Trijumvirat protiv Merkelove

Piše Miroslav Stojanović

U Berlinu su posle poslednjeg briselskog samita oživele strepnje da se s novim francuskim predsednikom već formirala trojka, koju još čine premijeri Španije i Italije, kako bi se neutralisala (pre)moć nemačke kancelarke u evropskoj familiji

 

Nebo nad Berlinom, u ekonomskom i političkom smislu, nije više tako vedro, kako je do juče izgledalo. Usred leta, gotovo sasvim neočekivano, počele su da se sustižu turobne vesti. One s međunarodne scene. I one s domaćeg tla. Jednako dramatične.
Kad je o ovim prvima reč, u nemačkoj prestonici ne skrivaju strepnju od sve oštrijih podela unutar najintegrisanijeg evropskog jezgra, evrozone, između krizom uzdrmanog, sve više gnevnog i buntovnog juga, i bogatog, a „sebičnog“ severa, s Nemačkom u njenom središtu i na – meti.
Raste, naime, posle onoga što se zbivalo na poslednjem briselskom samitu evropskih lidera, uverenje da se, oko „novog junaka“ na evropskoj sceni, francuskog predsednika Fransoa Olanda, već formirao „trojni pakt“, „Klub Med“ (Mediteran), koji čine (još) premijeri Italije Mario Monti i Španije Marijano Rahoj, kako bi se neutralisala (pre)moć nesalomive Angela Merkel i „ucenila Nemačka“ („Špigl“).

[restrictedarea]

JUG PROTIV SEVERA
Ovaj uticajni nemački magazin je, očigledno, procenio da je tema s reskom raselinom na liniji sever – jug, i moguće fatalnim posledicama, ne samo kad je u pitanju sudbina evra, veoma ozbiljna: odlučio se na veliku, trodelnu seriju koju će plasirati u narednim brojevima, da bi temeljitije istražio kako vide kontinentalnu Evropu južnjaci uzdrmani krizom, kojima je „voda došla do grla“ (političari u Madridu i Rimu), kao i oni iz prestonice suseda na Rajni (Pariza) kojem preti „gubitak konkurentske sposobnosti“.
Kako to obično biva u vreme kriza, a ova finansijska i dužnička dugo već hara Evropom, upravo su na toj raselini planule nove optužbe na podlozi starih predrasuda. O neizlečivom egoizmu i nadmenosti severnjaka, o Nemcima kao vrednim i disciplinovanim ljudima, ali i tiranima (Merkelova je, i vizuelno, na naslovnim stranicama grčkih i španskih novina predstavljana čak kao „novi Hitler“), s jedne strane, i, s druge strane, endemski koruptivnim južnjacima, prevarantima, lenštinama i rasipnicima. U toj „maštovitosti“ otišlo se dotle da je od prvih slova Portugalije, Italije, Grčke i Španije, sročena zaista uvredljiva skraćenica PIGS (svinje)!
I najnovije vesti s domaćeg terena deluju šokantno i dramatično. One govore da su se pojavile prve pukotine u dosad pošteđenoj tvrđavi, za koju se doskoro tvrdo verovalo da prkosno odoleva udarima krize koja već mesecima hara, posebno razorno, evropskim jugom: I da je kriza stigla i pred Brandenburšku kapiju.
Seriju šokantnih vesti „otvorila“ je jedna od famoznih američkih agencija („Mods“), od koje nacionalne vlade širom sveta hvata panična groznica, nagoveštavajući da bi i neprikosnovenoj Nemačkoj mogao da bude snižen rejting kreditno najpouzdanije zemlje (trostruko A), a potom su se gotovo iz dana u dan, usred vrelog leta, sustizale vesti o hlađenju doskora pregrejane konjunkture, usporavanju privrednog rasta i sve tanjim porudžbinama.
Najuticajniji nemački politički dnevnik „Frankfurter algemajne cajtung“ osvanuo je 29. jula s tekstom pod naslovom „Kad će se zatresti Nemačka“, uz opasku da „spasavanje evra biva sve skuplje“, uz konstataciju da ni nemačka moć „nije neiscrpna“, te da se i ovde osećaju već „prve posledice“. Koji dan ranije (25. jula) takođe uticajni nedeljnik „Špigl“ je u svom elektronskom izdanju obelodanio da je kriza, svom silinom, udarila na srce nemačke industrijske moći i prestiža, automobilsku industriju.
Dosad se, inače, baratalo, u samoj Nemačkoj, a više i otvorenije izvan nje, procenama da će Berlin samo sijati dok se drugima smrkava. Ne bez razloga. Po prirodi plašljiva „zverka“, novac moćnih investitora i bogataša s debelim štednim ulozima tražio je, i našao, pribežište u nemačkoj zavetrini. I činilo se da će Nemci, više od svih ostalih, profitirati u finansijskim i dužničkim potresima koji prete da bace na kolena ne samo Grke, nego i, koliko do juče, tako moćne ekonomije, ne samo u evropskim razmerama, kao što su italijanska i španska.
Sada se ispostavlja da su takva očekivanja bila varljiva, a procene kratkoročne. Nemačka privreda počinje da plaća ceh dramatične, ekonomski i socijalno, situacije u zemljama evropskog juga. Taj ceh za sada najteže pogađa naglašene nemačke izvozne ambicije, po rezultatima u ravni američkih ili ispred njih, od čega zavisi sudbina (bar) trećine zaposlenih Nemaca.
Knjige evropskih porudžbina, posebno kad je reč o automobilima, sve su tanje. Slična situacija je i u „Simensu“, kao i u ostalim simbolima nemačke industrijske moći pod „kapom“ berzanskog DAX indeksa. Gubici nastali tu „pod prozorima“, posebno na evropskom jugu, zasad se ublažavaju na (Dalekom) istoku (Kina) i preko Atlantika (Sjedinjene Američke Države), ne i dugoročno.
Iako je, kada je reč o automobilskoj industriji, situacija dramatičnija u Francuskoj i Italiji, i nemački proizvođači su suočeni s problemima koji su za neke od njih, „Opel“, na primer, gotovo nerešivi.
Ovaj koncern duge tradicije, sada u američkom vlasništvu, bi uskoro mogao da zakatanči dve svoje fabrike. I evropska filijala američkog „Forda“ (fabrika u Kelnu) beleži dramatične gubitke, koji bi do kraja godine mogli da se popnu na milijardu evra. Sve osetnije pada i evropska prodaja „Dajmlerovih“ luksuznih limuzina (tu je u „minusu“ i „BMV“, a dobro se, za sada, drži „Folksvagen“), čiju kasu (trenutno) čuvaju (sve bogatiji) Kinezi.
Kada je reč o francuskim proizvođačima automobila, tamo situacija postaje sve dramatičnija. Gubici „Pežoa“ i „Citroena“ u prvom polugodištu popeli su se na osam stotina miliona evra. Program sanacije i rigorozne štednje „težak“ milijardu i po evra, predviđa bolne rezove: armija od osam hiljada radnika je pred otpuštanjem. Nova (socijalistička) vlada tvrdi da to neće dopustiti. Nemački eksperti za ovu oblast su skeptični. Tvrde da su manevarske mogućnosti francuske vlade sužene, a da se „požar ne može gasiti kapima vode“.

MOGUĆ BRZ KRAH EVRA
Stabilnost najsnažnije privrede Starog kontinenta, sada (ne)očekivano uzdrmana, bila je dugo uzdanica i oslonac nemačkim političarima, posebno nemačkoj kancelarki, u „popovanju“ drugima. I u propisivanju „terapije“ za obuzdavanje dužničke krize. Ta „receptura“ je neke od njih, Grčka je u tome najdrastičniji slučaj, samo još dublje gurala „pod led“.
Uprkos tome, i sve brojnijim upozorenjima stručnjaka međunarodnog ugleda i formata – nedavno se ispod jedne kritičke analize dosadašnjeg „kriznog menadžmenta“ u režiji nemačke kancelarke potpisalo sedamnaest eksperata iz Nemačke i drugih zemalja – Merkelova tvrdoglavo istrajava na rigoroznom, ultimativnom uslovljavanju eventualne pomoći evropskih stabilizacionih fondova u kojima nemački novac čini, zaista, lavovski deo. Bila je, ipak, prinuđena da, pod pritiskom novog francuskog predsednika, učini ustupak: pristala je da se uz ubistveni diktat rigorozne štednje nametnut nesrećnim dužnicima ubaci i (spasonosna) formula za podsticanje privrednog razvoja.
Uskoro, očigledno, sledi dodatno iskušenje za nemačku kancelarku. „Trijumvirat“ se, prema ekskluzivnim informacijama „Zidojče cajtunga“, koje su preneli i drugi nemački mediji, već usaglasio oko ideje da se „fondu spasa“ (ESM) omogući direktna pozajmica novca, u neograničenom iznosu, kod „Centralne evropske banke“.
Tim novcem bi se otkupljivale, po povoljnim uslovima (niske kamate) državne obveznice „posrnulih zemalja“. One bi se deponovale u „Centralnoj evropskoj banci“, a ove zemlje bi dobijale preko potreban sveži novac, koji ne mogu da dobiju, zbog visokog rizika, na finansijskim tržištima.
Ideju lidera Francuske, Italije i Španije, prema informaciji minhenskih novina, podržava i jedan broj uticajnih članova u Savetu „Centralne evropske banke“.
Zvanični Berlin je sve do sada bio energično protiv te ideje, tvrdeći da bi ona samo podstakla inflaciju. I da je, konačno, u suprotnosti sa osnovnim evropskim sporazumima, koji zabranjuju „Centralnoj evropskoj banci“ finansiranje država. Ako nepopustljiva kancelarka popusti pred sve snažnijim pritiskom, a to je iskušenje, kako se čuje, čeka već na prvom narednom samitu EU, suočiće se sa grdnim nevoljama u sopstvenoj kući. Njeni koalicioni partneri, FDP (liberali) i bavarska Hrišćansko socijalna unija (CSU) neće ni da čuju za takvu inicijativu, pa bi, u tom slučaju, lako moglo da dođe do pada vlade i prevremenih izbora. Redovni, inače, slede s jeseni sledeće godine.
Veliki pritisak na Nemce, da izdašnije odreše kesu i srčanije krenu u spasavanje evra, vrši i Vašington. S tom idejom je u njegovo letovalište na Siltu, u goste nemačkom ministru finansija stigao minulog vikenda njegov američki kolega Timoti Gajtner.
I potpisnici već spomenutog, dramatičnog upozorenja su nedvosmisleno stavili do znanja političarima da je, ako se nešto radikalno ne promeni u „terapiji“, moguć brzi krah evra. Možda već u septembru. S nesagledivim posledicama.
I „Mister evro“, još neko vreme institucionalni šef evrozone, premijer Luksemburga Žan Klod Junker gotovo davljenički zapomaže. Stigli smo do kritičke tačke, nema više vremena za gubljenje ako želimo spas evra, konstatovao je pre neki dan u minhenskom dnevniku „Zidojče cajtungu“.
Njegovo oglašavanje u nemačkim novinama bilo je očigledno sračunato: u ovoj zemlji se upravo rasplamsava rasprava povodom dalje finansijske pomoći Grčkoj.
Šef liberala, na položaju saveznog ministra privrede (i vicekancelar) Filip Resler izričito traži da se obustavi svaka pomoć Grčkoj, pošto njena vlada ne ispunjava obaveze koje je preuzela (Poreska služba, kaže, ne funkcioniše, nije se krenulo s rasprodajom državne imovine) i da se, konačno, zemlja isključi iz evrozone. Njega je, „od A do Š“, podržao lider druge koalicione stranke, bavarski premijer Horst Zehofer. Ne spominjući ih, Junker im oštro uzvraća: to su, kaže, čista blebetanja, ko veruje da bi isključivanjem Grčke iz monetarne unije bio rešen problem, ne shvata prave uzroke krize.
U političkim analizama poslednjih dana kada se govori o razarajućoj dužničkoj krizi, koja u svoj vrtlog uvlači sve veći broj zemalja iz zone evra, strah od „grčke drame“ potiskuje se u drugi plan. U prvi plan izbija Španija, iako formalno još nije stala pod evropski „zaštitni kišobran“. Sve je, naime, očiglednije da sto milijardi evra koje je Madrid dobio iz evropske kase kako bi obezbedio likvidnost posrnulog bankarskog sistema, ne rešavaju probleme u kojima se našla nekad moćna (četvrta po redu u Evropi) španska privreda.
Najnovije vesti koje otuda stižu, deluju sumorno. Zemlja tone sve dublje u recesiju. Minus u drugom kvartalu ove godine veći je nego u prvom. Situacija se pogoršava gotovo na svim „frontovima“. Eksplozivno rastu socijalne napetosti. Ceh krize, kao i u drugim zemljama, plaćaju oni koji su za to najmanje krivi. S rigoroznim merama štednje, koje je, po receptu „a la Merkel“, zavela konzervativna vlada, samo su produbile jaz između superbogatih i beznadežno siromašnih, i isterale stotine hiljada bespomoćnih na ulice. Zemlja beleži neslavne rekorde u evropskoj familiji: svaki četvrti radno sposobni Španac je bez posla, više od polovine njih su mlađi od dvadeset pet godina…

[/restrictedarea]