Патриотизам, култура, уметност

Убитачну мину, ону од које у јавном животу и светоназору моћног „круга двојке“„погибија не гине“, министар културе Братислав Петковић засејао је сам – учинио је то изјавом: „Уметност мора да буде патриотска, зато морамо да активирамо људе који су скрајнути. Да инсистирамо на традиционалним националним вредностима…“
Од овог броја „Печата“, у сарадњи са нашим интелектуалцима, уметницима и културним посленицима покушаћемо да одговоримо на питања: Да ли је и на који начин могуће повезивати појмове „патриотизам“ и „култура и уметност“. У каквом односу стоје ови појмови? Да ли уопште можемо говорити о патриотској култури?

__________________

Љиљана Богдановић

Олуја патриотизма у српској култури

Почетак мандата новог српског министра културе Братислава Петковића налик је демонстрацији дисциплине брзог трчања кроз минско поље медијске поруге, ироније, тобожњих принципијелних јавних спорења, чак и окрутних увреда из редова политичких неистомишљеника. Како министру није изгледа својствена тактика цик-цак кретања у опасној зони јавне одговорности моћног културног естаблишмента престонице, то су ставови (нагласак је на „вредностима које Петковић настоји да промовише“) изречени у његовим јавним иступима усковитлали и стрес и бес у клубу другосрбијанских мислилаца. Убитачну мину, ону од које у јавном животу „круга двојке“, „погибија не гине“, Петковић је засејао сам, не околишећи са тврдњом да би убудуће српској култури и уметности, више и јасније него до сада, морао бити близак и важан – патриотизам. „Уметност мора да буде патриотска, зато морамо да активирамо људе који су скрајнути. Да инсистирамо на традиционалним националним вредностима“, казао је он (велики интервјуи „Печату“ и „Политици“), а последица ове „несмотрености“ је актуелна чаршијска буна против министра кабадахије. Први другосрбијански устанак управо је у току, а надахнут је нескривеним ужасавањем од саме могућности да би патриотизам постао призната вредност од које уметност и култура не би требало, увек и обавезно, да зазиру. Бројни писци – колумнисти и носиоци функција важних стратега модерне неолибералне мисли у Србији, „ земљи заосталој и примитивној“, дерт и псовке излили су у новине (посебно „Данас“), он-лајн простор (посебно Пешчаник и Е-новине) и етар (посебно РСЕ). Тешко да би се ова лавина надутости, охолости и арогантног паметовања упућеног не само министру – чини се колико њему, толико и свима којима се, како се верује, министар обраћа и у чије име говори – могла назвати критичким разматрањем и аргументованом полемиком. Заједнички именитељ хорског – по интонацији агресивног, пакосног и осветничког – добацивања пре личи на мангупска зачикавања типа: „Родољубље у култури? Показаћемо вама, незналицама и дилетантима, и судбину српског патриотизма уопште, поготово у уметности и култури“. Поменимо и да је уиграно додавање штафете међу истомишљеницима у ширем медијском капацитету региона прорадило, па се слава „чуда“ или како се дословно каже – „елементарне непогоде од српског министра културе“ пренела и у регионалне, то јест суседне новинске и интернет просторе. Дакако, опет је у првом плану интересовање суседа за ту „скандалозну, тако профашистичку и стаљинистичку“ најаву институционалне промоције патриотске идеје у српском друштву и ширем контексту културе.

ХУЉЕ, ИМИТАТОРИ И ОСТАЛИ
Наравно да оштрина поменутих коментара (парадигматичан је наслов који Петковићеву поруку резимира као „Патриотизам по злочиначком моделу“) не изненађује. Познато је уосталом да овдашње интелектуалне перјанице, трендсетери неолибералне политичке идеје и партијско-идеолошког гламура (често мимикријом заоденутог у рухо имитације колективне и индивидуалне слободе) у правилном ритму и не без извесног сладострашћа понављају: „Патриотизам је последње уточиште хуља“! И док по ко зна који пут слушамо ову у домаћем дискурсу овешталу лозинку пред чијом „драматичном озбиљношћу“ посвећени чланови другосрбијанског клуба напросто ничице падају, можемо разматрати и да ли је министар био храбар или тек невичан јавном иступању. Упутније од тога било би сагледавање „аргумената“ које против здруживања патриотизма са културом и уметношћу наводе и други опоненти, не само они које зову „бетонцима“. Има ли респектабилних разлога за оштрину којом се тако запенило против „патриотске културе“ и „прљања уметности патриотизмом“? Зашто се политичка пропаганда, одређеније националпропаганда сматра стварним исходиштем речених идеја? Поводом министрове изјаве, трофејно се помиње и једна карактеристична кованица –„патридиотизам“, уз сугерисање да, како каже З. Паковић, „патридиотизам уједно јесте и националпатриотизам и клеропатриотизам“. Познато и предвидљиво готово до досаде! Када овај писац (Паковић) тврди како је „Патридиотизам нормирање патриотизма и селекционирање патриота“, као и да – „Открити дијалектику двоструке обмане у изразу „патриотска уметност“, значи само указати на његову теоријску бесмисленост“, није ли узвратити контрапитањем: Да ли је ово ишта више од смишљеног уношења забуне да би се у причи о патриотизму замаглио и сакрио сасвим непатриотски контекст критике? Пажњу заслужује и чудесно откривање топле воде у претенциозном тексту извесне М. Детелић, потписане са „ауторка је научна сарадница у Балканолошком институту САНУ“. Е, ова научница, уз громогласно презентовано откриће које каже да је „Важно схватити и за сва времена запамтити да не постоји патриотска култура. Ако није универзална, није ни култура“, налази простор и користи и ову малу малену шансу да – изрази непатриотски презир према народу. Преко минуциозне анализе теме Првог српског устанка (наводно министру најдражег периода српске историје), те Карађорђа и Филипа Вишњића, она надмоћно закључује: „Ако небо учествује у устанку, онда је он општа ствар, а не проблем једног малог и безначајног народа. Ту општу црту препознали су немачки романтичари (Гете, Шилер, Талфј) у старим епским баладама и дивили им се не зато што су српске, него зато што су универзалне“. За ову Детелићку је вредело изгледа написати читав текст, е да би се не само пљунуо министар, већ и уједно на место ставио тај „мали, безначајан народ“! Значајну и велику ауторку, складно допуњавају два врло ангажована Илића – Саша и Дејан. Овај други, издавач и писац, мање више згрожен „ликом и делом“ Петковића, на „наивно“ питање новинарке РСЕ „зар не треба да реагује културна јавност“, узвраћа раскошном аргументацијом: „Која културна јавност? Кад је деведесет одсто културне јавности све сам фашиста! Ко овде има проблем са српском традицијом, српском државом, српском историјом, да ли је ико икада рекао да је то проблем?“
Тако се, преко приче о патриотизму, стигло управо тамо куда сви путеви оваквих дискусија, у интелектуалном и моралном дискурсу друге Србије, увек закономерно воде – у бескрајне просторе жилавог и неуништивог српског фашизма. Као да је реч о појмовима који су контрадикторни у мери да се узајамно искључују, патриотизам и уметност у овим посвећеним освртима бивају не само логично и закономерно раздвојени, већ обесмишљени, дискредитовани, перверзно изврнути, па препознавање фашизма тамо где се прича о родољубљу постаје некако природно. Можда је то и разумљива контекстуална последица разговора у земљи у којој се мека културна окупација подразумева. Њено постојање – подсетимо – чињеница је коју је својевремено, у вишемесечном „Печатовом“ истоименом темату и расправи о културној окупацији Србије, нико од бројних еминентних саговорника није ни покушао да оспори!

ПОУКЕ ПРЕМА ПОПЕРУ И МОРИСИЈУ
Ипак, најдаље је у реплицирању министру Петковићу отишао је извесни Алексеј Кишјухас, социолог и универзитетски радник иначе. Учено како и доликује, он поводом „система вредности“ Браце Петковића, примећује: „Међутим, не треба заборавити на Поперову опаску према којој сваки платонизам у мишљењу води у тоталитаризам у политици. И запитати се да ли смрад културе претходи смраду из димњака крематоријума“. Можда је ово толико језгровито и значењем убедљиво да је коментар сувишан. О смрадовима, колико и о мирисима, увек се може говорити, литература и други домени стваралаштва обилују пасажима обележеним оваквим надахнућем, али признајмо да је у време постнационалног друштва и либералне идеологије понекад врло пипава и чупава одбрана идеја патриотизма (или, напротив, и није!?). Колико је провокација захтевна и како то може да изгледа, не само овде, недавно је, на необичан начин, демонстрирано у сфери спорта и естраде. Реч је о неочекиваном коментару који је затекао и добрано изнервирао љубитеље спорта у Британији и свету. „Некадашњи певач групе „Смит“ Мориси шокирао је британске навијаче на Олимпијским Играма у Лондону рекавши да му се смучио толики патриотизам који га подсећа на дух нацистичке Немачке из 1939. године,“ саопштиле су агенције доказ екстраваганције савременика који су „попили“ глобалну идејну и вредносну „дресуру“.
Да ли је заиста патетично питање: шта се то догађа са нашим светом, када урокљиве очи одабране публике злобом засветле на било какав занос и љубав за оно што није строго индивидуално, а према врло сведеним и ускогрудим критеријумима – „слободно и независно“?
Идући у сусрет политички брижљиво избрушеним и (о)смишљено припремљеним контроверзама и конфузији тог света у којем се руши да се не би градило, Никита Михалков је унео мало дискурзивног реда у нашу зловољом писану стварност. Пример наводимо као податак који може бити од користи у разумевању спора нашег министра и његових острашћених критичара. Говорећи о свом филму „Варљиво сунце“ и познатим звоцањима како је наводно он величао време стаљинизма и неслободе, Михалков је приметио:
„Патриотизам није када трчите са заставама и говорите: Ми смо најбољи! Или: Напред, Русијо! Патриотизам је сеоски пут, клупа у врту, јабука. То је сећање на осећаје који бескрајно долазе, потпуно невезане са тим ко сада седи у Кремљу. О томе смо говорили у филму ‘Варљиво сунце’. Тамо људи воле своју младост која је пала у време Стаљина. Они су живели, волели, рађали децу. И нису све вријеме мислили да иза кремаљског зида седи велики вођа“.
Можемо се кладити да би и на ово разматрање, презиром, или бар схоластичком негирајућом досетком, узвратили критичари са поменутих медијских адреса са којих се баражно ових дана руши идеја да уметност може и сме бити патриотска.
У жељи да везу патриотизма са уметношћу сагледамо без идеолошког баласта и политичке увек истом бојом омалане страсти, поставили смо питање нашим саговорницима – ствараоцима, уметницима и другим културним посленицима: Да ли је и на који начин могуће повезивати појмове „патриотизам“ и „култура и уметност“, односно у каквом су – према њиховом виђењу – односу ови појмови? Њихове одговоре читајте у овом и наредним бројевима „Печата“.

__________________

Светислав Д. Божић, композитор

Патриотизам дела, драгоцено је семе

Патриотизам, култура, уметност нису увек у истој равни и не значе исто. Под одређеним условима и околностима ова три појма могу да се приближе и да творе заједништво које се може самеравати и вредновати оним критеријумима који су дуго на снази и не понашају се лабилно и неуротично као односи  слабих валута према централним – јаким.
У равни патриотизма води се борба за свој народ, целовитост његових потенцијала, његову уредност, будност, одговорност, стражари се над његовом територијом, штите се његове границе. Несагледива је војничка историја људске цивилизације и ма како то у тренуцима пацификацијама произведених депресија изгледало неурачуњљиво, ратнички хук је нешто најреферентније што је људска врста оставила као податак о себи и својој функцији.
Таквог популистичког критеријума нису се лишиле најмоћније и најмодерније државе како у прошлости тако и садашњости а сва је прилика да ће и у будућности ветерани са војишта имати врло високо место у својим заједницама.
Извесне мутације које се данас одигравају на сцени, извесна шећерлемаста завођења од којих нам трну зуби, део су старих ратничких оргија које су само привидно постале виртуелне. Реална сцена је препуна реалних страдања и истог оног реалног гнева који је дубока онтолошка поза човекове анималноисти и срж његове потребе да наноси бол и разара слућене претпоставке о благостању на планети земљи.
Позитивни предзнак патриотизма долази из присуства значајних доза смотрености и зреле утемељености у врлине и вредности које су претрајале многе тешкоће а да се при том нису укопале и окамениле, фосилизирале. Из такве претпостављене и кроз историју потврђене уредности појединаца и народа створен је извесни оквир за појам патриоте и патриотизма и тај симбол васколике озарености  бар до скора није иритирао разумна и артикулисана бића и њихове заједнице. Од скора, у последњим деценијама извршена је конверзија ових етичких топонима па су пљачкаши и убице, допинговани чланови појединих заједница по учињеним зверствима постали хероји својих средина. У континуитет појма патриотизма убачен је модул дисконтинуитета, извршен је удар који је збунио сензибилитет појединаца и заједница. Офанзивни злочиначки подухват је постао симбол патриотизма. На ову тему Лав Толстој је у четвртом тому романа „Рат и Мир“ дао напревазиђен модел посматрања појма патриотизма. Кутузов је патриотском одбрамбеном тактиком надјачао офанзиву Наполеона по цену великог страдања свога народа. Кутузову није требала крв француских војника у повлачењу, нити му је био потребан педаљ француске територије. Он је пронашао онај монашки облик офанзивног тиховања које слама сву ефемерију овоземаљске похотности. Појам одбрамбеног није знак слабости нити одсуства иницијативе. То је напротив скок иза линија непријатеља, у саму суштину ствари.
Патриотизам и уметност су на овом примеру показали висок ниво додиривања и прожимања. Велика војна, отаџбински рат и велико уметничко дело на извесној дистанци дали су ванредан етички резултат и васпоставили ниво отмености пред којим нико словесан не остаје равнодушан.
Велика уметност и уопште уметност није лишена патриотизма и није никада била неодговорна нити егоистично дистанцирана од коби коју је проузроковала освајачка енергија војевања. Ма како била индивидуализована и савремена средства уметничког изражавања високо обдареног појединца нису губила слој артикулисаног патриотског набоја који се могао видети, чути, прочитати, омирисати  у делима најзначајнијих уметника света. Маестрална „Увертира 1812.“ Чајковског, „Руско-српски марш“ истог аутора, „Варијације за оркестар на српске теме“ Корсакова знаменити су трагови више него маркантних уметника и њихових дела, чији је патриотизам имао наднационална обележја. Сетимо се како је  високо-просвећено реаговао Клод Дебиси на вест о Аустроугарским зверствима над српским народом у Првом светском рату.
Наша уметност саткана је од живих доказа реченог и оно највредније што нас обавезује и уздиже препуно је оваквих домашаја. То је континуитет који себе обнавља и који се бори против новонасталих меморијских контузија које су захватиле писмене али крајње размагнетисане појединце чија бусола не разликује стране света и не омогућава никакво дејствено кретање.
Врло су поучне ситуације у којима је дело уметника више него озрачено патриотским рефлексијама а његов творац у јавности, у дневном животу не реагује тако недвосмислено. Он чак уопште не реагује или је – у неком чудном обрту енергије на јавној сцени – такав уметник на супротној страни од патриотизма свога дела. Понекад уметник тражи више привилегија за себе неголи за своје дело те тако размажен заборавља врлине свога дела а неупоредиво више држи до неотмене слабости својих потраживања.
Култура је појам који упија у себе многолика дејства духовног и материјалног живота и одраз је најшароликијих образаца који се дневно убризгавају у живот не досежући најреферентније платое патриотизма и уметности. Култура је најчешће изнуђени посредник између идеалних топонима патриотизма и уметности и оних оскрнављених облика стварности којима се баве неутемељене патриоте и опустошени потенцијални уметници. Култура и њени корифеји хватају у лету, по слуху и извесном политичком инстикту одређене вредности и убацују их у дневни живот поентирајући на најпогрешнијим местима подилазећи и потпирујући најмање уредне карактеристике једне средине.
Незахвално је мерити нечији патриотизам, себично и еснафски острашћено негирати нечије уметничко достигнуће, неморално је користити неразговетно поље културе за стицање одређене хегемоније у друштву. На велику жалост наша по много чему осујећена академска средина прихватила се свих ових арбитража допуштајући самозваним појединцима да харају и пуцају на неистомишљенике из свих оружја и оруђа, користећи културу као параван иза кога стоји сива зона извесне политичке моћи која је пре више деценија инсталирана и која спретно препознаје своје унуке, праунуке и чукун-унуке. Стога је код нас више но што је потребно и уредно кетмана и кетманиста, паралелних светова, уметника за чије име знамо а чије дело нема готово никакву акустику у животу средине нити иоле словесних појединаца. У најширем смислу схваћен  као део одбрамбеног система, интровертан а при том разгаљујуће разговетан патриотизам дела, драгоцено је семе које порађа патриотизам а самим тим и културу.

__________________

Драган Лакићевић, писац и уредник СКЗ

Ко није патриот, није ни културан

Патриотизам је вид културе. Култура је, поред осталог, израз патриотизма.
Ни култура, нити патриотизам нису апстрактни и изоловани. Они су део човека и његовог бића – свесног, људског, духовног моралног.
Ко није културан, није патриот. Ко није патриот, није ни културан.
То важи за сваки патриотизам, па и локални, и свачији.
На патриотизму градова Урука и Троје настали су темељи опште и највеће културе, коју и ми баштинимо. Слично је и с нашим градовима и пољима.
Жиг на српском патриотизму, који је резан одавно а постао штамбиљ на тапијама нашег доба, предмет је других дисциплина, па и политичке патологије.
У обрачуну са српском културом највише су нападнуте патриотске вредности – узмимо најочигледнију: епска поезија и њено писмо.
У наше време злонамерно су искривљена многа значења, па и појма патриотизма, који је, за ове потребе, изузетно сужен, као и културе, чији је појам изузетно проширен. Тако су се, вештачки и без добрих идеја, патриотизам и култура механички удаљили, а у суштини поистоветили.
Пажљив истраживач имао би занимљиву студију о овим феноменима у времену инверзије вредности и пораза уопште.

__________________

Никола Маловић, српски писац из Боке Которске

Писац је есенција нације

Знак је времена и ово: док размишљам како да артикулишем одговор, знам на што ће да личи реакција на њ, из арсенала Друге Србије. Но, уколико претпоставимо да су реакције Друге Србије на још неизречен –а патриотски вербални акт – идентични са ставовима Других Русија, Других Сирија и сличних генерисаних творевина, тада ми дакако не остаје ништа друго до да златним беочугом слободе повежем појмове патриотизам и култура/умјетност. Не без разлога тако, јако.
Рафиниране умјетности нема без истине. Најмоћнија је држава највећа пријетња свјетском миру; нису исто персијско не и јеврејско; храна се на наше очи претвара у отров; дјеца постају лукавија од стараца… тек ће по неко, коме претежу бијели бубрези, речене теме да умјетнички обликује. Патриотски је казивати истину. Писац је есенција нације, и можда зато постоји. У временима која се пресвлаче као змије, ничег нема логичнијег од узлета патриотске културе. Као што ничег нема логичнијег од pisanja низ вјетар, ако то неко српском писцу добро плати са стране…
Финалменте: гдје се патриотизам златним беочугом спаја с културом? У конкретном дјелу.

__________________

Владимир Кецмановић

Патриотизам и „патриотизам“

Патриотизам се генерално, па ни у култури и уметности, не афирмише снагом бусања у јуначке груди, него резултатима. Бесмислено је говорити о патриотској култури, али може да се говори о патриотској културној политици. А патриотска културна политика била би она културна политика која  уметност не би вредновала политичким, дакле, вануметничким  критеријумима, без обзира на то да ли су критеријуми „патриотски“ или антипатриотски.
Будући да  исправна културна политика, баш као ни исправна политика, у пракси не постоји, уметност је с њом увек у непријатељству.
У току претходних година написао сам приличан број страница демаскирајући идиотизам антипатриотског насиља над уметношћу, које је проводила група дотираних „eнтузијаста“, уз  безрезервну подршку моћнијег дела невладиног и значајну подршку владиног сектора.  Гледао сам да те странице, кад год је било могуће, буду објављене у медијима које, у што већем броју, читају активне и пасивне присталице тог насиља јер налазим  да се смисао јавног деловања не састоји у побирању аплауза људи који се с тобом слажу, него у покушају да утичеш на неистомишљенике.
Будући да је претходних година антипатриотско насиље над уметношћу било доминантно у односу на „патриотско“, појавама „патриотског“ силовања готово да се нисам бавио. Нисам сигуран да је доминацији антипатриота дошао крај, па да – парафразираћу  Томаса Мана – треба сести на супротну страну чамца. Али, вођен логиком да са неистомишљеницима ваља полемисати на њиховом терену, осећам потребу да о тој врсти силовања кажем коју реч управо у вашим новинама.
Када, на пример, критичар „Печата“ Александар Дунђерин писца Горана Петровића оптужи да, приказујући очај у ком живи пензионисани подофицир бивше војске, заговара националну капитулацију – као да приказ стања представља његово заговарање – реч је о  некој врсти „патриотског“ соцреализма, каквог се, само да има супротан идеолошки предзнак, не би постидео ни критичарев знатно недотупавнији ривал, колега и земљак, критичар-аматер који своје умотворине пласира на једном лудачком интернет сајту, који себе назива новинама.
Када исти критичар писца Дејана Стоиљковића оптужи за антипатриотизам зато што у роману о борби Срба против турске најезде користи тековине „западне“ жанровске уметности, несвестан да је, рецимо, Достојевски користио тековине немачког готског романа, а Толстој, у описима рата са француским царем Наполеоном, транспоновао поступак француског писца Стендала – он тада није ништа сувислији од мудраца који књиге дисквалификују чим виде да се  у њима помињу српски манастири и не делује компетентније од акцијаша који месец и кусур дана играју певају, пишу, цртају и глагољају Крлежи у част, а да неки од њих, по сопственом признању, из силних књига које им је идол написао – ни словa нису прочитали.
А када му падне на памет да тражи рецепт по ком би требало да се пише „исправна“ литература, и да одређује шта ће, а шта неће,  ући у историју српске књижевности – Дунђерин показује опасну намеру да узме посао другосрбијанским  „стратезима“, заокупљеним утеривањем културе у „пожељан образац“, и постаје озбиљан кандидат за будућег управника Народне библиотеке, који ће расписивати конкурсе за откупе књига са јасно назначеним критеријумима „гледе“ тема и идеја које долазе у обзир.
Као што рекох, нисам сигуран да је доминацији антипатриота дошао крај. Али, нисам сигуран ни да би, као креатор културне политике, „патриота“ Дунђерин био мањи антипатриота од Сретена Угричића, Владиславе Гордић Петковић, или, не дај боже, Зорана Хамовића.

Одговор Александра Дунђерина биће објављен у следећем броју „Печата“, у којем настављамо темат „Патриотизам, култура, уметност“