Руска армија на „капији Балкана“

Пише Богдан Ђуровић

У мери у којој буде јачала америчка противракетна одбрана у Румунији, повећаваће се и руска војна моћ у Придњестровљу, републици отцепљеној од главног западног пројекта у региону – Молдавије

 

Двадесет првог јула, навршило се 20 година од окончања оружаног сукоба у отцепљеној Придњестровској Молдавској Републици (ПМР) и потписивања мировног споразума у Москви, између тадашњих председника Русије и Молдавије, Бориса Јељцина и Мирчеа Сњегура. У Придњестровљу се овај догађај обележава као почетак руске мировне мисије, после операције 14. армије под командом генерала Александра Лебеда.

ЈУЖНА ТАЧКА (АНТИ) РАКЕТНОГ ФРОНТА

[restrictedarea]

Када је број жртава у сукобу Кишињева и Тираспоља почео да се мери стотинама, Лебедове јединице су се у лето 1992. умешале и у кратком року окончале крвави конфликт на левој обали Дњестра. Током две наредне деценије, Русија је успела да одржи мир у овом региону на крајњем североистоку Балкана, комбинујући војно присуство и „меку моћ“. Они који су очекивали да ће Москва препустити ПМР Молдавији, односно Румунији која не крије територијалне аспирације – веома су се преварили. У Кремљу на то нису пристајали ни у време Бориса Јељцина, а тим пре је нереално очекивати да би Владимир Путин предао ову стратешки важну „капију Балкана“. У условима када САД размешта противракетну одбрану (ПРО) у Румунији и Пољској, независан статус ПМР-а и руски мировњаци са оружјем на готовс, обезбеђују јужну тачку (анти)ракетног фронта на линији Висла-Дњестар.
Доласком на власт председника Молдавије Николае Тимофтија у марту ове године, после две године политичке кризе, Букурешт и Вашингтон коначно су добили у Кишињеву партнера по својој жељи, са којим граде чврсту антируску алијансу. С друге стране, ни Москва не седи скрештених руку. Још у априлу, убрзо по избору Тимофтија у молдавском парламенту, Кремљ је поставио потпредседника Владе задуженог за наоружање Дмитрија Рогозина, за специјалног представника председника РФ у ПМР-у. Избор тако јаке фигуре, уз то доскорашњег амбасадора Русије при НАТО-у и специјалног представника за преговоре о ПРО, не оставља дилему у погледу планова Москве.
Ових дана, на прославу поводом две деценије независности, у Тираспољ је допутовао и Григориј Карасин, искусни заменик министра иностраних послова. Поруке које је Карасин пренео, биле су упућене директно молдавском руководству, као одговор на претње Кишињева и Букурешта, да руске трупе нису пожељне на „територији Молдавије“ и да их треба заменити међународним снагама.
Карасин је нагласио да је мировна операција од пре две деценије била „најефикаснија на европском простору“ и да Москва не види разлог за формирање неке нове мисије уместо постојеће.

СТОП РУМУНИЗАЦИЈИ МОЛДАВИЈЕ
Присутство руских мировњака, како је оценио заменик Сергеја Лаврова, „гарантује наставак преговарачког процеса“ у сукобу који треба да буде решен путем уласка Придњестровља у састав Молдавије са статусом „посебног региона“. Они који су, на основу ове изјаве, помислили да Русија препушта ПМР Кишињеву, Букурешту, Бриселу и Вашингтону – у великој су заблуди. Понуда Кремља, изречена преко Карасина, има и други део. „Ми видимо будућност Придњестровља као посебан регион, са посебним међународно признатим гаранцијама, у саставу неутралне молдавске државе“, појаснио је Карасин. Акценат је, наравно, на речима „неутрална молдавска држава“. Тиме се Карасин надовезао на констатацију Рогозина, изречену још у априлу, да ће напредак у решавању придњестровског питања директно зависити од „заустављања политике румунизације Молдавије“!
Иако су прозападни кругови, попут московског листа „Комерсант“ на пример, изјаве Карасина протумачили као некакав сигнал Тираспољу да не рачуна на помоћ Русије, такве процене немају утемељења у реалним потезима Кремља. Став „Комерсанта“ и њему сличних гласила, само су одраз ставова оних снага у Русији које отворено заговарају да Москва „мора“ да напусти своје позиције на постсовјетском простору и контролу преда САД и ЕУ. Како тврде лидери „наранџасте опозиције“, тако ће Русија демонстрирати свој „демократски капацитет и стећи поверење Запада“. Ипак, Карасинова порука није упућена Тираспољу, већ Кишињеву и његовим западним покровитељима. Пре свега новом молдавском председнику Тимофтију, који је за неколико месеци на власти успео да се покаже у веома негативном светлу, што су у Москви адекватно оценили и његово име изоставили са списка званица за мајску инаугурацију Путина.
Пре доласка у Тираспољ, Карасин је боравио у Кишињеву и Тимофти му је тада у лице рекао да су руске мировне снаге окончале свој задатак и да би требало да буду замењене цивилном мисијом са међународним мандатом, неком врстом „молдавског Еулекса“, под покровитељством ЕУ или ОЕБС-а. За Москву би то значило не само непоправљиву штету по њене интересе на „капији Балкана“, већ би озбиљно угрозило безбедност више од пола милиона грађана ПМР-а, од којих трећина има држављанство РФ. Русија на то неће пристати.
Москва је веома прецизно формулисала своју званичну позицију по придњестровском питању: она ће, као главни гарант безбедности, помоћи мирну реинтеграцију Молдавије, али само у случају да Кишињев и други међународни фактори пруже чврсте гаранције очувања независности и суверенитета ове земље. Другим речима, да ће Молдавија остати држава у пуном капацитету и да неће клизити ка уједињењу са Румунијом.

ПИТАЊЕ МОЛДАВСКЕ НАЦИЈЕ
Али главна тачка руске „мапе пута“ ка решењу јесте – гаранција трајне неутралности Молдавије, што треба да буде поткрепљено одговарајућим законом, којим би се прецизирао већ постојећи члан молдавског Устава, као и федералним статусом ПМР-а са правом вета на све одлуке Кишињева. Москва жели гаранције да члан Устава о трајној неутралности, који је усвојила претходна молдавска власт, неће бити промењен, што већ четири године најављују посланици данас владајуће „Алијансе за европску интеграцију“, која стоји иза председника Тимофтија. Међутим, мало је вероватно да би Тимофти, који је са колегом из Букурешта Трајаном Басескуом већ почео да спроводи план румунизације Молдавије, могао да буде партнер Москве. Уместо независности и суверенитета државе чији је председник, Тимофти се приликом посете Румунији сложио са Басескуом да – молдавска нација не постоји! Упркос томе што овакав став не подржава три четвртине грађана Молдавије…
Тим пре румунизацију је немогуће спровести у ПМР-у, где се на референдуму одржаном пре шест година, 97 одсто изашлих грађана изјаснило за независност од Молдавије и уједињење са РФ! Руски инвеститори контролишу скоро све најважније привредне субјекте ПМР-а, укључујући предузећа која раде за руску наменску индустрију. Имајући у виду да око 200.000 руских држављана живи на територији ПМР-а (међу њима и председник Јевгениј Шевчук), јасно је да ће Москва бранити ову републику свим средствима. А у случају да Кишињев и Букурешт крену у радикализацију, као што је урадио грузијски председник Михаил Сакашвили 2008, није искључено ни руско једнострано признање ПМР-а, по моделу Абхазије и Јужне Осетије.
Ако би се десило, то би, после Грузије, био већ други пут да православни народи директно насрћу на Русију – по жељи Америке. Државни секретар Хилари Клинтон чак је, сиромаштвом и грађанским сукобима разорену Молдавију, недавно назвала „примером успеха у том делу Европе“! Како сматра амерички геополитичар Џорџ Фридман, шеф Вашингтону блиске обавештајне компаније „Стратфор“, управо Молдавија је главни пројекат Запада у региону. То је разумљиво, ако се зна да Вашингтон у Румунији гради базу ПРО у којој ће у наредне три године стационирати између 200 и 500 војника. Американци су забринути присуством руског контингента у непосредној близини румунске границе. Русија у Придњестровљу има низ војних објеката, укључујући и моћни радиоретранслациони комплекс „Мајак“. Руски експерти не крију да је ПМР полигон и одскочна даска за јачање утицаја на Балкану, а Рогозин је саопштио да ће руски контингент у овој републици бити међу приоритетима у већ започетом великом јачању Оружаних снага РФ.
Пре неколико месеци доста се говорило и о томе да ће Москва у ПМР-у поставити радиолокациону станицу великог домета „Вороњеж“, као што је случај и у другој истуреној енклави на граници са Пољском, Калињинграду. На тај начин, уз евентуално инсталирање ракетних система „Искандер“, Русија би ефикасно покрила и неутралисала оба правца потенцијалног (анти)ракетног напада САД-а, по линији Висла-Дњестар. Зато све зависи од Вашингтона: у мери у којој буде јачао ПРО у Румунији, повећаваће се и руска војна моћ у ПМР-у. Сви предуслови за тако нешто постоје, укључујући и планове Москве за веће инвестиције и издашнију економску помоћ Тираспољу – коме је Русија била, јесте и биће једини гарант опстанка.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *