Вода + злато = Мијанмар

Пише Драгомир Антонић

Географски веома удаљен, али културолошки сличнији Србији него што би се претпоставило, Мијанмар је држава која поштује оно чега има највише, а то су најнеопходнија течност и најплеменитији метал

 

Аеродромска зграда у Јангону, највећем граду Мијанмара, задивљујуће је лепа и чиста, пространа, са широким и елегантним степеницама. На једном од зидова налази се џиновски мурал са приказом догађаја из краљевске историје Мијанмара, јарко осликан и са преовлађујућом плавом бојом, неодољиво налик на „византијску плаву“ којом су живописане многе фреске у српским манастирима.
Кроз полицијску и царинску контролу прошао сам веома брзо, без икаквог пропитивања и уз очаравајући осмех службенице у униформи. Док сам узимао пасош погледао сам около и видео да је контрола углавном у женским рукама. Пријатан доживљај. Помислио сам у себи: „Ово је земља у коју су Срби добродошли“.

ЧИСТОЋА БЕЗ ПРЕМЦА
Пут од аеродрома до места где сам пронашао смештај, тај почетни сусрет са градом, показао ми је две ствари. Прва је уобичајена саобраћајна гужва, али без икакве вике и трубљења сиренама, а друга неуобичајена чистоћа. Нигде канти за смеће. Нигде ђубрета или пластичних кеса. Једноставно и чисто.
Јангон је огроман град и културни центар Мијанмара. Окружен је рекама и језерима која се налазе и у самом центру града. Многе улице и зграде подигнуте су изнад речних токова, што у време великих падавина зна да доведе и до изливања воде по градским улицама. Осим воде, град је препун зеленила и будистичких пагода опточених златом, тако да је познат и под именом „Златни град Истока“. Поједини делови, које бисмо сматрали градским језгром, крцати су монументалним зградама грађеним од стране Енглеза у колонијалном периоду. Многе зграде су обновљене и враћен им је стари сјај. Овдашње власти су мудре, ништа не руше, већ се труде да већину зграда чак и рестаурирају.
Људи вас посматрају љубопитљиво, али увек са осмехом на лицу. Чаробна реч коју би странци требало одмах да науче је „мингалаба“. На мијанмарском језику то значи и „добро јутро“, и „добар дан“, и „добро вече“. Изговара се са приљубљеним шакама, са врховима прстију окренутих према саговорнику, уз благ наклон главом. Приликом уласка у продавницу, ресторан, пијацу, пагоду, довољно је рећи „мингалаба“ и разговор ће кренути. Колико и како ће се развијати зависи искључиво од ваше вештине да мало рукама, а мало и „енглеским“ језиком, објасните шта желите. На крају ћете отићи задовољни, са утиском да сте се „сити“ напричали са особом коју сте први пут видели, чији језик не знате и која вас је са осмехом испратила до излазног места не очекујући од вас ништа заузврат. У нашим крајевима уобичајени „бакшиш“ овде је непознаница, јер је та ставка већ укључена у рачун, али ако га и дате, продавчев осмех или наклон неће бити нимало другачији, нити ће захвалност бити већа. То је и суштина њиховог веровања или философије живота: ви би требало да сте срећни зато што сте неком помогли или нешто учинили и да будете захвални према особи која је пристала да прими ваш дар или помоћ. Кад научите њихов основни принцип, да је срећа у давању, а не у примању јер вам је Свевишњи омогућио да можете друге даривати, онда је свака комуникација једноставна. Мени православцу, овај однос је био сасвим разумљив и сличан православном учењу о помоћи ближњима и да су сви добронамерни људи наша браћа и сестре. Нема непремостивих разлика између верујућих особа.

ПОТПИС ЋИРИЛИЦОМ
Најбројнија религија је будистичка, а по неким истраживањима број монаха у односу на број становника је највећи на свету. Монаси су веома поштоване личности и свако им удељује помоћ у складу са својим могућностима. Уобичајено је да свако у младости проведе извесно време (обично неколико недеља) у будистичком манастиру. У Мијанмару је заступљен Теревада будизам, што у преводу значи „учење старих“ или „старо учење“. Ово учење је, као и сам будизам, настало у Индији, али га данас тамо најмање има. Ишчилило се и преместило у друге крајеве Азије и света. Процењује се да присталица овог учења, односно верујућих, има у свету око сто милиона.
Будистичке храмове и пагоде је немогуће избројати. Има их свуда, у сваком граду. У великим градовима Мандалеју и Багану су и незаобилазне туристичке дестинације. У Јангону, али и целом Мијанмару, најпознатија пагода је Шведагон, коју посећују читаве породице, нарочито недељом, проводећи време у молитви, разговору, дружењу. У храму испијају чај и једу храну донету од куће. Одлазак у пагоду је и својеврстан излет у којем сви уживају. На уласку у пагоду, кад купите улазницу обавезно је да се упишете у књигу посетилаца, а затим изујете. Податке о себи сам уписао ћирилицом и кренуо у обилазак. О велелепној архитектури, скулптурама Буде и осликаним приказима из његовог живота и историје некадашњег краљевства не вреди трошити речи. То се може видети на фотографијама, филмовима или лично доживети. Као етнолога, занимали су ме пре свега људи, а као православног верника лични доживљај. И доживео сам га. Пењући се степеницама ка врху и гледајући свет који силази или пролази поред мене, осетио сам блаженство и неодољиву жељу да се прекрстим. У храму сам. Бог је са мном. Желим да се прекрстим. Мисли су ми одједном окренуте ка Пресветој Богородици и жељи да ме она помилује, а у будистичкој сам пагоди. Вера коју човек носи у себи је неуништива и јавља се на сваком месту. Изговарам у себи Оче наш и све постаје блажено. Где год бих погледао, очи би се среле са нечијим осмехом, радошћу и смиреношћу. Нигде нервозе, гнева, вике или срџбе. Људи, жене, деца, занесени у мети, како се на мијанмарском језику каже молитва. (Метанију сам некад и сам чинио са светогорским монасима). Мајке које доје децу; цвеће, вода, упаљене свеће, дим и мирис сандаловог дрвета; огромно звоно у које би три пута требало ударити дрвеним штапом да би се жеља испунила; насмејани ликови под амбрелима, киша која непрестано ромиња и неописива срећа што сам ту, на светом месту, мислима у свом свету, са срцем у које би тог тренутка стао цео космос и не би му било тесно. Лепо је волети Бога.

ЗНАЈУ ЗА ЈАДАЦ
Будистичко веровање у Мијанмару је прекрило многобројна народна веровања, али не у потпуности, тако да се у великом броју ритуала откривају или излазе на површину и елементи из народне традиције и обичаја. Утицају народних елемената на бурмански будизам професор Мaунг Хтин Аунг је посветио озбиљну књигу која је објављена, сад већ давне 1958. године на енглеском језику („Folk elements in Burmese Buddhisam“). Књига је подељена у девет поглавља и студиозно указује на елементе из обичајне праксе уграђене у будистичке обреде. Исти аутор је објавио и књигу „Бурманске народне приче“ („Burmese folk tales“). Многе приче из ове збирке су увршћене у књигу „Бурманске бајке“, коју је 1961. године на српском језику објавила тадашња „Народна књига“ из Београда.
Народна традиција и веровања живе и данас, а поједини обичаји су веома слични са обичајима који су сачувани и у српској традицији. Купујући једног јутра накит на њиховој највећој пијаци која се зове Бо-Ђо, после дугих преговора пазарио сам медаљон од жада. Кад сам дао новац, продавачица је новчаницама дотакла изложен накит, а затим новац одложила у џеп. Питао сам је зашто је то урадила, а она ми је одговорила да сам јој био први купац. То ме је неодољиво подсетило на наше „сефте“, када се новац добијен од првог купца протрља о браду или косу, а онда стави у џеп или новчаник. Касније сам догађај испричао госпођици Марли Ла Пју, веома образованој жени, она ми је рекла да се први купац на мијанмарском језику зове „Зеј-у паук“ и да се новац добијен од њега сматра срећним, да би са њим требало дотакнути сваки комад робе која се продаје и он се не троши све до увече кад се радња затвори.
Људи из овдашњег племена Кајах, као и сви људи на свету, воле да знају шта их у будућности чека. То раде гледајући у пилеће кости, односно у кост која се у српској обичајној пракси одржаваној у Чачку и околини зове јадац. Јадац би ломили двоје укућана и том приликом се гатало шта ће бити, а затим би настајала игра која се звала: „Знаш за јадац“.
Најважнији и уједно најрадоснији празник у Мијанмару је фестивал воде или Тинђан. Увек је око средине априла и то је почетак мијанмарске Нове године. Од 2008. то је и државни празник, кад се не ради десетак дана. Пада у најврелије дане у години и његова одлика је да свако сваког и на сваком месту сме да полије водом, а да не изазове ничију љутњу. И то није никакво симболично поливање, већ се поливају кантама и кофама пуним воде.

КВОЧКА ГЛАВУ ЧУВА
Вода се веома поштује и користи у обичајима. У пагодама одређене кипове Буде, окићене цветовима јасмина, ваља полити девет пута да би вам се нека жеља испунила. На улицама, испред радњи и на многим пролазним местима, постављени су земљани ћупови пуни воде. Ћупови су својеврсна задужбина појединаца, који брину да ови увек буду пуни свежом водом, како би је за пиће или умивање користили пролазници и путници намерници. У српској традицији подизање чесме поред пута, са које воду може свако да наточи, сматрало се великом задужбином.
Набрајање сличности у обичајима, традицији, а нарочито у етимологији, трајало би унедоглед, али и ових неколико примера сведочи да су разлике међу народима и културама много мање него што се на први поглед да закључити. Оно што је специфично само за мијанмарску културу је то што њихове девојке, жене, мала деца, а понекад и мушкарци, користе посебну врсту дрвета за мазање лица и других делова тела. Дрво се зове „танака“ и трљањем о посебну врсту камена добија се крема која се наноси на тело. Упућени тврде да је то најбоља шминка за заштиту лица и спречавање бора.
Улога животиња у народном веровању је веома заступљена. Верује се да је бели слон симбол плодности и знања. Његова појава доноси свеопшту радост и људи из свих крајева земље долазе да га виде и дарују. Веровање потиче из приче да је вече пре него што је родила Буду његова мајка сањала белог слона, који је дошао до њеног кревета и уручио је цвет лотоса – симбол чистоте и знања. Такође је занимљив и однос према мањим животињама. У кућама не дирају гуштере, јер они једу комарце и бубе. Али, гуштери привлаче питоне и змије, па се у дворишту држе квочке и петлови који први примете змију. Квочка тад почне да кокодаче и склања пилиће, што је сигнал домаћину да је нежељени гост у посети и он штапом решава проблем, односно прекида еколошки ланац.
Код подгрупе Падунг, која припада Кајин етничкој групи, до данашњих дана сачуван је обичај – за који ми странци не можемо рећи да је пријатан – да се девојчицама док одрастају стављају мали метални прстенови око врата, који временом издуже врат у толикој мери да особа не може преживети ако би прстенове скинула. Жене су познате и под необичним именом „жене жирафе“, а зашто се то ради тешко је одгонетнути.

ПОШТОВАЊЕ ПРОШЛОСТИ
У целини гледано, људи у Мијанмару живе пристојно. Пијаце су добро снабдевене, нарочито рибља пијаца која је невероватних димензија и поседује огромне количине рибе, и друге речне и морске плодове. На њој се тргује и на велико и на мало. Хране, коју сами производе, има у изобиљу, а цене су у складу са њиховим примањима. Сваковрсног воћа и поврћа има у практично неограниченим количинама. Облаче се врло једноставно, у традиционалне дугачке хаљине које зову „лонђе“, а женски део популације у свако доба дана изгледа као да је спреман за вечерњи излазак. „Пик-ап“ возила, покривена цирадом јапанске и корејске производње који се користе као градски аутобуси, најчешће су превозно средство. Бицикли су и даље у моди, а поседовање сопственог аутомобила је за многе недостижно. Но, гужве у градском саобраћају су велике, па није потребно жалити што баш свако нема аутомобил.
У сваком случају, Република Мијанмарска Унија је стабилна и безбедна држава, где се без икакве зебње може кретати у било које доба дана и ноћи. Свуда сам волео да завирујем и никакве проблеме нисам имао. Влада има јасне планове у којем правцу би држава требало да се развија и, с обзиром на вредноћу и упорност народа, сигурно ће већину планова остварити. Да држава жели да буде озбиљна и постављена на чврстим темељима говори и чињеница да је, после подизања велелепних зграда у новој престоници (председничка палата, Парламент, влада и министарства), четврта планирана зграда намењена државном Архиву Мијанмара. Земља која је свесна важности прошлости не мора да брине за будућност.

___________

Преко 100 етничких група

Република Мијанмарска Унија је највећа континентална држава Југоисточне Азије. Њена површина је преко 676.000 квадратних километара и у њој живи око 55 милиона становника. Највећи град у држави је Јангон са око шест милиона становника, који је до 2005. године био и престоница државе, док није донета одлука да се као државни центар изгради потпуно нови град назван Нејпјидо, што би у преводу на српски значило – Дом краљева.
Мијанмарски истраживач, професор У Мин Наинг, у својој књизи о народима у Мијанмару („National ethnic groups of Myanmar“, Yangon, 2000) позивајући се на истраживања више страних и домаћих етнолога пише да у држави живи око 120 различитих етничких група или варијетета који се разликују по говору, одевању и обичајима. (У неким публикацијама пише да у Мијанмару живи 135 етничких група. Ту се помињу и групе Кајин и Кајах). Поред већинских Бамара, који чине 70 одсто популације, укључене су и мањинске групе: Мон, Ракхин, Шан, Чин и Кацин. Аутор је успешно описао све основне групе, племена и њихове варијетете базирајући сазнања на сопственим и истраживањима других етнолога. За сваку групу навео је основне физичке, социјалне, обичајне и религиозне карактеристике. Термин Мијанмар прихвата под своје окриље све народе и етничке групе. У верском погледу, око 90 одсто становника су будисти, а има и хришћана, хиндуса, муслимана, и анимиста. У историјском погледу данашња држава је била независна Краљевина од 1531. до 1885. године, када су је после неколико ратова окупирали Енглези, укључили у колонијалну Британску Индију и држали је под окупацијом до 4. јануара 1948. године. Енглези су ову област звали Бурма, по исквареном изговору имена већинског народа. Назив је задржан све до 1989. године, када је промењен у садашњи. Највећа река је Иривади која тече од севера ка југу, а највећи планински врх је Хкакабо Рази, на граници са Кином и Индијом, висок 5.881 метар.
Мијанмар је богат рудама злата и сребра, жадом и рубинима. По мијанмарском календару ово је 1.374. година, а сваки од 12 месеци има локални назив. Новчана јединица је ћат. Један долар се мења за 870 ћата.

___________

Наше горе Мијанмарци

У Мијанмару живи и ради на десетине Срба. Захваљујући љубазности нашег амбасадора Нина Маљевића, који ужива велики углед код домаћих званичника, а Срби који овде живе доживљавају га као домаћина и човека коме увек могу да се обрате (амбасаду зову „српска кућа“), упознао сам неколико њих. Најзанимљивији је млади Саша Ранковић, који игра фудбал у Првој лиги и тренутно је водећи стрелац са 15 постигнутих голова. Родом је из села Миљевића код Голубца и постао је један од најпопуларнијих спортиста у Мијанмару. Не би требало заборавити да је један од утемељивача фудбала шездесетих година прошлог века, у тадашњој Бурми, био Марко Валок, играч „Партизана“ и државни репрезентативац. По казивању Нина Маљевића, у Архиву у Јангону 2010. године вишенедељна научна истраживања вршио је мр Јован Чавошки, радећи на изради докторске тезе.

___________

Палата сва од злата

Пагода Шведагон је златна палата (ступа) висока 98 метара. Круна пагоде има више хиљада дијаманата и рубина. Она је најсветије место за све Мијанмарце. Не зна се тачно време градње. Као и код многих других светих места, преплићу се историјске, археолошке и митолошке чињенице, али то нимало не умањује њену велелепност. Има четири улаза. На јужном се налазе огромне фигуре два лава. Основа је израђена од цигли покривених златним плочицама. На самом врху сачувано је огромно стабло дрвета које и даље расте. По предању, под таквим типом дрвета је Буда медитирао.

___________

„Лављи трон“

Национални музеј је изузетно богат. У приземљу и на четири спрата велике и наменски за музеј грађене зграде, дата је веома прегледна слика развоја материјалне, духовне и традиционалне културе, од праисторије до данас. Сачувана је већина краљевских предмета, са самим престолом који носи назив „Лављи трон“. Израђен је од чистог злата и стар је преко 150 година. На трећем спрату изложене су слике старих и савремених мијанмарских уметника. На мене је посебан утисак оставио сликар У Ба Нијан (1897-1945) портретом свог оца и аутопортретом, као и слика „Путујући музичари“ из 2007. године, непознатог аутора.