Лондон 2012: Игре из шестог круга

Пише Дејан Лукић

Нема на овим „Олимпијским играма“ никаквог „историјског момента“ којим би олимпизам у Лондону могао да се окити. Реч је о примеру цинизма ниже врсте: опскурну, али  зато прозападну монархију требало је, за потребе империјалног спина, за тренутак извући на светло дана из мрака средњег века. Док не прође „Олимпијада“. После „Олимпијаде“ може опет да се врати у свој мрак

 

Од Хитлерове „Олимпијаде“ у Берлину 1936. године, „Олимпијске игре“ увек су бивале више од пуког спорта и сваке су имале свој моменат ексклузиве. Ова велика парада нација  у Лондону већ сада је, док Игре још трају, претекла досадашње Игре у оном што се  на Темзи назива „шестим кругом“ „Олимпијаде“.
Политика и пропаганда или пропаганда политике, плус моћни корпоративни спонзори котрљају на „Олимпијади“ свој велики „шести круг“, већи од свих досадашњих. Моћ и гламур, руку под руку, не штеде милијарде – седам милијарди фунти за сада – да се светском гледалишту сугерише величина какве није било од како је „Олимпијаде“.

РАТНЕ ИГРЕ

[restrictedarea]

„Шести круг“ се котрљао свугде и од почетка припрема за овај планетарни сусрет нација. Британска каса је, истина, у црвеном за крупних 370 милијарди фунти; овог тренутка у Ситију прогнозирају трипли рецесију; хлеба, можда, неће довољно да буде, али игара из „Хиљаду и једне ноћи“ мора да буде.
Играло се од почетка добијања кандидатуре, на милијарде и „ва банк“. Па и  ванредно стање у име одржавања Велике параде само што није било вербализовано. Војна сила Велике Британије добила је, за мирнодопске услове, до сада незабележена овлашћења да, практично, реквирира, на пример, и приватне куће грађана. И то без икакве судске одлуке или претходног  упозорења. Министарство одбране је, онда, кренуло у акцију, такође без преседана у земљи Магна Карте, да поставља пројектиле земља-ваздух на кровове приватних кућа у олимпијском кварту источног Лондона.
Ванредно је стање, па становници Лејтонстона у „ратној зони“, њих 86, губе глатко и по скраћеној процедури, битку на суду не би ли спречили монтирање ракетних рампи на њиховим крововима и артиљеријских положаја у двориштима. Дефинитивну одлуку да се кровови и дворишта приватних зграда претворе у   праве војне базе потписали су својеручно, премијер, заменик премијера, министар унутрашњих послова и – свакако – министар одбране.
Ратно је стање, Игре морају да се бране са копна, мора и Темзе, па је  побуњеницима из источног предграђа Лондона – Стратфорд, судском одлуком, а у земљи Магна Карте, укинуто право да се жале вишој судској инстанци. Пресуда је коначна и извршна. Ствар се тиче „националне безбедности“.
Касније су „побуњеници“ покушали да подигну нову оптужбу. против министра одбране Филипа Хамонда лично, за флагрантну повреду члана 8 из Протокола  Европске конвенције о људским правима, која стриктно штити права човека на „приватни живот и мирно уживање у његовом приватном дому“.
Министарство одбране није ниједног становника на чије су кровове качили ракете  унапред обавестило шта му се спрема, нити, како им је касније пренесено, министарство има било какву обавезу да их компензира за привремену окупацију њихове приватне имовине. „Олимпијске игре“ су више од игара. Ратно је стање. „Национална безбедност“ је у питању и ту престаје Магна Карта. Бар док „Олимпијада“ траје.
Џон Пилџер, новинар, публициста и аутор књиге „Нови владари света“, иронише са судском одлуком којом је одбијена апелацији станара са окупираним крововима: „Како се усуђујете да протестујете против оних који вас мајчински штите? Како се усуђујете да дижете гласове против привилегованих  трака на улицама кад су такве биле строго резервисане и за црне лимузине марке ‘Зис’ у Москви из времена Совјетског Савеза? Откуда вам храброст да дижете глас против олимпијских апаратчика и ВИП персона  из, например, ‘Кока-Коле’“(један од спонзора Олимпијаде)?
Упоредо са овом иронијом, лондонски „Гардијан“ је написао  како је 11. јула одржано такозвано Олимпијска вече на којем је лидер опозиционих Лабуриста Ед Милибанд имао задовољство да поздрави „звезду вечери“, бившег лабуристичког вођу, Тонија Блера. На том састанку „лабуристичке кабале“ Тони Блер је слављен као заслужни отац идеје и државне подршке да се Лондон кандидује за „Олимпијске игре“ 2012. Организатор вечери био је већ нашироко проказани Блеров спин доктор и бивши директор за комуникације лабуристичке владе Алистер Кампбел. „Гардијан“ је забележио ово окупљање са неколико редова: „Организатор овог збора је исти онај човек (Кампбел) који је заједно са својим спиновањем и Блеровим лажима, године 2103. ‘подарио’ Ирачанима крвопролиће… На овој мрачној седељки лабуристичке кабале, Блеров епски злочин у Ираку није ни поменут“.
На састанку није споменут ни кључни разлог за ову „хаотичну олимпијску фарсу о тобожњој националној безбедности“. Данас је обелодањено да су инвазија на Афганистан и Ирак, као уосталом цели  лажни рат „против терора“, били искључиви мобилизатор џихадиста против Запада. Зато је ова одбрана Олимпијаде, са воде, копна и из ваздуха од џихадиста, директна последица империјалне политике. Својевремени (2007) бомбашки напад исламиста на лондонски метро  директно је плод те политике. „То су биле Блерове бомбе“ (Пилџер).
У пуној иронији стоји податак да текућу „Олимпијаду“ брани од „непријатеља“ више британских војника, него што их је тренутно на фронтовима у Афганистану.

„ОЛИМПИЈСКЕ КУРВЕ“
Овако или онако, „Олимпијске игре“ и игре око „Олимпијских игара“, са  мегабогатим спонзорима који диригују животом ове „Олимпијаде“, мора да се доиграју у високом стилу, „шести круг“ мора да се котрља без обзира на то колико је милијарди потрошено, колико је хипокризије у игри и колико је земља у црвеном. Па се, тако, и Лондон 2012, уз мало спиновања, може похвалити да је његов „шести круг“ већи од свих досадашњих. Макар и по детаљу да су на овим „Олимпијским играма“ (на пример) први пут у стотину и плус година „Олимпијаде“, женске атлете заступљене у екипама свих 204 држава учесница. Заслуга за овај „историјски пробој“ припада – коме би другоме – него В. Британији, САД-у, Француској и Немачкој које, у име свих нас, воде бригу о нашим људским правима. Авангарда је успела чак да  убеди, заправо припрети и натера, стратешког пријатеља на Блиском истоку, Саудијску Арабију, да, бар за ову параду, начини изузетак и њене атлетичарке препусти „Олимпијади“.
У Саудијској Арабији на делу је драконска примена шеријатских закона који забрањују женама да се појављују на јавним местима и мешају са мушкарцима, без пратње мужа или мушког члана најближе породице. А, требало би само замислити Саудијку са голим ногама и без „абаје“ на глави, како трчи атлетском стазом и то још пред толиким мушким светом!
Жена у  Саудијској Арабији не сме да вози аутомобил. Не може да путује сама без пратње најближег мушког контролора бјеног понашања. Не може да без супруга или пратиоца иде  код лекара на преглед. Не може да отвори банковни рачун на своје име. Сведочење жене се на суду не прихвата као веродостојно. На улицама саудијских градова циркулише „верска полиција“ (мутавин) која мандатно хапси жену „непристојно одевену“…
Само неколико седмица пре „Олимпијаде“ (9. јул) саудијске власти су пристале да привремено замрзну досадашњу забрану учешћа Саудијки на „Олимпијским играма“. И тако је лондонска  „Олимпијада“ добила ексклузиву за свој „шести круг“. И тако је Лондон освануо са крешчендом у „мејнстрим“ штампи која, ионако, распирује олимпијску егзалтацију како је, својевремено, распиривала и бојне покличе за рат у Ираку, Афганистану и, пре тога, у Србији. Политички ментори „Олимпијаде“ прокламују да је захваљујући њима, ова „Олимпијада“ извојевала, ето, епохалну битку на пољу „људских женских права“. Добијена је још једна битка за врли, нови, бољи свет, а уз релативно мали трошак – седам милијарди фунти. Па ће, тако, шака Саудијки, први пут од Мухамеда Абдел Вехаба (вехабије), на „Олимпијаду“.
Цинизам екстраврсте. Уз ово и питање које поставља и поменути Пилџер: „Како је могуће да у 21. веку уопште постоји земља која забрањује женском делу своје популације да учествује у глобалној радости ‘Олимпијских игара’“? Одговор: могуће је ако дотична земља  има нафту и ако је савезник или вазал западне Империје.
И тако ће тих неколико сретница из Саудијске Арабије, у игри која је  већа од  спортског духа „Олимпијских игара“, скакутати и трчати у Лондону, на радост и понос Империје. А, када се врате кући, у таму средњег века, нека им је пророк Мухамед на помоћи. Тамо је већ један лист у Ријаду изашао са масним насловом „Олимпијске курве“.
У тренутним турбуленцијама на Блиском истоку, Вашингтон, Лондон, Париз и Берлин директно учествују у „Олимпијади“ обарања режима у Сирији, чије жене, узгред, одувек учествују на „Олимпијским играма“, трче на светским спортским такмичењима голих ногу и без марама на глави. Вашингтон, Лондон, Париз и Берлин, под  крупном заставом „људских права“ (дакле и женских) распирују управо сада, крвави пожар грађанског рата у Сирији. Не свиђа им се стање „људских права“ у Дамаску. Иако Сиријке трче голих ногу и голе главе. Посао главног регионалног извођача злочина против мира у Сирији – Magnum Crimen по  нирнбершкој пресуди нацистима – додељен је Саудијској Арабији (и Катару), деспотији  наших дана, par exellans, чије жене не смеју без мушке страже ни код лекара.
Нема, зато, на овим Играма никаквог „историјског момента“ којим би олимпизам у Лондону могао да се окити. Реч је, напротив, о примеру цинизма ниже врсте: опскурну, али  зато прозападну, монархију требало је, за потребе империјалног спина, за тренутак извући на светло дана из мрака средњег века. Док не прође „Олимпијада“. После „Олимпијаде“ може опет да се врати у свој мрак.
Златна медаља за лицемерје.

_________

Цезар у Лондону

Жак Рог, председник Међународног олимпијског комитета (МОК), имао је, од доласка у Лондон, све време црвени тепих под ногама и третман императора коме егзалтиране масе само што нису  клицале: „Аве Цезаре, и мртви те поздрављају“.
Цезар је са „Хитроа“, ексклузивном олимпијском траком, одвезен у хотел „Хилтон“ (строги центар Лондона) који је за ову прилику претворен у микс средњовековне тврђаве, Вавилона и Семирамисиних вртова. Олимпијском Цезару друштво у „Хилтону“ прави 130 глава са светског политичког Олимпа.
На врху Вавилона, на 28 спрату, са бара у стилу тридесетих година прошлог века (свака асоцијација на Хитлерову „Олимпијаду“ 1936. је злонамерна) император може да посматра под својим ногама треперава светла захвалног Лондона. „Аве, Цезаре“. А, у бару, на столу председника Олимпијског комитета – „Луис Бодерер Кристал”. Тако се зове вино розе-боца 1.053 фунте. Главни кувар Андре Гарат сервира вечеру. Лично. Гарат је, дакако, Француз и служи олимпијску властелу у Лондону, јер је познато да је Енглеска на плану кулинарства земља у развоју и да је бивши француски председник Жак Ширак, једном, када није знао да је микрофон укључен, лепо рекао како Енглеска „са њеном ужасном кухињом никада не може да буде озбиљна држава“.
Француз, дакле сервира вечеру лично – 360 фунти по глави високог Олимпијца. „Ол инклузив“. И све је део“олимпијског пакета“. Олимпијски пакет је, пак, десетак бруто националних доходака једне слабије стојеће афричке државе учеснице на „Олимпијади“.

[/restrictedarea]