Oluja nad Severom Kosova

Piše Nikola Vrzić

Dok Hašim Tači najavljuje vojno-policijsku akciju zauzimanja severa Kosmeta, a KFOR, njemu u podršku, na Kosmet dovlači borbenu rezervu nemačkih i austrijskih vojnika, srpski odgovor na ovu pretnju oružjem ostaje paralisan teško pomirljivim raskorakom između vladine Kancelarije za evropske integracije i vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju, i onoga što te dve kancelarije znače za budućnost Srbije

 

Na Kosovu i Metohiji, tom dokazu našeg postojanja, simbolu naše prošlosti, nevesele sadašnjosti i evropske budućnosti zarad koje bi trebalo da se odreknemo sopstvene prošlosti, sve je simbolika. „Na simboličan su način“, kaže Hašim Tači, „kosovski policajci i carinici“ prisutni na Jarinju i Brnjaku, da pokažu gde se završava Srbija, a počinje nezavisno Kosovo; a „jedina vidljiva prepreka koja je ostala je most u Kosovskoj Mitrovici, kao simbol otpora“, primetio je odlazeći komandant KFOR-a, nemački general Erhard Drevs. Ili je najmučnija kosmetska simbolika, ipak, sakrivena u Beogradu? Koji se za srpsko Kosovo i Metohiju bori tako što će na regionalnim forumima sedeti pored nezavisnog Kosova, i to, izgleda, i bez šizofrene fusnote koja je predstavljala našu dosadašnju meru neprihvatanja nezavisnosti srpskog Kosova. Sada je, posle posete izaslanika Evropskog parlamenta Jelka Kacina Beogradu, ne prihvatamo još i manje nego što smo je neprihvatali ranije.
A prava nam iskušenja tek slede. I to veoma, veoma uskoro. Čini se, naime, da se Hašim Tači i njegovi evroatlantski sponzori pripremaju na pokoravanje nepokor(e)nog severa Kosova oružjem već ove jeseni.

NAJAVLJENA OLUJA

[restrictedarea]

Oluja nad severom Kosova – oluju spominjemo namerno, sasvim svesni značenja koje je vremenska nepogoda dobila tužnog 4. avgusta 1995. godine – najavljuje nam se i javno. Ove najave se, pri tom, upadljivo poklapaju sa predstojećom odlukom Međunarodne upravljačke grupe (sastaju se 10. septembra) o ukidanju međunarodnog nadgledanja nezavisnosti Kosova. Što znači da će – je l’ – Kosovo tada od nedonoščeta evroatlantskih bombardera postati nekakva samostalna država; a to, opet, znači i da će sama imati da odlučuje o svojoj teritoriji. Uključujući, naravno, i sever te teritorije.
I to nam Hašim Tači, trgovac ljudskim organima koji se predstavlja kao premijer Kosova, obećava poprilično neuvijeno, preko američkog Radija „Slobodna Evropa“. Prvo će da slave, a onda će da pucaju. Hašim Tači: „Desetog septembra će se definitivno sve okončati. Biće veliki broj spoljnih delegacija koje podržavaju nezavisnost Kosova, a koje će prisustvovati ovoj ceremoniji, što za Kosovo predstavlja jednu novu istoriju, šalje poruku uspeha i evropske budućnosti Kosova.“ A do evropske će budućnosti njegovo Kosovo, a i kako bi drugačije, doći preko srpske krvi: „Ja sam u najvažnijim svetskim glavnim gradovima predstavio moj plan za integraciju, koji podrazumeva (…) našu odlučnost za proterivanje paralelnih struktura MUP-a Srbije, koje su nelegitimne, a kojima diriguje i kontroliše Vlada Srbije, konkretnije, premijer Dačić. Na tom putu mi imamo potpunu podršku. Uveren sam da postoji volja i u SAD-u i u EU da se izvrše pomaci na tom putu (…) Međunarodna zajednica će izvršiti jak pritisak da Beograd ukloni ove nelegitimne strukture, ali i Vlada Kosova će delovati svom svojom ustavnom i zakonskom snagom kako bi se ove nelegitimne strukture suočile ili sa pravdom, ili bile proterane sa Kosova, a to će se desiti.“ Pri čemu će „svom svojom ustavnom i zakonskom snagom“ delovati oružjem, kao 25. jula prošle godine kada su maskirani ROSU specijalci izvršili desant na sever Kosmeta: „Prvi put, prošle godine 25. jula, delovali smo i tako ugasili san Srbije jednom zauvek o podeli Kosova (…) Sada moramo da radimo na stvaranju demokratskog prostora, prostiranju institucija republike Kosova na celoj teritoriji.“
(Bude li po njegovom, najavio je Tači u ovom intervjuu i šta nam sledi u nastavku ovakve normalizacije odnosa, započete prošlog leta. Ne citiramo Tačija samo da bismo dodatno iznervirali čitaoca, već da bismo ga upozorili na budućnost koju nam priželjkuju: „Ta normalizacija podrazumeva dobrosusedske odnose između naše zemlje i susedne Srbije; podrazumeva recipročno priznavanje, što je u interesu ove zemlje i naroda; podrazumeva kompenzaciju Srbije za ratne posledice na Kosovu, kao i u budućnosti izvinjenje Srbije za genocid koji je izvršila na Kosovu“).
Ovim Tačijevim pretnjama, kao pretnjama praznom puškom, i ne bismo poklonili toliko pažnje da se još živo ne sećamo uloge koju su KFOR (NATO) i EULEKS spomenutog 25. jula prošle godine imali u upadu naoružane ROSU na sever Kosova. Pružili su im tada logističku podršku, što će reći, delovali su zajednički, u zajedničkom cilju (uostalom, i KFOR i EULEKS imaju iste centre odlučivanja, one koji se još od 1999. godine bore za nezavisnost Kosova). A KFOR i sada deluje na sličan način. Ispipava teren i reakciju i Srba i Srbije pred akciju koja će uslediti.
Samo tako, naime, može da se protumači ono što se na severu Kosmeta događalo prošle nedelje. Blokirali su, bez ikakvog povoda, alternativne prelaze ka centralnoj Srbiji (u mestu Rajetići, a pre toga i puteve preko Tresave i Vučje Rupe), blokirali potom i sve putne pravce koji vode prema Zubinom Potoku. Da bi, po okončanju akcije, portparol KFOR-a Uve Novicki izjavio da je „lokalnom stanovništvu ostavljeno vreme da razmisli da li će obezbediti bezuslovnu slobodu kretanja za sve, uključujući i EULEKS“… Drugim rečima, ili će severom Kosova nesmetano vršljati i EULEKS i oni koje EULEKS prevozi (Tačijevi carinici i policajci), ili će to biti učinjeno vojnom silom kao što je učinjeno prošle nedelje.
Na sve to, nemačko Ministarstvo odbrane saopštava da komandant KFOR-a vidi „potencijal za novo pogoršanje stanja“, te je, zato što je „opšta situacija na severu Kosova i dalje krhka i postoji mogućnost za pogoršanje stanja“, „komanda KFOR-a zatražila aktiviranje nemačko-austrijskog bataljona Operativnih rezervnih snaga (ORF)“. Nemačko-austrijski kontingent zameniće italijanske vojnike čija se kosovska tura završava u septembru, i 1. oktobra postaće operativni. Hoće li posle tog datuma početi da ostvaruju Tačijeve prognoze o oluji nad Severom?
Slično upozorenje stiglo je ovih dana i sa srpske strane. Radenko Nedeljković, načelnik Kosovsko-mitrovičkog okruga, rekao je na sednici Opštine Kosovska Mitrovica da, prema njegovim saznanjima, „KFOR i EULEKS nameravaju da krenu u nasilnu akciju zatvaranja prelaza i isto tako nasilnu integraciju Srba u kosovske institucije“. Postoje, rekao je načelnik Nedeljković, „ozbiljne najave“ da će se bezbednosna situacija na severu pogoršati, to jest da će u narednom periodu KFOR i EULEKS izazvati incidente što bi im, onda, poslužilo kao alibi za nasilnu akciju protiv Srba, a u korist Tačijevih Šiptara (prema svedočenjima s terena, i kada su prošle nedelje blokirali puteve po severu Kosova, KFOR-ovi vojnici provocirali su okupljene Srbe, provocirajući njihovu reakciju). „Jasno poručujem građanima na severu Kosova da ne nasedaju na provokacije. Prema našim saznanjima, oni će krenuti da ruše i barikadu na glavnom mostu u Kosovskoj Mitrovici“, rekao je Nedeljković.

BEOGRAD U DILEMI
Uporedo s ovim pretnjama, Srbiji se preti i otvaranjem drugih frontova, ako ne popusti na Kosovu. „Vlasti u Prištini mogu zamisliti samo autonomiju za Srbe, ali ne i teritorijalnu autonomiju za Sever“, govori Edita Tahiri, dosadašnja prištinska pregovaračica u Briselu. „U suprotnom bi morali da se pripremamo za republiku Albanaca u Makedoniji ili teritorijalnu autonomiju u Preševskoj dolini, a i u Sandžaku se to traži.“ I, gle čuda, sandžačko žarište uveliko nam se otvara; pošto je postavilo spomen-ploču nacističkom zločincu Aćif-efendiji, Bošnjačko nacionalno veće sad poručuje da neće izvršiti odluku Vlade Srbije o njenom uklanjanju, a usput traži da se bosanski jezik uvede u sistem obrazovanja kao obavezan predmet, uz pretnju internacionalizacijom (i) tog pitanja…
Kako zvanični Beograd reaguje na pretnju olujom nad severom Kosmeta? Jer oluja nam se, oružana ili diplomatska, ili i jedna i druga, očigledno sprema, i sada su nam sloga i odlučnost potrebni koliko su ikada bili, i to pod hitno. A najavljena kosmetska platforma, ona oko koje ćemo se objediniti, i dalje se samo najavljuje. Kao da pred sobom imamo sve vreme ovog sveta, a ne samo mesec i još nekoliko dana…
A možda se sa platformom okleva zato što se zvanični Beograd nalazi u dilemi. Paralisan između onoga što predstavlja Aleksandar Vulin, na čelu vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju, i onoga što predstavlja Milan Pajević, na čelu vladine Kancelarije za evropske integracije. Koristimo ih kao metafore. Razlika između njih dvojice predstavlja razliku između Srbije po svojoj meri i Srbije po meri njenih evroatlantskih prijatelja, i upravo taj jaz među njima odslikava ponor u koji je Srbija zapala pokušavajući da pomiri nepomirljivo, borbu za Kosovo i Metohiju i borbu za nastavak EU integracija.
Ali i mimo svih metafora. Vulin je, za nepune tri nedelje koliko je proveo na čelu Kancelarije za KiM, pokazao više inicijative nego Goran Bogdanović, doskorašnji Ministar za KiM, za pune četiri godine. Najpre, načinio je ozbiljan presedan i obišao Srbe na Kosovu i Metohiji. Pa se drznuo da optuži KFOR da je izašao iz okvira svog mandata kada je blokirao alternativne puteve na severu Kosova. Obećao je da neće biti ukidanja kosovskog dodatka, i, možda i važnije, obećao i da će se ispitati dosadašnje zloupotrebe trošenja novca namenjenog preostalim kosmetskim Srbima; u tom cilju, založio se i za sprovođenje popisa među njima. Podneo je, najzad, i inicijativu Ustavnom sudu Srbije za ocenu (ne)ustavnosti privatizacije sprovedene na Kosmetu, uz najavu da je to samo početak šire, međunarodne borbe za zaštitu srpske imovine u našoj južnoj pokrajini. Njegovi su postupci na početku mandata, sve u svemu, najava nekog drugačijeg, žešćeg i ozbiljnijeg pregnuća za opstankom Kosmeta u sastavu Srbije, i opstankom Srba na svom Kosmetu.

PAJEVIĆ I „VIKILIKS“
Ali Aleksandar Vulin nije (sva) Vlada Srbije. U njoj sedi i Milan Pajević. Pošto se sada bavimo Kosovom i Metohijom, a ne Vojvodinom, nećemo se podrobnije žestiti na Pajevićevu najavu – a reč je o državnom činovniku – da će, posle odluke Ustavnog suda da je predstavništvo Vojvodine u Briselu neustavno, pronaći način da tu sudsku odluku izvrda („Postoje razne mogućnosti i rešenja koja bi trebalo mirno sagledati…“). Ali i o Kosmetu je, po prirodi svoje funkcije jer nas EU uslovljava Kosmetom, Milan Pajević pozvan da priča, pa je našao zashodno da se obruši na „oštru kosovsku retoriku“ koja je, a šta bi drugo bila, „fasada mnogim pogrešnim potezima i odsustvu ostvarljivog plana“. Kako, pak, on zamišlja kosovski plan koji je ostvarljiv? Još nam se to u potpunosti nije otkrilo, ali shvatamo da je uglavnom sastavljen od prodaje vere za večeru. Založio se, naime, Pajević da se, bez obzira na izostanak one fusnotice, predstavnici Srbije pojavljuju na skupovima na kojima je i nezavisno Kosovo, jer bi borba za poštovanje dogovora, zaboga, mogla i da nas košta: „Eventualni kritičari ovakvog stava trebalo bi da uvere javnost da je dobro što Srbija nije dobila tri miliona evra za dva projekta iz Programa investicionog okvira za Zapadni Balkan, pošto naši predstavnici nisu prisustvovali sastanku u junu u Beču zbog odsustva fusnote. Sličnih primera ima na desetine.“ Pa je još dodao i da misli da „više nema potrebe da se ponavlja“ da Srbija neće priznati Kosovo, jer je, eto, to „toliko puta već rečeno“ da mu je, valjda, postalo zamorno… Da i ne naglašavamo da Vašington i Brisel takav stav baš i ne odobravaju.
Preterujemo oko Pajevića? Neće biti, jer, i „Vikiliksove“ nam depeše američke diplomatije otkrivaju šta Pajević misli. U depeši 08BELGRADE818 on se Amerikancima poverava da se ne slaže sa tvrdom kosovskom politikom aktuelne vlade (pri tom, nije čak ni reč o vladi Vojislava Koštunice, već Mirka Cvetkovića!), dok nam 08BELGRADE218 prepričava kako je Milan Pajević sa službenikom američke ambasade podelio svoju zabrinutost zbog (negativnog) uticaja koji će diplomatska borba za Kosmet ostaviti na „međunarodnu zajednicu“. Ako Vuk Jeremić bude nastavio da putuje svetom zagovarajući srpski stav o Kosovu, rekao je Pajević svom američkom ispovedniku, Demokratska stranka to neće moći da pomiri sa svojom pro-EU platformom. Stoga bi, zaključio je Pajević, Boris Tadić trebalo da „ugasi“ sva dodatna, slična putovanja i komentare Vuka Jeremića, kako bi „sprečio još veću štetu po proces priključenja Srbije Evropskoj uniji“.
Ali, aman, zašto nas pa to čudi? Pa, Milan Pajević se, kako stoji u njegovoj zvaničnoj biografiji, „nalazi na mestu predsedavajućeg Međunarodnog savetodavnog odbora ISAC fonda“. A misija tog fonda je da „doprinosi i služi preobražaju Srbije na putu ka članstvu u EU i evroatlantskim institucijama“, tj. NATO-u. NATO odeljenje za javnu diplomatiju, uostalom, i nalazi se na spisku ISAC-ovih partnera i donatora. A u Međunarodnom savetodavnom odboru fonda, onom kojim Pajević predsedava, sede i Ivan Vejvoda i Sonja Liht. Što će reći da DS možda više nije u Vladi Srbije, ali njegov duh i te kako jeste…
Ovonedeljna poseta Jelka Kacina Beogradu, posle koje je javnosti predočeno da je „postignut dogovor o učešću Srbije i Kosova na regionalnim skupovima“, čak i ako Kosovo nije predstavljeno onako kako je Srbija dosad smatrala da bi trebalo (po briselskom dogovoru o fusnoti), pokazuje da je pajevićevski pragmatizam (prodaja vere za večeru) u ovom trenutku prevagnuo. A kad jednom početnete da im popuštate… Nova srpska vlast će, ipak, morati i definitivno da se odluči između ova dva vida borbe za Kosovo i Metohiju, to jest za neizvesnu, dugu i tešku borbu ili za potpunu predaju. Vremena za izbor je malo.
A kosmetskim Srbima, dok ih Hašim Tači svojom severnom olujom ne protera, borba u svakom slučaju sledi, sa Srbijom koja im pomaže ili bez nje. Jer odavde, kako stoji na čuvenom grafitu u Kosovskoj Mitrovici, nema nazad…

[/restrictedarea]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *