Пише Бранко Радун
Због чега војвођанске демократе и Савез војвођанских Мађара нису подржали стварање „војвођанског фронта“
Покрајински и национални медији су у време августовске „летње шеме“ били бомбардовани војвођанском темом коју су форсирали одређени политички и медијски кругови задужени за дизање медијске температуре. Питање кршења Устава од стране Статута које је дефинисао Уставни суд изазвало је тешку констернацију у круговима аутономашке власти у Војводини, па чак и несмотрене изјаве попут Пајтићеве да ће они и даље користити постојеће ингеренције покрајинске власти без обзира на њихову антиуставност. Ово је само по себи скандалозно игнорисање Устава од стране политичара који би морао да поштује и штити уставни поредак.
Но, то је так почетак приче.
ЖИКИНА АУТОНОМАШКА ДИНАСТИЈА
[restrictedarea]Други удар на позиције војвођанске власти и аутономашких кругова је дошао у виду најаве прекомпозиције локалне власти. Бојан Пајтић и Ненад Чанак су покушали да интернационализују питање управе над новосадским јавним предузећима позивима у помоћ страних влада, јер су им они главни извор политичке моћи. Све ово заједно је прешло сваку меру нормалности и ушло зону политичке патологије – када се зарад власти у одређеним предузећима цинкари и подрива сопствена држава у свету.
Да то не би остало само на томе – најављено је и формирање аутономашког фронта против републичке власти и државе Србије које експлоатишу „колонију Војводину“. Представници аутономашких странака и њима блиски интелектуални кругови сматрају да је одлука Уставног суда о укидању дела ингеренција АПВ увод у гушењу аутономије Војводине чему се мора пружити отпор – на челу са војвођанским институцијама и ДС-ом који држи власт на нивоу покрајине, али и са другим странкама и НВО сектором који се бори за „ширу аутономију“ или „републику Војводину“.
Када се мало закопа испод површине у вези бучно најављеног формирања антибеоградског фронта види се да је то пројекат Ненада Чанка и њему блиских људи. Једини који су подржали такву идеју је војвођански ЛДП који се залаже за став да би у оквиру овог блока требало да буду и Пајтић и Пастор, а њима је то начин да некако испливају изнад војвођанског цензуса. Но, портпарол Чанкове Лиге Јерковка је изјавила да они не желе ЛДП у тој причи, јер им је овај бивши коалициони партнер ваљда неугодна конкуренција за титулу за „најаутономаша године“. И они би желели да у причу увуку и лидера војвођанских Мађара Пастора и војвођанског демократу Пајтића.
Осим Чанка и његове ипак минорне стране, то су за сада подржали још само стари аутономашки комунистички кадрови попут Жике Берисављевића које је са политичке сцене одувала „јогурт револуција“ или интелектуални промотери аутономистичког пројекта попут Душка Радосављевића. Други представници аутономашке медијске и интелектуалне сцене су млако или условно подржали идеју о „панонском фронту против србијанске владе“.
Због чега се то десило? Зато што су демократе предвођене Пајтићем ову идеју ставиле „на лед“, са образложењем да о томе немају став док се њихово вођство не врати са одмора. Ово је наравно добар изговор да се Чанак стави на „чекање“, а да се са друге стране не каже ни „не“ његовој демагошкој „фронтовској борби за Војводину“. Бојан Пајтић чека развој односа са владом у Београду.
Председник Савеза Војвођанских Мађара (СВМ) Иштван Пастор изјавио је, пак, да се та странка неће прикључити „аутономистичком фронту“ који је најавио Чанак. Он каже да „реч ‘фронт’ значи укопавање, па укопани у блатњавим рововима из којих би свако на свакога пуцао не бисмо ништа решили. Та иницијатива нас подсећа на Черчилову максиму кад нешто не може или неће да се реши, требало би да се оснује комисија која ће то да одложи у недоглед“. Он сматра да најава формирања фронта имплицира постојање ратног стања, какво не постоји у реалности. „Дакле, то би било стање смрти из којег би политички преживео мали број људи. Потребан је разговор између Републике Србије и покрајине, а не конфронтација са Београдом зарад стицања јефтиних политичких поена“, рекао је Пастор, алудирајући на демагога аутономаштва Чанка.
Оно што одудара од реторике игнорисања или отворене најаве кршења устава код аутономашких политичара попут Пајтића и Чанка, јесте то да Пастор мисли да је „апсолутно неоспорно да се мора поштовати одлука Уставног суда (у погледу неуставности одредби Закона о надлежностима Војводине)“. Решење се мора наћи у легалном усклађивању устава и закона. Но, наравно, ни он није за сужавање ионако прешироких овлашћења покрајинске бирократије која су последњих година прерасла и неуставни Статут. Ово оштро одбијање уласка у Чанков екстремистички фронт против Београда и пацка Пајтићу да је неопходно поштовање одлуке Уставног суда је знак зрелости мађарских политичара који не желе да затворе врата за политичку трговину са Владом Србије. Мађари, наиме, не желе да буду оптужени да отворено подржавају оне који би да федерализују или цепају Србију, што не значи да неће у одређеном моменту дати неку врсту мање јавне подршке пројекту „Војводина република“. Сасвим је могуће да ће дугорочно мађарски политичари своју подршку у српско-српском конфликту јако скупо да наплате.
ПОВРАТАК „ВОЈВОЂАНСКОГ ВОЈВОДЕ“
Но, и поред тога што су војводу војвођанског фронта игнорисале Демократе и одбацили Мађари, а он не жели Чеду, не би требало потценити Чанков политички фрик шоу. Он је осетио тренутак да се ДС осећа угрожено од стране владе Србије у којој га нема, што жели да искористи да се врати у игру као „најаутономаш“ и да политички профитира на „одбрани Војводине од пљачкашког Београда“. Како је до сада имао слабе позиције у северној српској покрајини, и био везан за Тадићев Кабинет да би контрирао „сепаратисти ДС-а“, кога одавно не контролише београдска централа, он у свему овом види своју шансу да постане неопходан партнер Пајтићу, а и да се позиционира као вођа и предводник аутономашке приче.
Преузимајући Чанкову политику „војвођанске суверености“, Пајтић је рачунао да му лидер ЛСВ-а неће више бити потребан. Но, када је Уставни суд коначно смогао снаге да донесе одлуку о антиуставним одредбама Статута, и када се појавила могућност да се коалиције на локалу промене на штету ДС-а, јавила се паника међу војвођанским демократама. Онда им је у таквој ситуацији добродошао Чанак (који напушта Титаник звани „Борис“) са својим везама у Бриселу и Вашингтону, да алармирају све своје евроатлантске пријатеље како се у покрајини дешава нешто што њима стратешки не одговара – опасност да јавна предузећа која су им „извор живота“ падну у руке „непријатеља војвођанске самобитности“.
„Падом“ Новог Сада у руке садашње владајуће коалиције на републичком нивоу они би остали без доброг дела прихода, али и механизама за прање новца преко војвођанских фондова. Исто тако би и нова власт дошла до увида како је „скрцкана“ војвођанска аутономија од стране неколико политичара и њима блиских финансијера, те би се лако отвориле нове „Агробанке“. Стога је сасвим природно што се они тако грчевито боре за Нови Сад и друге градове, и не презају ни од срамотне интернационализације „питања водовода, канализације, грејања и гробља“ у граду.
Новосадски СНС је покушао да излобира промену скупштинске већине, али то иде изузетно тешко због балансирања локалног СПС-а између става коалиционих партнера и својих страначких интереса. СПС је у очигледном процепу између са једне стране притиска чланства да се раскине са Чанком и сличног захтева коалиционог партнера, и са друге стране „договора постигнутог са Чанком и Пајтићем“ око поделе власти. Због свега тога врх СНС-а ће одлучивати о захтеву незадовољног новосадског одбора напредњака да се поново гласа о споразуму те странке са социјалистима.
Наредни дани и недеље ће показати да ли ће бити покренут процес промене власти у Новом Саду и до избацивања или Чанка, или Пајтића, или обојице из „добитне комбинације“. Но, оно што је већ сада јасно је да су аутономашки политичари прилично „опасни“, са јаком финансијском залеђином и подршком из иностранства, те да су спремни на све да би опстали на власти у граду и на покрајинском нивоу.
Ово ће бити и нека врста теста за нову коалицију – да ли је спремна на промене и да ли жели да победи снаге које дестабилизују земљу и заговарају кршење устава или морају да пристану на компромисе због страних притисака.