Од значаја је, свакако, и данас потискивана чињеница да је живот у стегама идеолошки монолитне државе нужно значио и подстицај за развијање оруђа шифрираног говора лирског издвојеника. Отуда Ђого испрва даје карикатурални аутопортрет пингвина што шепа „између четири зида“, да би прешао на гротескно преобликовање општих размера. Темељно изврнуте наслеђене вредности и односи обележавају његову песничку слику света. Алегоријски образац позајмљен од басне песник уводи у лирска збивања из којих се живо помаља свагдашњи и садашњи људски зверињак. Појединац је спутан неслободом и злом, али и покренут поривом за слободом и моралним потиском. Ђогов лирски домен израста на родном тлу песниковог језика и повесног, а посебно митског искуства, многоспратно предањско здање разлаже на саставне делове и уплиће међу мотиве савременог порекла. Од фотографске, а надреалне слике белих руна од којих мајке и сестре плету шал и чарапе (што се суше помешане с маглом у брдима), преко бар двосмерне метафоре вунених времена и најдубље поринутог симбола црног руна – може се пратити развој централног мотива читаве поезије Гојка Ђога. А у томе значењском плетенију по дубини налазимо слике оваца које шишају, као и жртвених јагањаца које кољу. И једног и другог, у разним облицима и околностима, нагледао се и песник и његови савременици. Гледамо и даље.
[restrictedarea]СУВЕРЕНО ОРУЂЕ БЕЗАЗЛЕНОГ
Ђого је песник опор, нелирски интониран, у вишеструке смисаоне чворове увезан, али, исто тако, одрешен и одрешит. С друге стране, памтимо и његове ванредне лирске минијатуре. Интрига ове поезије остала је на снази и дуго после раздобља у којем је срочена, ваљда и зато што се, у битном, прилике не мењају. Реч је о песнику критичког импулса, који је у тешким часовима бранио достојанство поезије као сведочанства, али и песме као апокрифа, као личне, бунтовне и незваничне верзије одређујућих питања човека и његове заједнице. Песници одувек практикују или барем прокламују отпор према поретку ствари као подразумевајућу ставку свог позива. (Много тога се данас багателише, извргава и срозава. Упитао бих, нарочито нас млађе песнике – увек захтевније према другима него према себи самима – да ли смо се икад уложили у нешто преко личног комфора и самозагледаног лика? А поезија – то ваљда знамо – нити почиње, нити се текстом завршава). У протеклом веку, толико је истицана тежња за укидањем границе између поезије и живота, за речима на делу, акцијом песме. У случају Гојка Ђога, песничко чарање призвало је и узбунило тамне духове на које се његова модерна басма односила и они му наместише ванредну прилику да своје речи поткрепи јавно. Ту прилику Ђого није пропустио и, уместо да оправдава себе као заблуделу овчицу, пред титоистичким судом изговара надмоћну одбрану поезије што завређује да буде изучавана на катедрама српске књижевности, не само као документ, већ као лекција из модерног и песништва уопште. Одбраном поезије и њене несводљивости на прагматична значења, беседом убрзо прераслом у контранапад, у оптужницу оскудног идеолошког ума, овај песник је подастро све потребне доказе у веродостојност својих речи, показујући и тако да није песник пуког инцидента и нападног геста, него високо израђене, модерне самосвести и културе, те упошљава све што му се чини подесним, од актуелног колорита до митолошке старине. Колико год песник „Вунених времена“ циљао на препознату мету, није имао разлога да пред прогонитељима сужава један раскриљен хоризонт. Тако нешто омогућава дубинска субверзивност језика, вишезначност и неодређеност као најфинија, суверена оруђа безазленог и опасног песничког заната.
ПРОВАЛИЈА ИЗНАД ПРОВАЛИЈЕ
Ако кажемо да је Гојко Ђого, и тек још понеко међу песницима тога нараштаја, дао српски обол ширем таласу поезије као критике тоталитарне свести – писане с обе стране тадашње „гвоздене завесе“ у одговору слободне памети на свакојаке друштвене привиде и присиле – пали бисмо у исту замку упрошћења, као и негдашњи тужиоци и партијски хајкачи. У Ђоговој поезији, у којој је „црно“ најчешћи епитет, редукција се збива на далеко елементарнијем ступњу. Сав заошијани садржај „Вунених времена“ сажима базична слика лирске минијатуре „Последња вест“: „Лампа / у ноћи светли, / ноћ / светлост не подноси.“ Доцнија песма, сведочење о страшном часу поезије украј спаљеног храма у Трнову, у ратом закрвљеној Босни, такође почиње као рефлекс претходне слике: „Дошао дан бездан, / зинуо мрак на чирак.“ Опрека мрака и свеће или каквог другог видела стајаће је место у Ђоговим песмама, топос којег се нимало не клони, јер је незаменљив. Поводом истоветне основне слике у свачијој свести писао је и Гастон Башлар: „Између свих слика, слике пламена (…) носе знак песништва. Сваки сањач пламена моћан је песник“, вели Башлар и потом додаје: „Пламен нас позива да гледамо први пут: ту су хиљаде наших сећања, ту сањамо сасвим у лику једног веома старога памћења, а ипак ту сањамо као и сви други, сећамо се као што се и сви сећају.“ Сањач пламена, светлости што нарушава премоћ мрака – то је глас песника у поставци Гојка Ђога. О том прометејском и христоликом задатку говори једна од Ђогових програмских песама, с почетка збирке „Црно руно“, под насловом „Паликућа“: „Буди буктиња, буди муња, / саспи за врат бокал уља / и гурни жишку под кошуљу, / осветли бар своју мрчаву / кад не можеш васељену.“ Значењска двострукост мотива пламена, што светли, али и сажеже, представља смисаони стожер, при чему нам песник дотура и допунско тумачење разлога непрозирности својих стихова, којима у теретном мраку растерује страх: „Кажу, трошиш узалуд / сув барут и бели папир, / коју год ватру подметнеш / неће да плане / и разведри. // Зато су и речи тако тамне / и мутна слика пред очима.“ Духовни поглед понире до у срж мрака, али се нужно подиже и горе. Поглед у ширину и висину доноси нам једна од познијих Ђогових песама, под насловом „Поглед са Леотара“, где усред соларног и азурног обиља настаје помрачење у апофатичкој, сазнајној недосежности божанског лика и простора. На такво читање управо наводе следећи стихови о „великом недогледу“ са Дучићевог „Леутара“: „Све што се навише пењем / да догледам више и даље, / мени се поглед мути / и невид видов примиче ближе.“ Неисказивост је свуда, и горе, и около нас, и у сваком од нас, а идеолошки жбири и пандури, и ондашњи, као и њихов садашњи накот глобалистичког предзнака, хоће да смисао поезије и свега сведу на плакатне сигнале, недозвољене и безопасне. Ипак, „иза међе модре“ коју сагледава с Леотара, иза крајње границе према којој су упрти сви умни погледи, из безмерја свога незнања песник поентира јединим поузданим знањем: „Само онај што васкрсе / знаде шта крије / провалија изнад провалије.“ Песник у чијем је средишту знак вуне, белог и црног руна, овчјег удеса, приклања своје надање васкрслом Јагњету, пострадалом за сав свет, Агнецу преображеном у сушту светлост, без које би неподношљива била ваздашња ноћ нашег света и ово замршено клупко наше повести.