MILOVAN BALABAN: VRUĆA JESEN U FEUDALIZOVANOJ VOJVODINI

U intervjuu za novosadski „Dnevnik“ od subote Nenad Čanak je rekao da će odluka Ustavnog Suda o uskraćivanju dela nadležnosti Vojvodini izazvati tenzije i „vruću jesen“ u pokrajini. Ova izjava, verujemo, predstavlja ozbiljnu pretnju (svakako je ne treba potcenjivati) i najavu borbe vojvođanske feudalne klike za, sa jedne strane, promenu Ustava Srbije, čime misle da odbrane, ali i prodube neku vrstu već ostvarene paradržavnosti Vojvodine, i, sa druge, za odbranu svojih, kako pokrajinskih privilegija tako i lokalnih feuda (naročito grada Novog Sada), kojima su poslednjih godina zagospodarili.

„FRONT ZA VOJVODINU“ Odluka Ustavnog suda Srbije, u interegnumu između odlaska stare i dolaska nove vlade, koji je proglasio neustavnim dvadeset dve odredbe Zakona o nadležnostima AP Vojvodine, izazvala je izuzetno nervoznu i agresivnu reakciju ekstremističkih zagovarača „državnosti“ Vojvodine. Naime kružok vojvođanerskih „feudalaca“ novim vlastima i Ustavnom Sudu (generalno državi Srbiji), po već oprobanom receptu spočitava povampirenje navodno nacionalističkih 90-tih godina. Ovakvom, nervoznom reakcijom, oni su pokazali da su u odbrani svojih privilegija spremni da idu do kraja, te da ne zaustavljaju proces „podržavljenja“ severne srpske pokrajine. A kada je novostvorena vladajuća koalicija najavila prekomponovanje vlasti na lokalu u svim većim gradovima Srbije (ne samo Vojvodine) i njeno usklađivanje sa republičkom, što je uostalom radila i predhodna vlast 2008, atmosfera u birokratskim krugovima severne srpske pokrajini, kao i među lokalnim funkcionerima grada Novog Sada, dovedena je do usijanja.

Uplašeni za svoje privilegije, ali ukoliko budu lišeni vlasti i mogućnosti izlaska na površinu raznih malverzacija, zloupotreba, a i ogoljenog kriminala, vojvođanski funkcioneri udruženi sa novostvorenom medijskom i kulturnom „vojvođanskom elitom“, ali i pojedinim krugovima iz međunarodnih insitucija, pokušavaju da zarad očuvanja svojih pozicija oforme svojevrsni „Vojvođanski front“, koji bi povratio navodno ugrožena prava Vojvodini oprobanom metodom konfrontiranja sa „okupatorskim“ Beogradom i Srbijom.

Akteri koji učestvuju u formiranja frontu, po rečima Milivoja Vrebalova potpredsednika vojvođanskog parlamenta i jednog od lidera LDP, su Demokratska stranka (Pajtić kaže da je front preoštra reč, ali ne i da neće učestvovati u njemu), Liga Socijaldemokrata Vojvodine, Liberalno demokratska partija, a takođe je, kako on misli, logično da u pokretu bude i Savez Vojvođanskih Mađara. Front će biti pomognut i nekim ekstremističkim autonomaškim vojvođanskim NVO. Dakle organizacije i pojedinci donekle različitih profila, ali kojima je svima zajednički interes očuvanje statusnih i materijalnih privilegija, kao i kontunirana realizacija projekta „podržavljenja“ severne srpske pokrajine.

Da stvar nije naivna, i da ove pretnje Čanka i Vrebalova (naravno tu je i Pajtića iako nije u prvim redovima) treba ozbiljno shvatiti pokazuje, pored Čankovog pisma ambasadama stranih zemalja (njih čedrdeset pet) i ekspresno uključivanje međunarodnog faktora u „krizu“ oko Vojvodine (odnosno oko kontrole javnih preduzeća u pokrajini i gradu Novom Sadu). Kao predhodnica, čini se ako ustreba i mnogo značajnijeg, zapadnog uključivanja u front koji se formira oglasio se Franc Šausberger, direktor Instituta evropskih regiona, koji je naveo se pristupni pregovori Srbije sa EU mogu usporiti ukoliko dođe do problema sa Vojvodinom.

Kada tome dodamo kampanju koja se za „prava vojvođana“ vodi poslednjih nekoliko nedelja od strane bivših vojvođanskih funkcionera (Živan Berisavljević) i pojedinih ekstremno autonomaških NVO („Vojvođanski klub“ – Đorđe Subotić), koji su potmognuti beogradskim delom proverenih zagovarača razvaljivanja Srbije (Korać, Biserko), utisak je da su svojim potezima Ustavni Sud i novoformirana vlada Srbije dirnuli u osinje, autonomaško, ili možda i separatističko gnezdo. Baš zbog toga svu ovu priču oko najavljenog fronta za Vojvodinu država Srbija treba krajnje ozbiljno da shvati.

EU REGIJA, SRPSKA POKRAJINA U Vojvodini je poslednjih desetak godina (a naročito otkad je Pajtićevo krilo DS prihvatilo ekstremističku autonomašku politiku Čanka i drugih zagovarača „podržavljenja“ Vojvodine) na delu politika potpunog otuđenja pokrajine od Srbije. Gotovo sve značajne pokrajinske institucije su dobile prefiks „Vojvođanski“. Osnovana je navodna „Vojvođanska Akademija nauka i umetnosti“, dok su mediji potpuno pod kontrolom navodnih autonomaša, a u suštini ekstremista – zagovornika Republike Vojvodine i konfederalizovanoj Srbiji.

Birokratki aparat kroz fondove za kapitalna ulaganja i za razvoj pokrajine parazitski izvlači pare iz državnog buxeta, ali i od ionako osiromašenih građana Vojvodine. Stvoren je sloj bogatih „barona“ sa neograničenim i nekontrolisanim polugama moći (uključujući i kupovinu političkih oponenata ali i svih onih koji ugroze njihov status) naspram običnog sveta koji je potpuno osiromašio.

Društvena pokretljivost i napredovanje mladih je potpuno uslovljena političkom podobnošću, odnosno lojalnošću projektima pokrajinskih i gradskih feudalaca. Pojavljuju se eksperimenti raznih grupa građana (koji zvanično nisu u sprezi sa pokrajinskom vlašću ali neformalno su svakako deo iste priče) koji insistiraju sve više na tzv. vojvođanerskom identitetu koji se gradi isključivo na uštreb srpskog. Ako se stanje ne promeni makar malo na bolje, narodu ne preostaje ništa drugo nego da se (ako i ne poveruju neprestanim lažima, inače najkorumpiranije oligarhije u državi, o pljački Vojvodine) nevoljno, zarad očuvanja društvenog statusa, ili njegovog ostvarivanja, počne masovnije priklanjati svemoćnoj birokratiji i feudalcima, projektantima vojvođanskog laganog, ali sigurnog udaljavanja od Srbije.

Sve ovo se treba imati na umu kada je u pitanju kriza u Vojvodini. Problem je potrebno sagledati u svoj njegovoj kompleksnosti, a kada se sagledaju svi njegovi aspekti vidi se da on nije mali. Isto tako naivno je donositi zaključke samo sagledavanjem retorike „autonomaša“ koju oni obično praktikuju  u Beogradu. Oni žele „samo malo veći oblik autonomije“ je okvirna priča koju serviraju u Srbiji na medijima sa državnom frekfencijom. No u praksi rade mnogo konkretnije stvari po pitanju sve većeg institucionalnog i kulturološkog udaljavanja Vojvodine od Beograda, te na separatističkoj i antibeogradskoj propagandi.

Iskustvo nas uči da je prirodno u različitim fazama određenog separatističkog pokreta praktikovati različit vid retorike. Primetno je da je ona u današnjem trenutku, sve češćim zahtevima za realizaciju Vojvodine kao republike i federalizacije Srbije, značajno, ako ne formalno pooštrena a ono medijski i institucionalno isforsiranija u odnosu na onu od pre nekoliko godina. Iako takav diskurs koriste gotovo po pravilu pojedinci i političari sa margina, bez velikog uporišta u narodu, nije nepoznato da obično njeni izvršitelji budu navodno umereniji demagozi, koji zbog svog lažnog predstavljanja uživaju širu podršku naroda, pa su prikladniji za njeno sprovođenje. Imamo takav slučaj u Crnoj Gori kada je DPS Mila Đukanovića u određenom trenutku preuzeo politiku LSCG i ostvario ideju crnogorskog separatizma. Sučaj u Vojvodini, odnosno relacije Pajtića i Čanka neodoljivo podsećaju na crnogorski slučaj i zato treba biti dodatno oprezan.

Logika ovakvih odnosa, u ovom slučaju na relaciji centralna vlast pokrajinska birokratija, je da po ostvarenju proklamovanog stepena autonomije zahtevi postaju za stepenicu viši, pri čemu napadi na Srbiju, koja navodno pljačka Vojvodinu (iako sve ozbiljne analize gobore da je Vojvodina ta koju ostatak Srbije pomaže) bivaju sve žešći. Da je to tako svedoči na žalost naše (i ne samo naše) bogato istorijsko iskustvo, ali i ono iz bliske prošlosti, iz vremena SFRJ i SRJ. Takođe da je kompromis sa onima koji hoće da prave neku vrstu države u državi, braneći svoje nezasluženo stečene benefite, nemoguć govore poslednjih nekoliko godina vladavine DS-a, kada se prekomernim popuštnjem nije ništa postiglo, štaviše apetiti vojvođanskih feudalaca su porasli, a država uvaljena u još veći problem.

IMA LI SRBIJA ODGOVOR? Srbija i novoformirana vlada već imaju niz problema koje im je ostavila u nasleđe prethodna vlast. Pored dugotrajnog problema sa južnom pojkrajinom, koji je stara vlast produbila gotovo do granica nerešivosti, država ima skoro nerešive finansijske probleme koje sada htele ne htela mora, bar u početku, da rešava sa međunarodnim ekonomskim institucijama. Internacionalizacija pitanja Vojvodine (koja se svodi ne internacionalizaciju benefita jednog korumpiranog kružoka) i otvaranje novog žarišta je zaista ono što bi joj je u ovom trenutku najmanje trebalo. No sada kada je to na pragu država ne bi smela da se povuče.

Pored sprovođenja odluka Ustavnog suda (čije eventualno nepoštovanje treba da angažuje tužioce i sudove jer bi to bilo podrivanje ustavnog poretka što je najoštrije kažnjivo u svakoj iole ozbiljnoj zemlji), u prvom setu poteza trebalo bi da se napravi legalna prekompozicija vlasti u Novom Sadu (ili bar da se izdejstvuju novi izbori u gradu pošto su predhodni u najmanju ruku bili sumnjivi zbog indicija da su mnogi glasovi kupljeni), koja je i republičkim institucija poznata kao jedna od najkorumpiranijih.

Zatim bi trebalo najozbiljnije prionuti pravljenju dugoročne strategije institucionalne, kulturološke i svake druge obnove Vojvodine i njenog integrisanja sa ostatkom zemlje. Na taj način bi trebalo lagano i kontinuirano da se radi na oslobađanju pokrajine od antinarodnog, pa čak u nekim vidovima i antidržavnog, establišmenta koji joj je zaseo na grabaču i napravio od nekada bogatog kraja jednu od nasiromašnijih „regija“ u okruženju.

U trenutcima kada se u decenijama nenaklonjenom međunarodnom okruženju Srbija suočava sa nizom često opsanih izazova (od kojih su problem Kosova i ekonomske stabilnosti najveći) odbrana države i naroda na novom žarištu nije nimalo laka. No, politika bespogovornog popuštanja svim zahtevima autonomaške ekstremističke kamarile je doživela debakl za poslednjih nekoliko godina te se strategija realizacije legalnih državnih, društvenih i političkih interesa nameće kao jedino ispravna, ali i jedina moguća.

Srbija i njena nova vlast bi trebali da pokažu čvrstinu kada je u pitanju najavljena „vruća jesen“ u Vojvodini (ukoliko ona zaista bude „vruća“ kako se najavljuje), jer samo tako može da se nada razvlašćivanju vojvođanskih feudalaca i birokrata, ali i onemogućavanju otvaranja nekih novih potencijalnih budućih žarišta.

Vojvođanski feudalci su zaista pokazali da su „za Vojvođanski dom spremni“, ostaje da se vidi da li je Srbija spremna da se bori za sebe. „Vruća jesen“ će pokazati spremnost i jedne i druge strane da ostvare svoje ciljeve, ali i još uvek nedovoljno poznat odnos snaga na relaciji između države i vojvođanskog separatističkog kružoka, koji je odavno naviknut da jaše na grbači države, ali i sopstvenih građana za čija prava se navodno bori.

No, u svetlu poslednjih događaja možemo reći da je jedno sigurno, poslednja odbrana Srbija je borba za Vojvodinu. Vekovima su se naši pretci na ovim prostorima u okvirima Ugarske države, te turske i habzburške imperije, borili za očuvanje srpskog identiteta i samouprave. Nebrojeno puta krvarili zarad nacionalne afirmacije, te ostvarenja istorijskih narodnih ideala. Sigurno ne zato da bi smo mi srpsku Vojvodinu sada olako, usred srpske države, predali grupi korumpiranih politikanata i autonomaških hohštaplera.

Izvor: http://www.standard.rs

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *