Србофобија за „Оскара“ и упућену публику

Пише Владислав Панов

Иако свој ауторски филм „Кад сване дан“ још није ни пустио у праву домаћу дистрибуцију, Горан Паскаљевић је себе већ видео не само са свим признањима светских фестивала, већ је пожелео и „Оскара“. Жељу су му испунили чланови  наше строге и правичне „Академије филмске уметности и науке“ (АФУН) које је иначе  поставио сам Паскаљевић!   Трагикомедија наше кинематографије која нас у свету брука ефикасније и од у том смислу веома успешних стваралачких напора узоритих филмаџија– наставља се  

 

Ових је дана било силних бура у мајушним, али сујетама препуним чашама српског филма. Разлог: двобој великих аутора и још већих самообожавалаца и поштовалаца сопственог лика и дела, Горана Паскаљевића и Срђана Драгојевића. Побише се они преко несрећних медија око трке за нашег представника за „Оскара“. Исход је познат: победио је кандидат не само са јачим  упориштем у структури  моћи на друштвено-политичкој сцени, већ и тематски убитачнијом „уметничком“ причом – причом која стереотипима о злу са јаким етничким и националним предзнаком даје нови садржај, боју и идеју. Неисцрпно надахнуће звано „злочиначка природа српског национа“ сада, на радост овог уметника (који медијима одаје тајну  да га занима „само зло у његовом народу“), али  и других, у западном свету правилно распоређених обожавалаца  ове подстицајне теме, добија  садржајну иновацију: српску кривицу према јеврејском народу!
Иако је  Драгојевић  био сигуран да ће „Оскара“ или бар кандидатуру добити, јер његов филм „Парада“ има идеалну тему коју воле у Холивуду, геј-престоници света,  Паскаљевић  је ( подржан иначе од великих иностраних дистрибутера и мешетара, а филм му је финансиран из фонда „Еуромажа“) био убедљивији.  Он је промишљено и супериорно  закорачио према циљу – избору у  најужи круг пожељних кандидата за  награду „Оскар“,   будући да је његово ново дело, филм „Кад сване дан“,  још ближе афинитетима и тематским приоритетима „Америчке академије за филмску уметност и науку“. Ово убеђење о свом делу аутор темељи  на чињеници да је свету с њим открио још један логор смрти у којем су за време Другог светског рата страдали Јевреји (жртве других народа, посебно српског, наравно, нису битне, пошто је за додворавање филмским фестивалима и Холивуду неопходан етнички чист профил страдалника и њихових џелата).

ПОХЛЕПНИ ДВОБОЈ

[restrictedarea]

Домаћа Академија, којом иначе, сасвим случајно и без претензија да на било који начин, је л’ те, утиче на комисију која је одлучила о нашем кандидату, председава управо Паскаљевић (обећао је чак и оставку на тај положај, али само ако се баш мора, а данас – после одлуке – још увек није јасно да ли то његова функција беше „привремено замрзнута“), била је наводно на силним мукама. Барем јавно. Морали су најпре да узврате на Драгојевићеве оптужбе и на његово за њих много увредљиво поређење Академије с корумпираним политичарима и намештеним тендерима, па чак и да запрете „надлежним органима“. Гласање је показало да Драгојевић својим оптужбама није баш пуцао у празно. Но, победнику се, барем засад, у зубе не гледа.
Да нам буде јасније „какво дело шаљемо пред најстроже критичаре светског филма“ ( како су, не без патетике, саопштили извештачи дневних листова),  за јавност су уобличили и коментарима појаснили „филмски ствараоци, пријатељи и новинари“ које је аутор лично  позвао на београдску врло специјалну пројекцију своје „врло потресне филмске приче“.
Да ће одабрана публика даље „ширити славу“ овог „филмског дела“, и то на пожељан и користан начин – начин који ће имати захвалне и у тему добро упућене реципијенте у одговарајућим филмским, али више друштвено-политичким, а званичним круговима у напредном делу „светске заједнице“ потврђује и врло политички коректна оцена филмског  редитеља Мирослава Момчиловића. „Политика“ је цитира, а као парадигматичну  обланду у коју ће ово дело  убудуће бити чешће увијано, ми – преносимо.
„Прича ме је веома потресла. То је прича из које наш народ може много да научи. Тема је сјајно изабрана, и то што се на том Старом сајмишту, где је у време Другог светског рата био логор, налазе два ноћна клуба, после овог филма одговорне би требало да доведе до тога да се мало преиспитамо. Мислим да Београђани знају јако мало о свему томе. За свет ми као народ и територија не значимо много, ми и не можемо да правимо филмове који ће се допасти свету, већ да им шаљемо добре филмове. Филм је о томе како се губи човечност, и емпатија, а разлог за то не могу да буду ни економска криза, ни ратови.“
Управо и због овог скрушеног, а тако високо морално интонираног суда, део јавности примећује како  својим поступцима и филмовима углед наше земље и народа највише понижавају управо они који, уз спортисте и ратне злочинаце, стварне или набеђене – свеједно, најлакше долазе до светских медија: филмаџије.
Виђени похлепни двобој истакнутих имена нашег филма око номинације за „Оскара“  прилично је јадан,  за свет и потпуно неразумљив, по последицама увек мизеран. Како је могуће да елита националне кинематографије понижава сопствену продукцију и дозвољава да се лични интереси стављају испред свега, да се јавним прозивкама ружи углед и ауторитет овдашњих институција које би морале да воде наш филм у свет поносно и пристојно? Оптужбе обе поменуте стране (Паскаљевић – Драгојевић) јесу, авај, на месту. Што је најгоре, оба режисера тако обузета сопственим значајем управо због разних слојева „путера на глави“ противника (које тако добро познају из прве руке) уверљиво доводе у сумњу поштење друге стране, а у свим својим аргументима за нападе су у праву! Остаје, нажалост, непромењен и сав последични чемер српске кинематографије који је, како године пролазе,  све горчи и све штетнији за представу земље у очима света.  У тој представи, с наше стране, агресивно и присилно, а заслугом речене господе,  опредељеног да поверује у стереотип о Србима као  генетски предодређеним грешницима Балкана.

НИЈЕ ВАЖНО – КО
Управо због тога за Србе и Србију и није било важно који је од три кандидата (осим ова два у игри је и „Устаничка улица“)  на крају изабран да нас представља у трци за „Оскара“ за најбољи страни филм. Свеједно је  да  ли ће то бити заостала болесна мржња према хомосексуалцима, увијена у субверзивну јевтину комедију Драгојевићеве „Параде“ или ће пак кандидат бити још један сасвим отворени допринос у доказивању злочиначке генетике Срба.  Потврду о извесности поменуте генетике, у историјски контроверзној причи о логору на Старом сајмишту у свом филму „Кад сване дан“ управо нуди Паскаљевић. И „Устаничка улица“, уосталом, такође има адуте у том смислу, али злочинце прозива из блиске прошлости. Не зна се у којој смо варијанти гори, крволочнији, јаднији и заосталији. Све је, дакле, одлична подлога за награде. Да су само  могла сва три филма да оду у „Холивуд“, па да нас види Бог! И њих, наравно.
Паскаљевићево ремек-дело на невиђено било је у првом моменту  одлучивања о кандидату за „Холивуд“ непознаница. „Оскаровски“ потенцијал био је међутим несумњив. Убедљив колико је то и  још једна потресна прича о страдањима Јевреја, чак и с посебном надградњом, још невиђеном на филму, јер тврди да су први Јевреји угушени гасом управо на „Старом сајмишту“ који је био као нека нацистичка вежба за веће логоре.

„САМО ДОМАЋИ ЗЛОЧИНИ“
„Кад сване дан“ је због правила „Америчке филмске академије“ да кандидовани филм за „Оскара“ мора да се приказује у домицилним биоскопима барем седам дана, приказан претпремијерно у Крагујевцу, избраном наводно због историјске споне нацистичких жртава палих на оба места. Додуше, Паскаљевића не занимају српске жртве нацизма. Далеко било да је одлучио да сними филм о стрељању деце у том граду, што је иначе био један од најпотреснијих и најјезивијих немачких погрома на нашем простору. То свакако не би била ни тема пригодна за „Оскара“, као ни за тријумфално посећивање светских фестивала с којима се Паскаљевић већ хвали и кити се унапред њиховим наградама. Интересовање за причу о професору музике који у позним годинама сазнаје да су његови биолошки родитељи били Јевреји, страдалници у логору „Старо сајмиште“ у Београду, што је званични синопсис филма, Паскаљевић и његов сценариста Филип Давид оправдавају занимањем за, како рекоше, код данашњих Срба потпуно непознату и одавно заборављену историју. Паскаљевић се потрудио и да је допуни новим прилозима. По њему, за злочине на „Старим сајмишту“, које, узгред, није територијално припадало Београду, па ни Југославији, јер је у време окупације то био део Независне Државе Хрватске, праве геноцидне и ултрафашистичке творевине која Паскаљевића такође уопште не интересује (на питање зашто није снимио филм о „Јасеновцу“, рече да га занимају само домаћи злочини!?) криви су Срби! И нађе он тако и главног злочинца, Недића и његову полицију. Открио је и тачну цифру – недићевци су у логор послали седам хиљада, наравно све јеврејских талаца. Важно је да је јасно дефинисан лош момак и његов још лошији народни табор из кога је изникао. Да се разрачунавамо са геноцидним геном Срба и да га ископавамо из све даље прошлости. Небитно је што су логор подигли Немци и њихови усташки полтрони, и што су то учинили својом геноцидном политиком и вођени својим таманитељским генима и задртостима, и што логора, чак и да је био у центру Београда, како причају Давид и пријатељ му Голијат Паскаљевић, без њих никада не би ни било. Крив је закључују ови уметници и ствараоци – Србин Недић!

[/restrictedarea]