Тамна хроника: У позно лето

Пише Васа Павковић

1. 

Последње врућине

Врело лето се приближава крају. Последњих дана повремено у Србији гори преко 200 пожара. Више нико и не пита о узроцима и разлозима ватреног полома – сви, вероватно с правом, верују да је све ово последица невероватних врућина. Дође ми да се од муке насмејем кад читајући одлични кримић Су Несбеа „Соломоново слово“, прочитам како се главни јунак, инспектор Хари Хуле,  жали да је у Ослу 25 степени Целзијусових и да нико више не може да издржи у канцеларији.

2.

Цена живота

Убица Брејвик осуђен је на 21 годину затвора. Не узимајући у обзир експлозије и материјалну штету, овако строга пресуда последица је чињенице да је убио преко 70 младих људи. У изјавама за ТВ видели смо грађане Норвешке који са видљивим задовољством саопштавају да су одахнули и да је злочинац кажњен праведно. Ако су они задовољни, да ли има смисла да ми протестујемо што смрт појединог од невиних Брејвикових жртава вреди отприлике 13 недеља затвора?

3.

Живот у зонама

По угледу на тзв. зоне (које су успут речено, измислили нацисти), центри (и не само центри) свих наших градова, од Београда да последње варошице, подељени су на зоне (за паркирања). Неке се зову прва, друга, трећа, неке ближе основном извору  „зонирања“ – А, Бе, Це. Интересантно је да се већ дуже од деценије постојања зона нико од грађана не буни. И док је мање-више јасно зашто се не буне житељи центара (они плаћају ниске месечне карте и могу да буду паркирани од јутра до сутра), сасвим је нејасно зашто у овом типу радикалне дискриминације грађана ћуте становници незонираних делова града, дошљаци из суседних „насељених места“,  моторизовани гости сваког нашег града итд. Сви они не само што морају да плате сваки долазак аутом „у центар“, него не могу да у њему остану дуже од сат или два. У супротном, ако ли се не дај боже задрже и пет минута дуже – кола им односе пауци, чији су власници закупци зона. А ту већ нема шале – често је „паучарина“ равна трећини нечије плате.

[restrictedarea]

4.

Шта зна дете

У актуелној побуни дела ансамбла СНП-а у Новом Саду против управника, на видело излази чињеница да је један дечак, за премијеру Стеријиних „Родољубаца“, добио – ни мање, ни више! – хонорар од преко сто хиљада динара! О таквом хонорару за било које издање свог романа у Србији данас вероватно не може да машта ниједан домаћи писац, чак ниједна списатељица из „Лагуниног“ хит погона! Ето, то је мера односа између нашег „јако угроженог позоришта“ и наше у Европи „врло поштоване“ књижевности. Питам се шта би о овом „балансу“ рекао скептични Стерија? Колико би он требало да добије за свој текст?
Можда би написао песму с насловом „На вест о новом роману једног сумасишавшег“?

5.

Неми Форум писаца

Већ више од недељу дана узалудно чекам реакцију Форума писаца на откриће да је из „Народне библиотеке“ бачено петнаестак хиљада ретких књига из извесне Краљевске збирке. Ови бескомпромисни борци за правду и истину, који су као један, монолитно, истог часа скочили у одбрану управника Угричића, кад је овај врло „либерално“ и „толерантно“ подржао извесног Николаидиса, ћуте и не оглашавају се. Ако се већ неће огласити  против „отписа књига“, ипак би требало да осуде „медијску хајку“ на чијем је челу садашњи в.д. управника „Народне библиотеке“.
Можда је лето криво за све?

6.

Урош Ђурић

Недовољно пажње јавности привукао је интервју Уроша Ђурића „НИН“-у, где ћемо прочитати и следеће: „Наш највећи цивилизацијски скок остварен је у доба социјализма, то је сада више него очигледно… Већ смо две деценије стуцали у транзиционим  процесима и резултати су прилично поражавајући… Живимо у устројству унутрашње колонизације коју проводе транзициони профитери, махом увознички лоби, преко својих политичких представника. Све више постајемо проста радна снага… култура и наука су скрајнуте као области које у новонасталим околностима немају никакав друштвени значај“.
Још далекосежнија је следећа Ђурићева, изузетно тачна опсервација: „Шокантно је када схватите да је данашња номенклатура одбацивањем историјских победника – Народноослободилачке војске и покрета отпора Југославије… изабрала да буде на страни поражених у рату који је одредио токове савремене цивилизације. Није ми познато да је сличан пример забележен у историји“.
Није ни мени, а вероватно ни многим другим људима који још мисле својом главом и виде даље од рецентног носа личног или страначког интереса. Питам се само да ли ће ова нова власт у Србији то схватити и уважити или ће и она кренути у „мирење четника и партизана“?

7.

Дозвола за читање

Последњих десетак дана сведоци смо до сада непознатог књижевног феномена. Неколицина људи, Мирјана Миочиновић и Филип Давид најистакнутије,  би да забране групи млађих писаца да се позивају на дело Данила Киша, јер нису задовољни њиховим ставовима о књижевности, животу, нацији, патриотизму итд. Ако је то само почетак појаве у којој ће наследници, пријатељи, поетички истомишљеници и други бранити писцима и критичарима које не маре или са којима се не слажу – да читају одређеног писца, да се њиме баве и сл.  близу је памети да ће потом на ред доћи и читаоци. Почеће и њихова тријажа… Чему нас то води, пита се свако ко види даље од сутрашњег дана? И где тога има? А што је најважније: зашто се дело одређеног писца дискриминизује изнутра, од оних који мисле да јесу или одиста и јесу највећи поштоваоци Киша? Могао бих да разумем, ако не и сасвим оправдам, сличну тежњу наследника, брачних другова, пријатеља итд. да су млади писци вређали Киша или његово дело, али баш насупрот – Кецмановић, Владушић, Маловић јесу поштоваоци писца „Енциклопедије мртвих“. Нешто је ту гадно побркано, са бетонском глазуром или без ње.

8.

Патриотизам у уметности

Питам се – смем ли да се у осврту на тренутну полемику у „Печату“ око патриотизма у уметности позовем на Данила Киша?  Можда ни мени не припада „дозвола“ за то – тим пре што сам био уредник Васовићеве полемичке студије о Кишу. Ипак ћу да ризикујем и позовем се на идеје писца „Часа анатомије“. Елем – посао уметника је да следећи свој таленат, знање, умеће, визију итд. ствара најбоље што може. Што успешније буде, на пример, сликао слике, компоновао музику или писао лирске песме – то ће бити већи патриота. Што више буде рушио табуе свих врста, што се храбрије не буде обазирао на идоле трга и пука, што више буде ризиковао и потом у креацији стварао ново и вредно, то ће бити значајнији уметник у оквирима националне традиције и изнад ње. Бусања у прса и повици: Ја сам Србин! или: Ја сам већи Србин од тебе или њега, овога или онога! – ту немају никаквог значаја. Слике, композиције, књиге које се стварају само ради задовољења патриотизма, најчешће не вреде пет пара! Велике патриоте су Шумановић и Стојан Ћелић, Цуца Сокић и Мића Поповић, рецимо – мада неки од њих вероватно никада нису размишљали ни о свом, ни о нашем патриотизму. Велике патриоте су наши највећи писци, рецимо, Црњански и Андрић, а не мање Киш, Пекић, Тишма или Угринов, односно Попа и Христић, Иван В. Лалић и Александар Ристовић… Свако од њих на свој начин – а нашу срећу. Јер, како је писао Киш, уметност је све или није ништа.
Уместо празних заклињања у српство, православље итд… вазда је боље написати  вредну лирску песму – рецимо ону о Исусу, нашем јастучету за игле – што је успео непоновљиви Новица Тадић.

9.

Песник Слободан Кљајић (1952-1992)

Ово је песма песника чије име и границе живота видите у наднаслову:

МАУЗОЛЕЈ
„Милиони људи зимска су ружа
Мисао им точак  цеста што се пружа
Часовник казаљке танинске врти
Стомак их боли боје се смрти
Рођен да дух не напусти света
Ти сјаш на рубу Духа и Покрета
У дане за троструки салто мортале
Под мрачним горјем свици искре пале.“
Слободан Кљајић је живео само 40 година и умро пре тачно 20. Иза њега је остала једна књижица стихова у вршачком КОВ-у и десетине песама расутих по периодици осамдесетих-деведесетих година прошлог века. Писао је слично Владиславу Петковићу Дису, на самој граници коректног, често остајући нејасан и недоречен. Али многи његови стихови и риме, требало би да остану заувек у нама, баштиницима српске лирике и књижевности уопште. Десетак успелих песама овог уклетог песника бољи су, као и у случају Диса, од целог опуса разних патриота и букача, каријериста и лицемера. А, што је још важније, не уступају ни пред стиховима многих заиста важних и незаобилазних српских лиричара.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. “.. zasto se zalite na vrucine i vatre .. a o velikogospojinskom postu, rostilji punom parom ‘rade’…?! ” iz razgovora kod “Zupana”…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *