Vladimir Krupin: Irodove plesačice u ratu protiv Svete Rusije

Razgovarala Nataša Jovanović

Šta je u biti nastupa članica pank grupe u hramu Pravoslavne crkve, kako izgledaju i za šta se bore revolucionari „druge Rusije“, te u kojoj meri era „putinizma“ predstavlja nadahnuće za stvaraoce savremene ruske književnosti

 

„Predložio sam da se članice  „Pusi rajot“ grupe, te seksualne uspaljenice puste na slobodu, ali pod jednim uslovom – da im se dozvoli da koncert održe u džamiji ili sinagogi. Siguran sam da bi posle prvog takvog koncerta, te Irodove plesačice bile žive raskomadane. Da li bi im se tada divili njihovi liberalni zaštitnici? Mislim da ne. Za sada se oni usuđuju da nas optuže za okrutnost! Ušle nam razvratnice u svetinju nad svetinjama i bogohulno zaplesale, dižući noge ispred ikona i kandila, a kad smo mi s pravom reagovali, zagrajali su kako kršimo slobodu ličnosti“, kaže u razgovoru za „Pečat“ Vladimir Krupin, potpredsednik Udruženja književnika Rusije.
Posvećujući jedan članak skandalu koji su svojim nastupom u hramu izazvale članice „Pusi rajot“ grupe naveli ste da je u korenu svake revolucije, pa i 1917. godine, seksualna revolucija. Kako tumačiti činjenicu da je upravo lezbijskoj grupi „TATU“ omogućeno predstavljanje Rusije na „Evrovizijskom festivalu“?
To o polnom pitanju sam pozajmio od Engelsa i stavio u priču o tim prostakušama. One jesu obične lutke u sataninoj mreži, ali već satana zna šta hoće. On zna da se nikada i ni u čemu ne može obračunati sa Rusijom, ako je ne odvoji od Boga. Zbog toga ne bih ples ovih „pusica“ nazvao prostim bogohuljenjem. Njihovo poređenje sa razvratnim lezbijkama, „tatuškama“ sa „Evrovizije“ je sasvim u redu osim u jednoj stvari – „tatuške“ su plesale i zavijale na estradi i zbog toga to nije nešto naročito privuklo pažnju javnosti, pogotovo pravoslavne. Naravno da je to ludilo, ali dobro, njihova stvar.
A tetovaža na koži – pa to je za mnoge ljude znak raspoznavanja ili kriminalaca, ili divljaka. Ali sa ovim Irodovim plesačicama stvar je mnogo ozbiljnija. Njima su moderne Irodijade zadale zadatak – da svojim plesom unize pravoslavne svetinje. One su zaplesale u glavnom hramu Pravoslavne crkve, što predstavlja poziv na revoluciju, možda strašniju od Februarske i Oktobarske. To je poziv na seksualnu revoluciju koja bi uništila ulogu porodice u društvu i ulogu žene u porodici, čime bi bio srušen čitav poredak života čovečanstva.
No, zaboravićemo i te žene, one ne bi trebalo da se raduju adskim perspektivama svoje ličnosti, nego da se kaju. I trebalo bi da znamo da ovo nije poslednji napad na Svetu Rusiju. Trebalo bi biti oprezan, stražariti. A kako stražariti? Isto onako kao i u svim ranijim vekovima – uz pomoć molitve, Crkve, pričešća, trezvenosti.

[restrictedarea]

Kako kao potpredsednik Udruženja književnika Rusije ocenjujete savremenu etapu razvoja ruske književnosti i u kojoj meri era „putinizma“ predstavlja nadahnuće za stvaraoce savremene ruske književnosti?
Za dobru književnost dobra je svaka epoha, dobra je i za lošu. Evo sad su neki književnici počeli splačinama da polivaju sovjetsku epohu i sami su se u njima oprali. Staljin je loš, a zašto nema „Tihog Dona“ kod dobrog Putina? Ovde nije važna vlast, važan je talenat i moć ljubavi prema otadžbini.

Smatrate li da je Rusija uspela da razradi, na polju kulture, ali i svim drugim poljima, novu koncepciju civilizacijskog modela, koji bi mogao predstavljati zdravu alternativu neoliberalnoj koncepciji pogleda na svet?
Nju i ne bi trebalo razrađivati, ona već postoji. Setimo se Lomonosova, Mendeljejeva, Danilevskog… To jest, u toj koncepciji najvažnije je sledeće – Rusija nije slična ni sa kim drugim i učešće u nekakvim organizacijama poput STO, samo je koči, ometa i upropašćuje.

Prvi laureat književne nagrade Moskovske patrijaršije. U kojoj meri je Ruska pravoslavna crkva upoznata sa savremenim književnim kretanjima u Rusiji?
Ovde takođe nemam uvid da bih izričito odgovorio. Ali zato poznajem mnogo sveštenika koji odlično kombinuju dar crkvene propovedi sa umetničkim prikazivanjem realnosti, poput sveštenika Jaroslava Šipova, Aleksandra Šargunova, Tihona Ševkunova, Viktora Kuznjecova, Aleksandra Kruglova, Sergeja Gamajunova… ima ih zaista veoma mnogo. Takođe, postoji i čitav pokret svetovnih književnika, mnogo prezimena se i tu može nabrojati. Mogu da kažem da pravoslavna tema u književnosti više nije tema, nego jedan od glavnih pravaca književnosti. I sve je viša svest da u naše vreme beletristika jednostavno postaje kriminalna.

Prošle godine uzeli ste učešće na jednoj konferenciji u Republici Srpskoj. Koliko pravoslavlje predstavlja zajedničku temu srpske i ruske kulture i postoje li danas ozbiljne kulturne veze među bratskim narodima (Srbima i Rusima) ili je još uvek samo reč o „narodnoj diplomatiji“?
Ne bih se ovde usudio da izričito odgovorim na ovo pitanje, mislim da nemam previše uvida u tu temu. Ali postoji osećanje duše, a čini mi se da ono ne obmanjuje: pravoslavni su jedinstvenog mišljenja da se samo u Hristu može spasiti svet. Uostalom i nema nikakve druge istorije – svet se ili približava Hristu, ili se udaljava od njega. Svet leži u zlu, brod spasenja postoji, stado Hristovo postoji,  a to što su uokolo talasi, što su pravoslavni progonjeni, tako je uvek bilo. Slava Bogu, kod njega nema smrti i Rusija i Srbija su besmrtne. U svakom slučaju, ako smo mi sa Hristom, mi smo pobednici. Jer glavnu pobedu predstavlja – spasenje duše. Naši neprijatelji su se i zlatom obasuli, i naftom opskrbili, i banke su izgradili, i opet nisu izbegli zlobu. A zloba je znak nemoći.

Nedavno ste oštro reagovali na objavljivanje pamfleta „Druga otadžbina“. Možete li nam nešto reći o „drugorosijanima“, te da li je pojava tih novih tumača istorija sopstvene zemlje zajedničko mesto i za Srbiju i za Rusiju?
Radi se o poznatom liberalnom delatniku rusofobskog puka Mihailu Švidkovu i njegovom pamfletu „Druga otadžbina“, u kojem se neznalački razračunava sa svetlim trenucima ruske istorije. Mene ponekad nasmeju ti „kulturni revolucionari“ koji se u sve petljaju. Bilo koja tema da se zapodene, on se predstavlja kao veliki znalac, a u stvarnosti se radi o neinteresantnom, ali glasnom subjektu – to je divljaštvo neobrazovanog i nekulturnog čoveka. Liberali neprekidno pokušavaju da nam nekakvo „azijatstvo“ zabadaju u oči. Međutim, Rusija je držala, a i danas drži, štit između Azije i Evrope i nije rimokatolički Zapad nas štitio od Tataro-Mongola, nego smo mi njih spasavali od Zlatne orde. Puškin je odlično primetio da se „Evropa prema Rusiji uvek odnosila i kao neznalica i kao nezahvalnica“, i to je konstanta koja se ni danas nije promenila. O ruskoj istoriji rasuđuju bez znanja i bez uzimanja u obzir njene pravoslavne prirode, kako evropejci, tako i naši liberali. Tumačenja ruske istorije od strane Švidkova i njemu sličnih, predstavljaju plod zalutalih neznalica, koji su od sitog i bezduhovnog života otupeli, uobrazivši kako su jako pametni.
Tvrdnja Švidkova da je Orda predstavljala za Rusiju veću opasnost od rimokatoličkog Zapada, predstavlja pokušaj da se ocrni jedna od najvećih ličnosti ruske istorije – sveti Aleksandar Nevski, kao i svi današnji branioci naše tradicije. Najezda Orde je bila spoljašna, pljačkaška, čisto materijalna. A najezda Zapada se ostvarivala preko duše ruskog naroda. Jasno je da su i jedni i drugi bili neprijatelji ruskog naroda, ali je Aleksandar Nevski genijalno shvatio da je mnogo opasniji neprijatelj koji ti uzima dušu i sa mačem u rukama je porazio papine vojnike. Konačno Švidkov i njegovi istomišljenici ne predstavljaju ništa drugo, nego petu kolonu ruske istorije, obrazovanja, kulture i politike.

Poznati ste i po veoma negativnom odnosu prema Perestrojci?
Prvo su sasvim bestidno uništenje SSSR-a nazvali Perestrojkom. Upravo zahvaljujući njoj, u Rusiji se zacarila diktatura lopovluka. Lopovluk više nije bio sramotno delo, to je postalo odvažnost. „Gorbo-jeljci“, kako je narod prozvao nove gospodare, krali su postrojenja, fabrike, kombinate, mlinove, zemljišta, šume… – nazivajući to privatizacijom na svom kriminalnom žargonu.

___________

Kratka biografija

Vladimir Nikolajevič Krupin, rođen je 7. septembra 1941. godine u selu Kiljmez, u Kirovskoj oblasti. Završio je fakultet za Ruski jezik i književnost i pedagošku delatnost započeo je radom u centralnoj državnoj televiziji i u različitim umetničkim izdavačkim kućama.
Postaje poznat već prvom zbirkom pripovedaka „Zrno“, potom slede „Jamšička povest“ sa seoskim motivima, sa kojima se proslavio. Povest „Živa voda“ (1980), kao svojevrstan poziv na obnovu ruskog viteštva, stiče svetsku slavu i prevedena je na mnoge svetske jezike. „Vjatskaja sveska“ nastavlja niz seoske proze i u njoj pisac opisuje svoju „malu otadžbinu“, to jest rodnu grudu. Zbirku „Ovih dana ili ranije“ (1977) posvećuje porodičnim problemima, zbirka „Od rublje i više“ (1981) se bavi problemima umetničkog stvaralaštva, a zbirka „Žao mi je, zbogom“ (1986) predstavlja uspomenu na studentske dane. Ovim delima i širinom tematike posramljuje kritičare, koji su mu prebacivali da zna da piše samo o seoskim temama. Poslednjih godina u stvaralaštvu Vladimira Krupina dominira tema pravoslavlja i nada da će upravo pravoslavna vera spasiti zemlju. Ta ideja se provlači kroz povesti „Velikorečna kupelj“[1] (1990), „Krsni hod“ i „Poslednja vremena“ (1994), „Slava Bogu za sve. Razmišljanja na putovanju“ (1995).
To predstavlja samo deo iz bogatog opusa Vladimira Krupina, potpredsednika Udruženja književnika Rusije i poznatog društvenog i kulturnog delatnika savremene Rusije.
Od 1994. godine, Vladimir Krupin postaje profesor na Moskovskoj duhovnoj akademiji.

Prevod Ranko Gojković

[/restrictedarea]