Vladimir NESTEROV: EVROPSKI ZAOKRET

Bez obzira na izjave političara u Atini i Briselu, Grčka se približava vrhuncu krize i put koji će ona na kraju krajeva da izabere će ozbiljno da utiče na budućnost čitave Evrope. Oni koji govore da je situacija u zemlji čiji je BDP samo 2% ukupnog BDP-a Evropske unije, u stanju da izazove samo zaista minimalan uticaj na sudbinu Evropske unije, jednostavno ne shvataju prirodu i dubinu krize u evrozoni…

Uzrok ovako teškog, najtežeg mogućeg, položaja Grčke je pre svega njen ulazak u evrozonu, što je i dovelo do zaustavljanja grčke ekonomije.Zemlja mora da plati za verovanje u bezvrednu predrasudu, prema kojoj posedovanje „čvrste“ valute malo vrednu valutu postavlja u isti red sa jakom. U stvari, „čvrsta“ valuta slabu ekonomiju pretvara u ruševine!Da je to tačno već su se ubedili Portugal, Irska i Španija. Sada Grčka kreće prema izlazu iz evrozone, a ostale zemlje evropske periferije će najverovatnije poći za njom.

 

Novac „ni od čega“

Ekonomski i monetarni savez u Evropskoj uniji karakterišu kao važan korak na putu učvršćivanja solidarnosti unutar evrozone i među ostalim članicama EU. Međutim stvarnost govori drugačije. Evro predstavlja međunarodnu rezervnu valutu koja je u stanju da konkuriše dolaru i koja pre svega služi interesima najvećih banaka i korporacija Evrope. To je, takođe, vrlo specifičan oblik novca koji se pravi „ni od čega“ hijerarhijskom alijansom nekoliko država.

U stvari, zbog takve „konstrukcije“ evra i postoje dva osnovna problema u vezi sa njim. Prvi predstavljaju beskrajne diskusije koje govore o novčanoj i fiskalnoj politici. Novčani prostor evropske unije je homogen i Evropska centralna banka (ECB) pozajmljuje sredstva bankama svih zemalja Unije na bazi jedne iste stavke refinansiranja. Međutim, ako je novčani prostor EU homogen, njen fiskalni prostor to nije. Svaka država samostalno određuje veličine dažbina i uplata u odgovarajući fond. EU je pokušala da to reši tako što je uvela fiskalnu disciplinu u okviru Fiskalnog pakta, koji je donet na poslednjem samitu EU. Međutim – samostalnost pojedinih država pri određivanju fiskalne politike je očuvana, i za sada ništa ne govori da se ona može uništiti.

Druga protivurečnost je u tome, što je, bez obzira na homogen novčani prostor, bankarski sektor Evropske unije sasvim drugačiji. ECB zaista postoji, ali u svakoj zemlji postoji i sopstvena nacionalna banka. Nacionalne banke mogu da dobiju likvidnost u ECB, odnosno u „evropskom prostoru“ ali to ne znači da se ne postavlja pitanje njihove platežne moći. U rezultatu – one se obraćaju svojim vladama (ili parlamentima). Odnosno – banke koriste „transnacionalni“ novac, nastavljajući da u suštini i dalje budu nacionalne.

Koren oba problema je u tome, što ne postoji jedinstvena evropska federativna država i – naravno – „evropski narod“. Evropa, kao i do sada, ostaje kontinent pojedinačnih država koje su formirali narodi sa dubokim nacionalno-etničkim razlikama i različitim nivoom socijalno-ekonomskog razvoja. Ta fundamentalna činjenica je odigrala, u stvari, glavnu ulogu u pojavi krize evrozone. Zbog nje ta kriza teško da će uopšte moći da se prevaziđe.

Nemačka kao glavni krivac za jade periferije

Zato stvarni uzrok krize nikako ne predstavlja fiskalna nedisciplina. Njen uzrok leži u gubljenju konkurentske moći zemalja EU koje su na njenoj periferiji. Članice Unije su se našle stešnjene u čvrste okvire fiksiranih deviznih kurseva jedinstvene novčano-kreditne politike, uz spolja naturene finansijske discipline.

Povećanje konkurentnosti, prema tome, može da se traži samo na tržištu rada, odnosno – u pretvaranju socijalne politike u antisocijalnu. Na kompletnom prostoru EU zalaufala se „trka preživljavanja“ u kojoj, za sada, pobeđuje Nemačka. Sa jedne strane su se nemački radnici, kada im je predloženo da rade nepotpuno radno vreme, ili da se prekvalifikuju na bezbrojnim kursevima, složili da još malo „trpe“ (interesantno je – koliko li su vremena oni spremni da „trpe“?!). Sa druge – oseća se organska građa kapitala, viša nego u ostalim zemljama EU, zahvaljujući kojoj Nemačka ostaje na poziciji lidera među zemljama-izvoznicima, što joj dozvoljava da sačuva ostatke ranije „socijalne“ države.

Standardna jedinica za konkurentnost predstavlja cena radne snage. U Nemačkoj ona već mnogo godina ostaje faktički zamrznuta. Prema tome, nivo nemačke konkurentnosti u odnosu na periferiju EU nastavlja da raste.

Gubljenje konkurentnosti dovodi do porasta deficita tekućih računa banaka periferije, dok se u Nemačkoj pojavljuje proficit. Radi finansiranja deficita zemlje periferije su prinuđene da pozajmljuju. Jeftini krediti ECB su im pomogli da se sakupe sredstva za kreditiranje njihovih sopstvenih banaka, ali u rezultatu te zemlje su obrasle unutrašnjim i spoljnim dugovanjima. U dugovima se našao i privatni sektor, baš kao i državni. Pojavljuje se najzad prava slika onoga što se dešava: dugovanja zemalja sa periferije su u tesnoj vezi sa zamrzavanjem cene radne snage u Nemačkoj.

Sada vlasti Evropske unije pokušavaju da reše taj problem tako što pojeftinjuju radnu snagu na periferiji. Vrlo oštar pad plata i socijalnih troškova u toku samo nekoliko meseci i nedelja predstavljaju najjasnije znake „nove ekonomske politike“ Brisela. Međutim takva ekonomska politika nema veze sa zdravom pameću, jer mere koje se koriste vode gušenju unutrašnjeg tržišta tih zemalja (jer se smanjuje platežna moć najvećeg dela stanovništva). U skladu sa tim nastavlja se pad proizvodnje, što izaziva dalji porast nezaposlenosti i tako dolazi do daljeg siromašenja društva u tim zemljama uopšte. Kao posledica, periferija „ujedinjene Evrope“ više nije u stanju ne samo da isplaćuje dugovanja, već ni da plaća osnovne troškove. Čak je i Džordž Soroš u vezi s tim rekao da je „nemoguće da se dužničko breme smanji tako što će se ugasiti ekonomija – breme se može zbaciti samo njenim porastom“.

Kao rezultat izjednačavanja nivoa socijalno-ekonomskog razvoja zemalja periferije i centra Evropske unije je provalija među njima, koja se samo povećava. Pri čemu ta provalija već dotiče interese nacionalnog kapitala odgovarajućih zemalja. Kako tvrde stručnjaci – najverovatniji rezultat tog procesa će biti socijalna eksplozija i krah zone evra.

Simptomi te eksplozije su već vidljivi. Na primer, 19. jula su ulice čitave Španije bile zapljusnute talasom nezadovoljstva stanovnika zbog novog smanjenja budžeta (u zadnje dve godine – za 65 milijardi evra). Demonstracije u kojima su učestvovale stotine hiljada ljudi održane su u 80 španskih gradova. Prema mišljenju njihovih organizatora, samo u Madridu je u protestnim akcijama učestvovalo 800 hiljada njih. Zajedničku za celu Španiju akciju je podržalo preko hiljadu različitih organizacija – sindikalnih, levičarskih političkih partija, društvenih pokreta i tome sl.

Ljudi u zelenim majicama (simbolom protesta protiv smanjenja troškova za obrazovanje) su se na ulicama izmešali sa demonstrantima u uniformama vatrogasaca, policajaca u civilu (u Valenciji su lokalni policajci rešili da učestvuju u maršu direktno u uniformama) i ljudima u crnim majicama – državnim službenicima koji su takođe rešili da učestvuju u protestu.

Kako se konstatuje u novinama „El Pais“ „sekvestar koji je odobrila vlada Mariano Rahoja, ovako ili onako sve stanovnike direktno udara po džepovima: povećanje PDS-a, povećanje odbitaka iz fonda poreza na dohodak kojim raspolažu autonomije, ukidanje „božićnih nagrada“ za državne službenike, smanjenje socijalne pomoći za nezaposlene, smanjenje službe u sektoru koji se plaća iz budžeta“.

A sve to je samo početak! Španski sindikati su za septembar planirali kolosalni „marš na Madrid“ kako bi zahtevali referendum o poverenju vladi. Novine citiraju nekoliko parola demonstranata: „Evo šta sa nama radi fašistička vlada“, „Rahoj, sitna lopuža, pljačka nas, radnike“, „Oni prodaju zdravu pamet kako bi spasili banke“, „Vlada i bankari su ista bagra“.

Bedna Moldavija može Grcima da se učini kao Obećana Zemlja

Politika veštačkog skraćenja cene radne snage tako, što će se smanjiti plate i socijalni troškovi uopšte, prikazuje neoliberalnu ideologiju koja vlada u zemljama centra Evropske unije. Ali ne samo to. Postavlja se pitanje: ko će da plati dugove periferije, ukoliko ona konačno bankrotira? Ko će da spašava bankare, tu glavnu „bagru“ današnjice, kako su ih krstili Španci? Grandovi Evropske unije upravo imaju za cilj da se sve to desi tako što će se opljačkati najniži slojevi periferije. Zato su Berlin i njegovi najbliži saveznici odbili tzv. evrobondove, odnosno svesavezne obligacije, kod kojih bi odgovornost za isplatu kamata na njih i njihovo docnije gašenje snosila kompletna EU. A ako bismo hteli da kažemo konkretnije, pre svega, kapital ekonomski najsnažnije zemlje Evropske unije – Nemačke.

U tim uslovima jača nacionalni karakter banaka u pojedinim zemljama Unije. Što kriza bude duže trajala, to će se banke čvršće vezivati za svoje države kako bi pronašli još sredstava. I tada ih neće obavezno tražiti u ECB. Jedni će se obratiti Kini, drugi – kao na primer Kipar – Rusiji, i t.d. To je vrlo interesantan proces koji govori o tome da monetarni savez zemalja EU počinje iznutra da se raspada.

Da spasi situaciju moglo bi verovatno samo novo evropsko izdanje Maršalovog plana, uz istovremeno poništenje dugova periferije. Međutim – sa time se ne slaže Berlin. Kada ne postoji politički savez, odnosno federativna Evropa, nemački kapital ne želi da rizikuje. Nije slučajno što je, kada su na poslednjem samitu EU odlučili da krenu prema bankarskom savezu, bankarski analitičar Volfang Munčau iz Nemačke na stranicama „Financial Times“ izjavio: „Ja mislim da je to bio veliki korak u pogrešnom pravcu“. Učesnici samita su se složili da do opšte bankarske rekapitalizacije neće doći sve dok se ne formira punovredan bankarski savez. A Bundesbank je podsetio da je to nemoguće bez političkog saveza.

Istovremeno je teško zamislivo da bi se Francuska ili Poljska složile sa federativnom Evropom koja bi u stvari značila bezgraničnu hegemoniju Nemačke, a na kraju ili pojavu Četvrtog rajha, ili nešto slično. A o poziciji Velike Britanije ne bi trebalo ni da govorimo. Premijer Dejvid Kemeron je u domu opština u vezi sa rezultatima samita izjavio da ne isključuje „da će se održati referendum“ o izlasku iz EU.

U takvim uslovima periferija počinje da prorađuje scenarije izlaska iz ekonomskog i monetarnog saveza, a prvi kandidat za takav izlazak je, očigledno, Grčka. Mere koje je Brisel preduzeo radi spasavanja Grka su izazvale krizu bez presedana u grčkoj ekonomiji. Očekivano smanjenje BDP-a u 2010. – 2012.godini će biti najmanje 20% što će takođe da znači katastrofalan pad plata i penzija, tako da se čak i siromašna Moldavija kroz neku godinu mnogim Grcima može učiniti kao Zemlja Obećana, a da ne pominjemo Ukrajinu ili Rusiju.

Početkom juna Džordž Soroš je javno izgovorio: vlade zemalja evrozone imaju otprilike tri meseca za spasavanje evra. „Mi se nalazimo u tački zaokreta. Kroz tri meseca „šalter za mogućnosti“ će da se zatvori: tržišta će, kao i do tada, da zahtevaju više, ali vlasti više neće moći da zadovolje ono što ona traže“ – pretpostavlja Soroš. Zbog krize evrozone sama Evropska unija može da se rasprsne kao politički „mehur“.

Prema mišljenju finansijera za spašavanje evrozone je neophodno da se oformi sistem osiguranja bankarskih depozita u evrozoni, kao i da se uz pomoć Mehanizma za evropsku stabilnost direktno finansiraju banke. „Ti koraci treba da se usklade sa nadzorom i regulisanjem u čitavoj evrozoni“ – dodao je Soroš. Ali su upravo ti koraci nemogući bez pretvaranja Evropske unije u federativnu državu. A njeno formiranje u bližoj i srednjeročnoj perspektivi i dalje ostaje utopija.

Ne može da se isključi ni mogućnost da nije daleko vreme kada će sadašnji susedi Evropske unije imati posla samo sa njenim naslednicima. U prvom planu će se ponovo naći odnosi sa Nemačkom, Francuskom i Velikom Britanijom. „Šalter za mogućnosti“ će se u spoljnoj politici šire otvoriti, ali će i broj komplikacija, sasvim sigurno, da se poveća.

Izvor: “Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *