ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: 7 ТАЧАКА КАКО СРБИЈУ СПАСИТИ ОД РЂАВИХ МЕДИЈА А КАКО МЕДИЈЕ ОД РЂАВИХ НОВИНАРА

Српски медији су се из корена променили, јасно је чак и дежурним хејтерима, свету који упорношћу надокнађује интелигенцију, исцртавајући Ториса – некакав облик живота који би требало да посведочи да између бившег и садашњег шефа државе нема никакве разлике. Уосталом, зар нису готово сви српски медији доскоро били радикално прорежимски, а већ данас опозициони. Наравно, ово кретање физика ће описати као „релативно“, исто онако како описујемо кад се крећемо васионом седећи код куће, захвални чињеници да се планета под нашим задњицама креће. Отуда чињеницу да су данас медији махом склонији опозицији него власти не можемо приписати никаквој динамици у њима, већ чињеници да се само променило тле под њиховим ногама, да је она странка због које су били за власт постала опозиција и да је једна од оних странака због којих су били несклони опозицији данас постала власт.

Наравно, све то мање сведочи о доследној пристрасности српских медија, а више о њиховом чврстом клијенетелистичком односу према жутим баронима. Они и даље из сенке повлаче медијске конце, с тим што су последњих недеља унеколико смањили гас како не би привлачили пажњу на себе, утолико пре што нема ниједног међу њима да скоро бар једном није сањао како се буди у Цезеу. Поред тога, да се не лажемо, медијски свет боље од осталих зна и где је власт и где је моћ, и то што су се, на пример, онолико забринули да ће динар без Шошкића остати сироче говори само о томе да жути барони још увек нису развлашћени у медијима. А то опет казује да не мора значити како ће медији бити ослобођени оног момента када жути из њих буду протерани, али свакако значи да, све док не буду протерани, о ослобађању се не може ни размишљати.

ТРИ ЗАИНТЕРЕСОВАНЕ ГРУПЕ Хајде да видимо ко би требало да буде најзаинтересованији за ослобађање медија. Пре свих, то је српска јавност, чијој кретенизацији и аполитизацији су протеклих година највише допринели медији, и то не само у информативним и политичким рубрикама. Ослобађање медија грађанима би могло да донесе и неку врсту реполитизације, која би им довођењем у фокус суштинских животних и политичких питања помогла да активније учествују у политичком животу. Тада би мање гласали за политичаре који владају естрадним техникама, још мање за лепотане, најмање за оне који их најлепше лажу, а више за оне који им обећавају реална решења проблема, у које би реполитизовани грађани били упућенији него сад. Проблем је, наравно, што јавност, чак и када артикулише свој став, има узак спектар начина да га изрази. Њој је утолико теже што они који би тај став требало да изразе у њено име – новинари и друштвена елита – одавно не раде за грађане, већ против њих.

Заинтересовани би морали да буду и новинари, бар онолико колико би им ослобађање медија могло променити живот, наравно набоље. Да не буду пука понижена трансимисија лажљивих порука између политичке, дипломатске и пословне елите и јавности, односно „партнери власти“, како их је пре пар година препознао тадашњи главни уредник Србије Борис Тадић. Али проблем је што су новинари, бар они који се јавно изјашњавају о тим питањима, чак мање исповедају интерес за суштинске промене од јавности и политичке класе. Тако су они који би морали да буду најгласнији у захтевима за ослобађање, заправо најтиши, а, кад проговоре – често и најглупљи. Зашто?

Већина новинарских функционера – а то ће рећи повлаштене мањине чије време не окупира само идеја како да преживе – попут Вукашина Обрадовића из НУНС, верује да је највећи проблем медија у томе што држава још увек држи власништво у неким од њих и да ће све процветати чим се она повуче. Хајде да видимо колико то стоји?

Будимо поштени, иако су сви већи медији претходних година учествовали у промоцији искључиво једне политике – која није имала алтернативу, па је самим тим није ни дозвољавала у јавном простору – нису сви медији тровали друштво на исти начин. Медији у којима је држава имала власништво или део њега (на пример, „Политика“, „Вечерње новости“, чак и Тањуг…), колико год ми били незадовољни њиховим извештавањем и игнорисањем другачијег мишљења, мање су загађивали тај простор од медија у чистом приватном власништву. Јер највећи загађивачи, који су најдиректније учествовали у слуђивану нације и линчу политичких противника, били су Б92, „Блиц“, „Пресс“, „Курир“… – све медији који немају никакве власничке везе са државом.

Друго, ако је приватизација привреде у Србији дала катастрофалан резултат, приватизација медија може се поредити само са помором. Ко не верује, нека наведе само једну приватизацију после које је неки медиј порастао, у коме су запослени били задовољнији него пре. Отуда је захтев за доследним повлачењем државе из медија у околностима у којима је реч заправо издаја професије и јавног интереса, и у тој издаји – питајте их зашто – данас више учествују новинари него политичари.

Поред тога, верујући да је и то кључ ослобађања медија, одједном се појављује идеја како би сви морали да имају познатог уместо скривеног власника, па би опет, као, све процветало. Наравно, да ту идеју ваља подржати, али не и њено увођење на врх медијских проблема јер, на крају, „Блиц“ има и приватног и познатог власника, па му то није сметало да комеморацију побијеним Србима у Братунцу назове „фештом“, ваљда да би дао до знања како то није исто као комеморација у Сребреници, која има монопол на пијетет. Скривени власници медија отуд нису узрок невоља, већ само последица, која ствара нове невоље. Али довођењем тог питања у фокус они новинарски кланови којима суштинска промена не одговара заправо испуњавају јавни простор коском око које би требало да се отимамо како нам случајно не би пало на памет да зеца потражимо у правом грму.

На крају, интерес за ослобађање медија требало би да има политичка класа, посебно владајућа. Наравно, уколико не желе да задрже стил владања својих претходника, будући да Тадић са медијима није нигде погрешио. Наиме, његов опако рђави однос према медијима произлазио је из његовог нимало бољег односа према грађанима и саме суштине његовог модела владавине. Уколико желе промену стила владавине – посебно уколико већ неће или не могу да владају у искључивом интересу грађана, а оно бар да не владају против тог интереса – за тако нешто требаће им слободни медији. Ако их не буду имали, имаће такву јавност која ће их изнутра мотивисати да буду што рђавији и неодговорнији. Ако их пак ослободе, не само од жутих већ и од себе самих, имаће реполитизовану и рецивилизовану јавност, која ће извлачити из њих оно најбоље, а не најгоре, и која ће – није за бацање – стајати уз своју политичку елиту чак и онда када је на нове политичке уступке присиљавају странци (ко зна шта их чека ове јесени, тај зна о чему говорим). Допадне ли им се, међутим, модел којим су са медијима поступали жути, нека гледају како да им се допадне и то како су жути прошли, наравно, без илузије да ће трајати четири године.

СПРЕЧАВАЊЕ КАНИБАЛИЗМА А сада да видимо како је конкретно могуће ослободити српске медије са пуном свешћу да њихово ослобађање значи и њихово спасавање, а да то опет значи спречавање српског друштва на путу према канибализму. Њихово спасавање, наравно, није могуће без државе. То знају чак и Вукашин Обрадовић и његови истомишљеници, који државу сматрају извором свих зала, што их не омета да јој истовремено предлажу да медијима истресе паре путем пројектног финансирања. Шта то значи?

Значи да Вукашин и екипа напишу пројекат – на пример о томе ће његове новине да ураде истраживање медијског мрака који је владао 90-тих, па још и додатно истраживање како је деценију касније медијима свануло. Држава, у чијој комисији за одобравање пара седе вукашиновци, искешира за ту будалаштину паре, истраживање се, наравно, смандрља, а новине живе неко време од тог трансфера.

Наравно, тиме се медији не подижу, него им се омогућују да да животаре, док се свим другим учесницима у том ланцу исхране отвара шанса да их контролишу. Осим тога, држава се у пројектном финансирању најдиректније укључује у политику медија утичући тако и на избор тема које обрађују. То је потпуно недопустиво и, ако хоћете, управо оно зашто се НУНС, као, бори протов државе. Наравно, осим ако неко од нунсоваца није у комисији за одобравање пара, када је контрола тема сасвим у реду.

Ниједна држава на свету која се овако грчевитио бори за свој опстанак као Србија, нити треба нити сме да се у тој борби лиши утицаја и власништва у медијима, посебно у околностима када у њеном јавном простору оволико доминира антидржавље.

Идемо даље, ни сам нисам сасвим одушевљен тиме да држава поседује медије или утиче на њих. Али, поред свих реалних утицаја који данас у њима постоје – од странаца, преко тајкуна, политичара, антидржавне друштвене елите, страних агената, маркетиншких агенција, дистрибутера и невладиних организација – који су сви скупа уништили српске медије и сасвим загадили јавни простор, држава је ту најбенигнија и једина која медијима може да помогне. Како? Идемо редом.

Постоји један важан предуслов. Да не замарам читаоца превише цифрама, држава је и до сада, посебно у годинама кризе, из буџета обилно финансирала медије. Али они су заузврат сервисирали оне политичаре који би јој тај новац обезбедили. Познате су енормне исплате новинама са рачуна министарства Оливера Дулића (мада ни остали нису шкртарили), од кога је корист имао само Оливер Дулић и нико више. Дакле, неопходно је да држава препозна сопствени интерес уместо што ће бити конфедерација интереса амбициозних појединаца, који плаћају државним новцем, а корист узимају за себе. Када се то ради, тада, истина, из медија не можемо да сазнамо ништа о Дулићевим прљавим пословима и мувању с парама јер је он у медијима заштићен. Са друге стране, међутим, када држава почне да затеже око прихватања резолуције коју ће јој написати ЕУ, како је било у септембру 2010, одједном већина медија уђе у жестоку кампању баш против те државе претпоставлајући интерес ЕУ интересу Србије.

СЕДАМ ТАЧАКА Дакле, када држава артикулише сопствени интерес и када схвати да у данашњој кризи ни један једини медиј не може да опстане на тржишту без уплата из буџета и из великих компанија у којима власништво има држава, тада постаје јасно да је медије у Србији данас не само могуће потчинити и уништити него их је могуће и спасити и упристојити. Ево како.

1. Питање имовине

Најпре је неопходно у медијима решити спорна питања својине. Свима је познато да је 2009. године ухапшен власник „Курира“ Радисав Родић, после чега је тај дневни лист пао под контролу оног лобија у ДС који најбоље стоји у правосуђу. Било да је правна процедура поштована или не, јасно је да је тај трансфер обављен под тешком принудом. Јасно, „Курир“ је неопходно вратити његовом власнику, као што је неопходно казнити актере те отимачине.

На исти начин је важно да се истражи продаја немачког дела „Политике“ и да се, уколико се покаже да је била нелегална, држава по сили закона уђе у посед новина. Уколико се покаже легалном, да држава што је могуће повољније откупи ту половину будући да је иза руске фирме која је откупила део од ВАЦа стајао сам врх ДС.

2. Државне субвенције

Најпре је потребно забранити министарствима да за којекакве измишљене кампање пребацују новац медијима. Суму намењену медијима потребно је централизовати у Министарству културе и медија и направити чврсте критеријуме за њихово субвенционисање. Ти критеријуми морају да буду артикулисани тако да буду у недвосмисленом јавном интересу. Критеријум мора да буде и утицај који ти медији врше (али по могућности да у његовом мерењу не учествује неки Стратеџик Маркетнг или како се већ сад зове).

На пример, не давати субвенције новинама које немају бар четири стране културне рубрике нити телевизијама које не емитују културу бар четири сата дневно. Оставити могућност да се субвенције повећају у ритму повећања простора за те садржаје. Не давати субвенције медијима који емитују недоличне садржаје (оно кад лове да сниме певачицу у гаћама и сл.) Не давати субвенције медијима који су под утицајем параполитичких центара. Не финансирати медије који крше професионалне кодексе или пропагирају кршење закона и устава. У исте критеријуме укључити и велике оглашиваче у којима држава има удео у власништву.

Када би се то урадило, не би се могло догодити да највећи државни оглашивач Телеком у овој години по уговору пребаци чак 1,2 милиона евра једним дневним новинама које су подржале ама баш сваку антидржавну иницијативу, било да је она долазила из света или изнутра. Тада се не би могло десити да насловне стране у медијима окупирају певачице које се разводе, и то баш онда кад власт има намеру да прогура нешто против интереса грађана. Не би се догађало да новине и телевизије суде људима чију кривицу судови нису доказали нити да црне хронике буду носећи садржај српских медија.

Та врста људског упристојавања новина довела би и до политичког упристојавања, чиме би се остварио важан услов за преко потребну декретенизацију и реполитизацију нације.

3. Цензура

Нико у медијима не би био цензурисан ни на црној листи, чак ни ови дубоко компромитовани примерци политичке и друштвене елите који су одговорни за описано стање у медијима и друштву. Али у јавни простор би на велика врата били враћени сви они носиоци политичких и других идеја који су за Тадићевог вакта били искључени и цензурисани.

4. Оглашивачи

Законски укинути право на монопол агенцијама које тргују огласним простором. Тада би се избегло да, као сада, више од 90 одсто тог тржишта контролишу две агнеције, на чијем челу су притом људи са јасним политичким интересом. Ниједна агенција не би могла да држи онолико тржишта огласа колико би јој омогућавало да има одлучујући утицај на новине, а не као до сада да у неким медијима буду утицајније чак и од власника.

5. Промена законодавства

Уместо неуставног закона о медијима, донети нове медијске законе који би гарантовали и редовно пратили медијске слободе. Истовремено, неопходан је законски оквир који би спречио да на леђима сиромашних медија веома богато живе агенције за оглашавање, новински дистрибутери, штампарије и сличне делатности.

Такође је важно да се законом држави поново омогући да буде власник медија. Да влада себи не квари срећу са ЕУ (да, ироничан сам), тај закон био би орочен, на пример, до оног дана када Србија званично добије датум уласка у Унију.

6. Пореске олакшице

Размотрити могућност за озбиљне пореске олакшице за медије који, уместо естрадних садржаја, црне хронике и сличног смећа негују истинско истраживачко новинарство (нисам мислио на Бранкицу), културу, уметничку критику, образовне садржаје, друштвену аналитику…

7. Враћање старог

Над медијима у Србији је у претходном периоду учињено тешко насиље. Када се тако нешто догоди, веома је важно, не само у моралном и симболичком смислу, што је могуће више ствари вратити у претходно стање. А то значи вратити на посао све новинаре који су претходних година били отпуштени зато што нису пристали на цензуру или се нису показали као довољно лојални власти. То, на пример, значи да држава покуша да поново откупи НИН, сачува га од уништења и врати га у старо стање, са старим главним уредником; да „Политика“ стогодишњицу погибије својих оснивача у Првом светском рату дочека са својом старом главом, на којој су њихова имена…

Важна порука ове тачке је у следећем: можда ћете поново владати и можда ћете поново све да покварите, али, колико год пута ви све покварили, ми ћемо га толико пута вратити на старо.

Хоће ли српски медији бити бољи са свим тим? То није питање, већ хоћемо ли с тим живети на макар мало бољем месту него до сада.

Izvor: http://www.standard.rs