Сукоб у ДС-у: Бука и бес

Пише Миодраг Зарковић

Расплет све отворенијих сукоба у Демократској странки наметнут је јавности као тема над темама, што само показује да незванични центри моћи и даље дрмају српским медијима и усмеравају пажњу јавности само тамо где „жутима“ одговара

 

Из летњег, кратког, њему врло несвојственог медијског затишја, Борис Тадић изашао је 10. августа, када су хрватска интернет гласила објавила да се бивши председник Србије одмара на јадранском острву Вису. Вест, пренета истог часа и у овдашњи медијски простор, била је пропраћена фотографијама и видео снимком, све са Тадићем у купаћим гаћицама. Што ће рећи, у опреми не за вакцинацију, већ за пливање. Односно, у опреми за ватерполо, што је спорт који је Тадић и тренирао у младости и око којег се често вртео, мада никада није у њему имао какву званичну функцију.
Истог дана, десетог августа, српска ватерполо репрезентација изгубила је утакмицу полуфинала олимпијског турнира против Италије.
Осам дана касније, Борис Тадић се већ увелико био вратио у Београд и са пријатељима играо баскет на игралиштима на Ади Циганлији. И о овој његовој рекреативној активности српска гласила су исцрпно известила јавност, уз, наравно, пригодне фотографије Тадића са кошаркашког терена.
Тог дана, 18. августа, српску кошаркашку репрезентацију је, у квалификацијама за наредно Европско првенство, усред Београда поразила Црна Гора, невероватним поготком са пола терена у последњој секунди.

СТО ДАНА ОПОЗИЦИЈЕ

[restrictedarea]

Ове две малерозне подударности неминовно представљају посластицу за сујеверне злонамернике, али истовремено откривају и много тога о целокупном друштву, тј. о нимало завидном стању у којем се исто налази после четири године апсолутне власти управо Бориса Тадића. Будно праћење сваког Тадићевог корака више није радна обавеза за овдашња гласила, као што је било до пре неколико месеци, али гласила свеједно настављају да Тадићу, а и странки којом руководи, поклањају несразмерно и незаслужено велику пажњу. Свакодневно смо са новинских страна и телевизијских екрана затрпани информацијама о унутрашњим колебањима, заплетима и расплетима у Демократској странки, а учесталост тих информација као да поручује да важније теме нити је било, нити ће бити у савременој Србији. Ударни простор по насловним странама дневних листова махом је посвећен приликама у ДС-у, а чак и агенције „Танјуг“ и „Бета“ на свака два до три дана интервјуишу понеког из врха Демократске странке, дајући му прилику да искаже своје виђење унутарпартијских подела, те да увери јавност и чланство како ће ДС „пребродити и ова искушења“ и из свега „изаћи јача него раније“. Агенцијама је, иначе, првенствена намена да снабдевају гласила вестима и информацијама, а не да објављују интервјуе, за којима потежу врло ретко; зато је у најмању руку чудновато када „Танјуг“ 16. августа пусти интервју са Бориславом Стефановићем, секретаром Председништва Демократске странке, да би само који дан касније (21. августа) објавио разговор и са потпредседником ДС-а Бојаном Пајтићем, док упоредо са тим „Бета“ 17. августа интервјуише лично Тадића.
Ствари су још више измакле контроли када је реч о Драгану Ђиласу, градоначелнику Београда и заменику председника Демократске странке, тачније, човеку за кога се одавно сумња, а одскоро и сасвим јасно види, да је намерио да од Тадића преузме кормило партије. Мада он у ретким директним обраћањима упорно пориче да ће изазвати Тадића на двобој за челну позицију у странки, до јавности – а преко медија са којима Ђиласова фирма „Дајрект медија“ има блиске, па и сувласничке односе – редовно допире све што Ђилас каже или уради у политичкој „квазиинтими“, па тако и садржаји свих његових писама страначким органима.
Грозница је отишла дотле да је „РТС“ у понедељак, 20. августа, емисију „Око 11“ једним делом посветио и анализи „сто дана опозиције“, дакле првом тромесечју Демократске странке после силаска са власти. Пракса је у многим државама света да се на истеку првих сто дана разматра и оцењује нова владајућа гарнитура, али је посвећеност Јавног сервиса стодневном опозиционом искуству ДС-а нешто врло несвакидашње, могуће чак и сасвим ново у историји телевизијских израза.

А ОД КУМА – ТРИВАНКА!
Како се приближавамо 8. септембру, када је заказана седница Главног одбора ДС-а (померена са првобитно одабраног 1. септембра), притисак се само додатно појачава. Чак је и пажња коју су Маје у свом календару придале 21. децембру 2012, за када су предвиделе смак света, мања него помпа којом се у српским медијима најављује расплет у Крунској. Заказивање Главног одбора пласирано је као тема над темама и вест над вестима, и испраћено полетним најавама челника ДС-а да се странка неће распасти, нити делити, већ да ће се само ратосиљати „појединаца који су лоше радили“.
Врхунац ове хистеричне опседнутости судбином Демократске странке вероватно је био интервју Жарка Пуховског, загребачког „људскоправашког активисте“, дат београдском „Блицу“ протекле недеље, 19. августа. Уместо да штогод буде упитан о и даље трагичном положају српске мањине у Хрватској – а нарочито у светлу недавних трвења око Милорада Пуповца – Пуховски је распредао о ДС-у, односно о Борису Тадићу коме је, како подсећа „Блиц“, својевремено био ментор при изради дипломског рада.
Колико је наведена ситуација ненормална, видљиво је и из поређења са ситуацијом од пре четири године, када је такође једна странка – исто са префиксом „демократска“ – силазила са власти. Тада је, наравно, реч била о Демократској странки Србије, која је чинила окосницу две претходне Владе, али је у опозицију ипак била испраћена малтене завереничким ћутањем једне групе, односно неприкривеним ликовањем друге групе медија. Ретки су тада, лета 2008, били осврти на силазак ДСС-а са власти, док ламентирања над таквим развојем догађаја, попут ових којима се већ три месеца оплакује изборни пораз Тадића и ДС-а, напросто није било (можда једини примери искреног жаљења због одласка ДСС-а и Војислава Коштунице у опозицију јесу биле две тада запажене колумне, Слободана Антонића у „Политици“ и Светомира Марјановића у „Пресу“, мада је Марјановић жалио за коалицијом ДС-ДСС, а не за појединачном странком).
На много другачији начин од овог који примећујемо данас, био је пропраћен и расцеп у Српској радикалној странки, с јесени 2008. године. Мада је добио третман прворазредног политичког догађаја, одлазак дела радикалског руководства много је више медијима послужио за још један круг изругивања „затуцаним националистима“, него што се озбиљно и стручно анализирала новонастала ситуација.
Упореди ли се то са актуелним третманом унутрашњих прилика у Демократској странки, где се значај придаје чак и непотврђеним гласинама да је Јелена Триван решила да из Тадићевог пређе у Ђиласов табор (што је средином протекле седмице била једна од ударних информација по најтиражнијој београдској дневној штампи), лако ће се добити права слика о незваничним центрима моћи који пресудно утичу на обликовање јавног мњења.

СТРАНКА ОДРОЂЕНЕ ЕЛИТЕ
Они који су поближе упознати са политичким и друштвеним дешавањима у Србији, тешко да ће бити затечени описаним развојем догађаја. Тако и Жељко Цвијановић, уредник и колумниста портала „Нови стандард“ на којем већ годинама прати догађаје од најшире важности, сматра да је држање српских медија крајње предвидљиво:
„Нисам изненађен пажњом коју медији поклањају догађањима у Демократској странки јер – како је то рекао мој омиљени политички мислилац Милан Николић – без ДС-а нема ни демократије у Србији. Овој дубинској анализи имена једне странке могао бих само да придружим то да у Србији постоји још једна Демократска странка (додуше) Србије, коју последњи део назива у апарату наше аналитике већ чини мање демократском, чак, рекао бих, немогуће демократском“, каже за „Печат“ Цвијановић.
„Шалу на страну, чиме би се друго бавили српски медији и аналитичари него распадом жутих?! Шта би могло више да занима клијента него проблеми у пословању његове централе и извора утицаја? За њих, ако умире ДС, умире цео свет, у којем су се без сопственог дела и заслуге нашли у фокусу пажње, где наравно – ваља се – капне и покоја парица. Демократска странка јесте странка одрођене српске елите, исте оне која је више од деценије екстремно супротстављена сваком интересу народа и шта би друго могла та елита, поражена од народа на изборима, него да убеђује народ како у данашњој Србији нема важнијег питања од опстанка ДС-а.“
Цвијановић додаје и оцену да се „ради о очигледној манипулацији, из које би могла да се испили опасна ствар“:
„Ускоро ће иста та елита да жртвује део ДС-а као губитнички, неспособан и корумпиран, само да би нас убедили колико је онај њен други део победнички, способан и поштен, па тако и кадар за враћање на власт. Што се мене тиче, Демократска странка је, заједно са елитом коју заступа, дала немерљиви допринос сламању Србије, и државном, и националном, и социјалном, и сва моја пажња не мрда од те чињенице“, закључује Цвијановић.
Слично гледиште заступа и Драган Петровић, виши научни сарадник Института за међународну политику:
„ДС је медијима очигледно странка мезимица, покровитељ и шта све не“, оцењује Петровић за „Печат“. „Потпуно је јасно видљив тај патернистички однос, та брига, па и више од бриге, то је пажња, нега и љубав коју медији испољавају према Демократској странки. При том, веома је индикативно да у ранијим примерима раскола у другим странкама, нисмо могли да приметимо такав медијски приступ тематици. Рецимо, када је дошло до расцепа Српске радикалне странке или када се Владан Батић одвајао од Коштунице, или када се Дракулић одвајао од ДСС-а. Тада смо у медијима могли да приметимо неку врсту оштре љубопитљивости, чак и злурадости. Са ДС-ом, међутим, те злурадости нема ни у траговима. И мени је то сасвим разумљиво, зато што је тим медијима ДС очигледно служила као институционална заштита и покривалица у много чему. Нимало ме не чуди толика благонаклоност медија према ДС-у. Е сад, сасвим је друго питање да ли је ДС била толико заштитнички настројена према обичним грађанима, па и друштву у целини. Иако Душан Петровић, па и Борис Тадић, изјављују да је ДС некаква национална институција, нисам сигуран да је то случај.“

ХТЕЛИ СТЕ ОДГОВОРНОСТ – ЕВО ЈЕ!
Цела халабука око ДС-а није само ствар мере и укуса, већ и избегавања нечега у шта се иначе сви страначки прваци олако заклињу: одговорности. Оволики број текстова, прилога и емисија о даљој судбини ДС-а наговештава да страначки прваци – ма којој од унутрашњих, међусобно сукобљених струја да су се приклонили – покушавају да створе утисак како су кадри да самостално одмере једни другима кривицу и да ту нико ван странке нема шта да се меша. То би, свакако, било потпуно тачно, само да Демократска странка није у протекле четири године биле стожер најштетније владе у историји српског вишестраначја, па да је самим тим одговорна не само себи и сопственим бирачима, већ и целој држави.
Не може одговорност Борислава Стефановића да утврђује само Главни одбор ДС-а. Стефановић је на крајње сумњив начин и са врло неповољним исходом водио такозване техничке преговоре са Приштином, због чега његове потезе и одлуке мора да одмери Скупштина Србије и то у складу са Уставом. А изјаве самог Стефановића чак појачавају утисак да је у његовом деловању било и те како много противуставног и противзаконитог.
Не може, исто тако, само Главни одбор ДС-а да распреда о Мосту на Ади, „Бус Плусу“ и осталим сумњивим пословима у граду Београду. И одраније, а поготово од како је Вук Јеремић у међусобној расправи оптужио Ђиласа да је на мост потрошено управо онолико средстава колико је опозиција све време и наводила, а градска власт упорно порицала, јасно је да само темељна полицијска истрага може да да коначну реч о одговорности Драгана Ђиласа и остатка београдског руководства.
О пословањима других првака ДС-а, које је народ „од миља“ прозвао „страначки барони“, такође би морале да се изјасне надлежне државне службе, које, на срећу, више нису под ригорозном контролом Тадићевог Кабинета. Превише је мрачних инсинуација у вези са „Развојном банком Војводине“, мутном продајом државног удела у „Политици“, разбацивањима из министарства Оливера Дулића, и многим другим аферама које су за време вакта „жутих“ биле панично пригушиване. Нити би могао Главни одбор да се носи са свим тим, нити би то смело да му буде допуштено.
Не може, на крају, Борис Тадић да буде одговоран једино Главном одбору своје странке. Човек који је, примера ради, лично изменио скупштинску резолуцију о Космету да би са „својом пријатељицом“ Кетрин Ештон  саставио другу, а такође и, као још један пример, на противзаконит начин поднео оставку на место председника и то преварантски звао „скраћивањем мандата“… такав човек мора да полаже рачуне пред нацијом коју је онако сумануто и стрмоглаво водио пуне четири године.

 

__________

Црни бисери

 

Да је важно и значајно – није; али, праћење изјава самих челника Демократске странке, као и њихових најпознатијих симпатизера, може да буде лудо забавно. Ево неких од занимљивости које су напричали у протеклих недељу дана.
Борислав Стефановић: „Не мислим да ћемо бити сведоци једног цепања Демократске странке, пре мислим да ћемо бити сведоци једне темељне промене, једног оздрављења и оснаживања странке које ће донети нови квалитет и много бржу и већу снагу Демократској странки него што се режим надао. Јер, знам да се они у овом тренутку радују нашим процесима у странки, мислећи да ће то да нас ослаби, међутим, то су рекао бих залеђени осмеси, с обзиром на то да им се то неће добро вратити знајући и како смо се ми понашали и како смо ми прошли. Дакле, они би требало да знају да ћемо ми из овог дефинитивно изаћи јачи и много пре него што они мисле доћи у позицију да поново преузмемо одговорност у своје руке, али наравно на један потпуно другачији начин и са неким другим људима“ (16. август, интервју агенцији „Танјуг“).
Драган Ђилас: „Није тајна да нису сви људи из врха ДС-а по мом укусу. На срећу, ни ја нисам по њиховом. Оно што нас раздваја, поред осталог, јесте моје убеђење да ово није лето у којем би ДС требало да буде у „купаћим гаћама“. Прошло је 100 дана од нашег једног изборног и једног постизборног пораза. Ми као странка озбиљних људи пред наше чланство још нисмо изашли са анализом узрока и последица силаска са власти“ (16. август, изјава агенцији „Танјуг“).
Борис Тадић: „Требало би разликовати те две ствари, после избора сам рекао да је одговорност на мени, али требало би измерити ко је крив за резултате избора (…) Али одмах сам преузео одговорност на себе и сада желим да видим како ће реаговати сви остали функционери ДС-а, од потпредседника, па до општинских организација. Како ће они проценити своју одговорност, а и своју кривицу, имајући у виду резултате избора од 2004. до данас, јер се завршио један циклус ДС-а, њеног рада и доприноса реформама“ (17. август, интервју агенцији „Бета“).
Борислав Стефановић: „Странку ће, будите сигурни, најбоље водити онај коме подршку дају страначки органи. Верујем да ће ту подршку добити онај ко буде смелији, храбрији у реалном представљању ситуације и одстрањивању лоших ствари из ДС-а. Ако ту ограду прескочимо, ДС ће се у врло кратком року вратити на сцену још јачи и спремнији да води земљу“ (17. август, „Вечерње новости“, текст под насловом „Стефановић: Отарасићемо се лоших момака“).
Жарко Пуховски: „Демократска странка ће се мењати, и то набоље, јер је за сваку странку лековито да дође у опозицију. Питање је да ли ће до тога доћи одмах или после унутрашњих борби које би у међувремену странку могле додатно да ослабе“ (19. август, „Блиц“, текст „Пуховски: Власт може да помогне ДС хапшењем њених функционера“).
Локални одбори: „Стиче се утисак да већина општинских лидера још не жели да се изјашњава ко је најодговорнији за тренутно стање у странки, али очекују да се утврди ко је највећи кривац за дебакл на републичком нивоу. Поједини пак сматрају да су ванредни избори у ДС-у једини излаз из проблема“ (20. август, „Прес“, текст „База ДС: Нађите кривца или идемо на страначке изборе“; у чланку се о кризи у партији изјашњавају лидери ДС-а из Ужица, Параћина, Ниша, и незаобилазни Горан Јешић из Инђије).
Бојан Пајтић: „Само јединствена и стабилна ДС може да допринесе регенерацији нашег друштва и да своје програмске циљеве постави као националне. Свакој власти потребан је добар корективни фактор, а без ДС-а нема јаке опозиције. Мислим да се велики интелектуални и креативни потенцијал Србије налази управо у редовима демократа“ (21. август, „Вечерње новости“, текст „Пајтић: Не оснивам нову странку“).
Бојан Пајтић: „Логично је да они који нису на ваљан начин обављали свој посао пре или у току избора, на страначкој изборној скупштини остану без својих позиција. Али то не значи да је странка због тога угрожена. Иако је јасно да постоје многи чији је интерес слабљење демократа и оних који пласирају приче о раздору, уверен сам да ће ДС очувати своју позицију најјаче и најпрогресивније политичке странке у земљи“ (22. августа, „Прес“, текст „Нема раздора у ДС-у, али кривци ће морати да буду смењени“).

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Једном речју баксуз али поента је да су он и они његови заслужили да вуку букагије.Очекујемо макар наговештај некакве правде

  2. РАДОСЛАВ

    Време ће показати тко има више исто мишљеника али ДС било
    колико да се оспе остаје Мићуново чедо дали ће неко добити
    букагије зависи од суда над ЖУТИМ КАРТЕЛОМ и онима који су
    сркали из истог ЧАБРА. Нова власт је почела да их решета па
    видећемо ко ће испасти а опстати ако је решето густо многима
    ће се загустити и букагије вући.ВИДЕЋЕМО И ТАЈ ИЗЛАЗАК ИЗ ТУНЕЛА
    ЖУТОГ КАРТЕЛА.

  3. Narod je sila!! Kada cete da oslusnete narod a ne moc novca, korporacija?? Slobodni mediji da narod vidi ko je sta radio i da zauzme stav – toj je moc politicara da narod stavi na svoju stranu.

  4. Наш бивши председник не може да преболи пораз и што више није главни на ТВ ….. па је ,изгледа решио да постане нова естрадна звезда.Губитници тако раде,ено нам и Чеде.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *