Руси говоре II (разговор са Бондарјевом и Тихомировим)

Разговарала Наташа Јовановић

У околностима када Србија коначно иде у сусрет инвестицији века, гасоводу „Јужни ток“, и у светлу тек формиране нове владе чија је политика оријентисана на идеју сарадње и са Истоком и са Западом разговарали смо са еминентним руским историчарима, аналитичарима и сарадницима Руске академије наука.
О томе колико су ти нови моменти отворили пут ка излазу из економске, духовне и културне кризе Србије, а с обзиром на то да Евроазијски комплекс на челу са Русијом увелико ствара атмосферу новог оптимизма и велике наде да није све у ЕУ и ММФ-у, а понајмање НАТО-у, своје мишљење у овом броју „Печата“ изнели су Јелена Бондарјева и Павел Тихомиров

[restrictedarea]

_______________

Јелена Бондарјева
доктор историјских наука
Цветање фашизма руши идилу о ЕУ

ПОДНАСЛОВ:
На којој тачки се преплићу интереси Русије и Србије, да ли једну од кључних тачака у политичком дијалогу представља однос Београда према Европској унији, те како објаснити амнестирање нациста под кровом ове институције

ИЗВОД1:
Мит о Сребреници створен је са циљем демонизације Срба и представља познат метод, који се користио и против Русије за време рата у Чеченији, чак и приликом терористичког акта у Беслану, када су жртве била деца

Kaко је могуће окарактерисати спољнополитичку позицију Русије у односу на Србију и Србије у односу на Русију? Може ли се говорити о подударности интереса?
Спољна политика Русије са краја XX и почетка XXI века, доживела је неколико трансформација, које су се, природно, одразиле и на односе Русије према Балкану, самим тим и према Србији. Политика из периода владавине Бориса Јељцина била је лишена национално-државне самосталности и управо то је негативно утицало на ток и резултате како конфликта у Босни и Херцеговини после распада СФРЈ, тако и на последице умешаности НАТО у сувереност Србије и Црне Горе и каснију дезинтеграцију Косова и Метохије. Већ у Минхенском говору Владимира Путина, били су формулисани нови спољнополитички орјентири и до данашњег дана они су сачували своју актуелност. Русија се не једном изјаснила да Косово и Метохију сматра историјским делом Србије, њеном „колевком“ и да ће поштовати курс који је у складу са Резолуцијом ОУН по том питању. Проблем Косова и Метохије је кључан за читав регион, а посебно за Србију. По том питању можемо констатовати потпуну подударност приступа Русије и интереса већине становника Србије, где, са малим изузетком, по питању Косова и Метохије, постоји политички консензус. Друга полазна тачка дневног реда руско-српских односа, јесте раст потенцијала економске сарадње и јачања привреде Србије. Јака самостална Србија је у интересу Русије и обратно – јака и развијена привреда Русије представља ослонац за привредни развој Србије.

Да ли једну од кључних тачака у политичком дијалогу представља однос Србије са Европском унијом?
И по том питању можемо говорити о блискости приступа Русије и Србије. Русија се не противи уласку Србије у Европску унију. Међутим, овде треба подвући да се ради о евроинтеграцијама, али никако и евроатлантским интеграцијама. Ако Србији буде понуђено приступање ЕУ „кроз НАТО врата“, тада се ситуација мења из основа! У овом случају је кључна ванблоковска позиција Србије, јер управо таква и једино таква позиција омогућава Србији да сачува узајамно корисне односе са Русијом и земљама ЕУ и да сачува национално-државни суверенитет, без чега се не може чак ни поставити питање о очувању Косова и Метохије у саставу Србије. Улазак у НАТО структуре представља предавање одређеног дела државног суверенитета у питањима унутрашње и одбрамбене политике, структурама НАТО-а.

Као директор Фонда историјске перспективе више радова посветили сте покушајима ретуширања историјских чињеница. Чини се да данас постоји  општа тенденција, а усмерена на то да се постепено промени тумачење Другог светског рата и избрише граница између фашистичких режима и антифашистичке коалиције, како би се амнестирали они који су некада припадали Хитлеровој коалицији, а данас улазе у састав ЕУ?
Свакако се ради о ревизији резултата и смисла Другог светског рата. СССР се приказује као други тоталитарни монструм, а Велики Отаџбински рат се тумачи као Стаљино-Хитлеров рат у коме ратују „генији зла“ и где се као победник представља демократски свет на челу са САД. О томе говори и књига Наталије Нарочницке, преведена на многе језике, чији тираж премашује 100 хиљада примерака, а сада се појавила и на српском језику. У тој невеликој књизи, суптилно су раскринкани сви интелектуални и фактични трикови и подвале у тумачењу смисла Другог светског рата. Наравно, истинита слика догађаја из 40-их година XX века на Балкану, неће улепшати репутацију Хрватске. Управо због тога се  и чују позиви да се „историја остави историчарима“ а да је задатак политичара брига о светлој будућности.  Међутим, замена теза не подразумева истовремено оправдање једних, него и оптужбу других. Тако су Срби означени за „дежурне кривце“, из чега произлази криви закључак да се они у том рату вероватно нису понашали како треба!

Поједини догађаји у Србији, региону, па рекла бих и у Русији сведоче да фашизам цвета, а да амнестирање „прослављених“ нациста ужива извесну подршку ЕУ на чијој су се капији неке од поменутих земаља нашле. Како то тумачите?
Амнестија, па чак и прослављање нациста и фашиста цвета, на жалост у окриљу ЕУ – у прибалтичким земљама. Тамо су руског партизана Василија Кононова измрцварили по судовима до смрти, оптужујући га за злочине (убиство Хитлерових сарадника од стране партизана) а истовремено СС легионари слободно организују параде и носе одликовања и медаље. Када смо ми та незгодна питања поставили пред европске парламентарце, били смо оптужени за робовање предрасудама и претеривање у суду. Али чињенице говоре управо о постојању тих процеса. Бајка о идили у ЕУ руши се пред нашим очима, а у тим центрифугалним процесима слаба вредносна основа често се замењује лицемерном толеранцијом. Србији у ЕУ неће бити једноставно да нађе своје место и сачува своје државничко „Ја“.

Који су по вашем мишљењу кључни елементи мита о Сребреници, зашто је он битан западним геополитичарима и како руска научна јавност тумачи овај преседан у тумачењу историјских догађаја?
Један део вашег питања апсолутно искључује други. Демонизација Срба као народа лежи у основи „Мита о Сребреници“ и представља сваљивање на њих и само на њих, кривице за братоубилачки рат у Босни и Херцеговини. Нити српске жртве током страшне операције „Олуја“, нити српске жртве међу мирним становништвом данашње Републике Српске, не забрињавају светско јавно мнење.  Термин геноцида се користи само у вези са делатношћу српских војних формација. Сребреница је тако постала препознатљива као Аушвиц, па је око тога постало готово непријатно водити дискусију. А при том се априори одбацују све чињенице. На пример, број сахрањених у Поточарима до 11. јула 2011. године, износио је по званичном сајту Меморијалног центра 3749 лица. После сахране још 613 тела, 11. јула 2011. године, тај број премашује четири хиљаде. Мирсад Токача, председник Истражно-документационог центра у Сарајеву, изјавио је (и ту његову изјаву до данас нико није оповргао), да се на списку жртава налази „500 живих становника Сребренице“ а да су још 70 лица са списка људи погинули на другим местима и у друго време. Осим тога, директор Меморијалног центра у Поточарима, Мирсад Смајловић и директор центра Босне и Херцеговине за нестала лица, Амор Машовић, такође су у својим изјавама потврдили да је у Поточарима сахрањено око 50 људи, погинулих још 1992. године. Постоје озбиљне индиције да је у Поточарима сахрањен и одређен број Срба. С друге стране српске жртве никога не интересују, као што никога не интересује ни стварно стање ствари.  Демонизација представља познат метод, који се користио и против Русије за време рата у Чеченији, чак и приликом терористичког акта у Беслану, када су жртве била деца. Рецепт за организацију сличних кампања у средствима јавног информисања, приказан је у познатом америчком филму „Реп маше псом“. Но, јавност тражи једноставна објашњења и уверена је да је њихова „цивилизована влада“ донела исправна решења. Социјалне фрустрације нису ником потребне. „Није тешко обманути онога који се сам радо обмањује!“

_______________

Павел Тихомиров
историчар
Косово као зона ћутања

Србија, њена историја, савремена геополитика и православље, а то је чињеница далеко познатија у Русији него код нас, постали  су лајт мотив свих радова и књига које сте објавили. Откуда толико интересовање са Србију и Србе?
Србиjа  и српски jуначки отпор одувек су за руско патриотски круг представљали истински узор. Јер, уз све мањкавости режима, југословенска држава се умногоме разликовала од осталих тактичких савезника Русије. За разлику од искрених антиглобалиста – левих радикала и исламских антиамериканаца, „Трећа Југославија“ је са једне стране била оваплоћење свега оног доброг што је било својствено спољашњој удобности Запада, а са друге стране, Срби су били и остали наша једноверна и једнокрвна браћа. На тај начин „Трећа Југославија“ је показала да је потпуно могућа комбинација елемената спољне културе Запада и унутрашње културе Православног истока. И тако, је „трећа“ Југославија постала оваплоћење „трећег пута“ који није био ни пут комунизма, нити либерално-демократског глобализма.
С том спознајом, сматрао сам да је злочин остати по страни када „бију наше“. То ме је и подстакло да у оно смутно и тешко време после бомбардовања Србије, дођем на Косово и Метохију и покушам да одатле, са тог места, разбијем информативну блокаду која је постојала не само у западним, већ и у руским медијима  о стварним дешавањима у вашој земљи.
По повратку кући, дубоко узбуђен чињеницом да се о страдању Срба ћути, а да је опака слика која обилази свет искривљена и подмукло смишљена  већ послата у етар, алармирао сам украјинске и руске читаоце, писао, вапио да се прикључе, да дубље уђу у стравична дешавања на Светој српској земљи… У Русији има доста добрих слависта, али иако се, на пример епоха Карађорђа или Николе Пашића истраживала до ситница, постоје и огромне „зоне прећуткивања“. Ради се о периоду међуратне Југославије, о грађанском рату и о ономе што је покојни Марко Марковић називао „три вредносна степена“, мислећи на партизане, четнике и љотићевце. Тако је мој пут на Косово постао и мој пут у срце српског страдања, пут којим се како је једном „Печат“ написао „ређе иде“. Тако сам се полагано упознавао са страдањима Срба у НДХ, запањен чињеницом да тешко могу да дођем до научних радова и истраживања усташких злочина, јер су она у Србији тешко доступна. То моје размишљање је, управо у интервјуу  „Печату“, знатно касније потврдио председник друштва потомака и поштовалаца жртава комплекса концентрационих логора Јадовно 1941. Душан Басташић, који је  приметио да се у уџбеницима историје подробно изучава искрцавање савезника у Нормандији, али о Јадовну нема ни речи. У време када је у Републици Српској затворен Историјски институт, научни сарадници Института савремене историје Хрватске пишу на десетине ако не и стотине радова.

У књизи Зона прећуткивања, својеврсном дневнику забелешки које сте правили током боравка на Космету, широј јавности је измакла једна чињеница, а то је опис тела српког младића коме су извађени органи. Сматрате ли да је пажљиво ишчитавање могло да упозори на оно оно што је касније сазнао цео свет: постојање Жуте куће?
Када сам писао о несрећном Славиши кога сам упознао на Космету и чије је тело пронашао УНМИК на депонији, створеној на развалинама некадашњег српског кварта, није ми био познат појам саме „Жуте куће“. Али је пре мог доласка на Косово и Метохију, познати публициста Јуриј Воробјевски писао о аферама везаним за имена злослутних фирми које су се бавиле трговином људским органима, као о немачкој фирми О.N.А. Са тим текстовима Воробјевског био сам упознат. За време „миротворачког лета“ 1999. године, на Косову и Метохији је нестало на стотине људи. Питао сам се где су они нестали? Њих нису размењивали за таоце, за њих нико није тражио откуп, као што је то био случај код нас у Чеченији,  њима се губио не само траг него и глас… На ту тему сам покушавао да разговарам са момцима из УМНИК-а. Ако се радило о наркотрговини, зашто не претпоставити да је нелегални канал искоришћен и за транспорт органа? Када је нестао Славиша и ускоро било пронађено његово унакажено тело,
морам да признам, да ме је у тим тренуцима ухватила језа. Тај догађај описао сам у књизи „Зона прећуткивања“ (која је у Србији доживела два издања – прим. преводиоца) и испоставило се да је моје писање о том случају, представљало у ствари прво помињање могућности да се на Косову и Метохији заробљеним Србима ваде унутрашњи органи.
Две ствари су ми се дубоко урезале у сећање. Прво, јуначко држање Јулке, мајке Славишине, која је у тренуцима када смо отац Петар, Јована и ја два пута читали Псалтир, непокретно седела поред закованог ковчега у којем је лежало оно што је још пре неколико дана било – њен син. И друго хладноћа и незаинтересованост представника УНМИК-а. На питање шта ће предузети по питању криминала, полицајац УНМИК-а је одговорио: „Сваким даном нашег присуства у покрајини, насиља је све мање и мање. Према статистици силовања, хватања људи и убистава је све мање на Косову и ситуација је далеко повољнија него, рецимо, у Њујорку или Вашингтону“.

На Међународној конференцији у Јасеновцу у Бањој Луци прошле године, изабрани сте за члана Међународне комисије за истину о Јасеновцу. Колико је страдање Срба у НДХ у Русији препознато као тема која би анимирала историчаре да се њоме баве?
Тема страдања Срба подстакла је многе руске интелектуалце да се озбиљније баве овом темом. Тако треба схватити и конференције које се одржавају у Русији, а које окупљају сам цвет руске интелигенције, спремне да да свој историјски суд о страдању православне браће у НДХ. Ипак, јавност је мало информисана. Непосредно по повратку из Бање Луке, у мају 2011. године, покушао сам да организујем слање материјала о тек завршеној Петој Међународној конференцији за успостављање истине о систему концентрационих логора Јасеновац. Материјале сам слао како црквеним средствима јавног информисања, тако и световним медијима. На то ме је подстакнуо и очински благослов професора Србољуба Живановића. Међутим, осим неколика новина и електронских медија које излазе у Русији и Украјини, нико се није одазвао да објави део материјала о протеклој конференцији. Питао сам се – због чега? Један од могућих одговора можемо пронаћи у „Википедији“. Тај енциклопедијски ресурс појашњава да „број жртава Јасеновца представља предмет политичких спекулација“. И наводи цифре које су у духу Туђманове историографије. Невољно сам се сетио речи председника Републике Српске, господина Милорада Додика, које је изрекао на отварању конференције: „…постоји тенденција минимизирања Јасеновца и максимизирања инцидената попут Сребренице“. Апсолутно је очевидно да се та минимализација спроводи по рецептима Тита и Туђмана. Јосип Броз је први произвео принципијелну подвалу, чија се суштина сводила на то да се препоручивало да се Јасеновац не доживљава као оваплоћење систематски испланираног геноцида који се остваривао у НДХ, него, као манифестација освете, која је у складу са таквим тумачењем, остваривана од стране банде декласираних елемената. На тај начин је сам феномен хрватског римокатоличког клеронацизма падао у потпуни заборав. Туђман је са своје стране покушао да цифру која би умањила злочине усташког режима за десетину пута, претвори у догму.
Донедавно су браниоци Степинца доказивале да „блажени Алојзије“ ништа није знао, а да су писма која су му адресирана, у ствари фалсификати.
Данас браниоци Степинца већ доказују да је „блажени Алојзије штитио Јевреје, Православне и уопште све прогоњене“. Већ сутра ће објавити и завршну пресуду: „Није било никаквог усташког терора! Било је повремених злочиначких пројава од стране банди декласираних елемената. Јасеновац је постао предмет политичких спекулација“.
Прво се те позиције придржавао Тито. Потом је ту позицију заступао Туђман. Данас о томе пише „Википедија“. Сутра ће то ући у школске уџбенике историје. Прећуткивање истине о Јасеновцу или чак представљање система концлогора ван контекста хрватског клеронацизма, веома лако може послужити као матрица за благочастиво житије „блаженог“ Алојзија.

У једном од својих радова направили сте паралелу између фашистичке Европе у време Другог светског рата и савремене ситуације коју је на овом делу Балкана наметнуо НАТО. На чему заснивате ову тезу?
Паралела данашње ситуације са временом распада Југославије после априлске катастрофе, огледа се у томе, да су наши непријатељи увек активно и технички користили максиму „завади па владај“. Зашто би хитлеровци губили снагу на смиривање Срба, када су то могли  урадити они који су почели владати управо на рачун смањења српске територије – то јест Хрвати, Мађари, Албанци и Бугари. Тако је и данас – зашто би НАТО-вци трошили новац и време на окупацију бившег југословенског простора, окупацију чији је циљ у ствари уништење српске независности, када тај задатак могу обавити њихови данашњи сателити – Хрвати, Албанци, босански муслимани и европоиди-монтенегрини. Ништа новог овде нема. Исто као што је после распада Свете Алијансе крајем XVII века, Турска обезбедила своје поседе предајом Косова и Метохије Шиптарима. Они су верно и предано служили султану све до Младотурског пуча.
Међутим, постоје и озбиљне разлике у односу на распад Југославије 1941. године. Ипак је Други светски рат представљао поприште сукоба неколико линија супростављања, а сада је реч – православцима, конзервативним римокатолицима, муслиманима који се једноставно међусобно гложе, олакшавајући задатак градитељима „Новог светског поретка“. Бојим се да савремени конзервативци, уместо заједничке борбе против содомизације, међусобно исцрпљују једни друге у међунационалним сукобима. Могуће је да ће испровоцирати инцидент, на пример посредством Мађарске која претендује на 64 жупаније – после чега би настао крвави спектакл неопходан за лишавање свих остатака суверенитета српских Европејаца. Што се тиче Босне и Херцеговине, као и Косова и Метохије, ту ће подршка „светске јавности“ оним групацијама које себе позиционирају као муслимане, бити такође део великог спектакла, овај пут намењеног муслиманском аудиторијуму. Америка би у том случају испала пријатељ ислама, штавише, била би спремна да у неким случајевима и подржи муслимане. Међутим, све је то већ општепознато. Но, уколико будемо продужили борбу против тактике „прећуткивања“, онда то „сутра“ неће наступити. Ето, недавно сам написао рецензију за „Књигу из тишине“ истраживача Тање Тулековић из Републике Српске.
Нека да Господ, да се такве информације што даље шире. Једноставно сам схватио да се за истину треба грчевито борити, свакодневно и неуморно, на то нас обавезује крв мученика чија смо стратишта обишли приликом конференције у Бањој Луци, а мене лично и избор у чланство „Међународне комисије за истину о Јасеновцу“.

Ваша књига о светом владици Николају инспирисала је многе руске критичаре да направе позитиван осврт на њу, инсистирајући на потреби да се „православље држи православља“.
Већ у првом додиру са стваралаштвом светог владике Николаја, осетио сам ретку симфонију религије, филозофије и поезије, која је карактеристична за стваралаштво једног од највећих српских светитеља и мислилаца. Почевши да проучавам не само дело, него и живот светог владике, приметио сам да и поједини српски црквени модернисти не баш објективно карактеришу неке значајне личности из окружења владике Николаја, а неки детаљи из живота и житија светитеља, немају баш објективан приказ и препуни су празнина. О томе сам разговарао са већим бројем уважених српских интелектуалаца, са неколицином искусних духовника и на крају сам од једног дивног српског игумана добио благослов да напишем књигу о светом владици Николају.
Не ради се о томе да су нама доступне неке тајне архиве КГБ-а, нити се ради о неким тајним чињеницама, већ о њиховом осмишљавању. Објективном посматрачу са стране, ослобођеном идеолошких стега, који је при том присталица управо светосавског поимања српске историје, знатно је простије то урадити, него српском четнику, љотићевцу или партизану.
Драго ми је да је књига о владици Николају у Србији доживела успех, а што се тиче саме Русије, из године у годину свети владика Николај постаје све читанији, све цитиранији и можемо слободно рећи, да су у Русији многа дела Николаја Српског постала део светоотачке књижевности.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.