Јосиповићу, историја је на страни Срба!

Пише Борислав Микелић, бивши премијер Владе РСК

Како је званични Загреб фалсификовао историјске чињенице у вези са антифашистичком борбом за време Другог светског рата и догађањима за време Домовинског рата, и зашто су то прихватили поједини српски политичари из Хрватске

 

Срби из Хрватске, односно из Крајине, никад неће да прихвате хрватску злочиначку војну операцију „Олуја“ као величанствену побједу Хрватске у Домовинском рату, јер је хрватско државно и војно руководство 4. и 5. августа 1995. године на плански начин са вјековних огњишта протјерало око 250.000 крајишких Срба из западних дијелова Крајине, уз претходно протјераних 20.000 Срба из Западне Славоније, 1. и 2. маја 1995. године, у војној операцији „Бљесак“, што спада у највеће етничко чишћење једног народа на тлу Европе после Другог свјетског рата и поред чињенице да је Хрватска домовина и Србима из Крајине.

ПОЛИТИЧКИ SALTO MORTALE ХРВАТСКИХ СРБА
Приликом обиљежавања 16-годишњице хрватске војне операције „Олуја“, 5. 8. 2011. године у Книну, Иво Јосиповић је изјавио како неће проћи дуго времена, кад ће Срби из Крајине заједно са Хрватима славити „Олују“, односно 5. август, као дан побједе у Домовинском рату, пошто прихвате историјске чињенице везане за Други свјетски рат које су на страни хрватског народа и хрватске државе.
Да би бар донекле потврдио своју оцјену дату 5. августа 2011. године у Книну, Иво Јосиповић је на перфидан начин наставио да у својој државничкој активности понижава у првом реду крајишке Србе кроз величање хрватске злочиначке војне операције „Олуја“, па је у Книн, 5. августа 2012. године, на обиљежавање 17-годишњице војне операције „Олуја“, позвао познатог српског конвертита Вељка Џакулу, предсједника НВО Српски демократски форум и предсједника ванпарламентарне Демократске партије Срба у Хрватској, да га промовишу у свог Секулу Дрљевића, јер је ХДЗ-ова власт још 1991. године у свог Секулу Дрљевића промовисала Милорада Пуповца.
Дакле, Иву Јосиповићу није требало много труда да приволи Џакулу да дође у Книн, 5. августа 2012. године, на обиљежавање 17-годишњице „Олује“, како би као једини српски представник потврдио легитимитет те војне операције из 1995. године.
Тако је Вељко Џакула јавно стао на страну хрватских бојовника, државника и политичара, „Олују“ оцјењују као величанствену побједу у Домовинском рату, иако ју је Хашки трибунал у прољеће 2011. године, осуђујући хрватске генерале Анту Готовину и Младена Маркача, квалификовао као „заједнички злочиначки подухват“ државног и војног руководства Хрватске, јер је за вријеме и после операције, уз опљачкану и уништену приватну имовину, пред кућним прагом ликвидирано око 2.000 недужних крајишких Срба, од којих је било 532 жене и 19 дјеце.
Такво понашање Вељка Џакуле, као и вишегодишња активност Милорада Пуповца, нису изненађење за избјегле и прогнане Србе из Крајине, јер су Пуповац и Џакула дуги низ година били у функцији провођења политике ХДЗ-ове власти, а сада се Вељко Џакула преселио код предсједника Ива Јосиповића.
Међутим, много је трагичније за политичку сцену у Србији што су Пуповац и Џакула 2008. године, на промотивном скупу Демократске странке, подржали изборни програм Тадићеве странке, а четири године касније – 2012. године – Џакула и Миодраг Линта, пошто су направили политички salto mortale, појавише се на предизборном скупу СНС-а.
Оцјењујући „Олују“ као величанствену побједу, Јосиповић је позвао крајишке Србе да прихвате историјске чињенице везане за хрватску државу и њено стварање, и да заједно са Хрватима сваке године 5. августа обиљежавају хрватску војну операцију „Олуја“ као своју, што је равно позиву Ива Јосиповића да се Срби одрекну своје православне вјере и кроз прекрштавање узму католичку вјеру, а то могу само јаничари као што је Вељко Џакула.

[restrictedarea]

РЕЗОЛУЦИЈА ЗАВНОХ-а
Као добар познавалац историјских прилика везаних за Србе, од бивше Војне крајине и Аустроугарске, преко Другог свјетског рата, подсјетио бих Иву Јосиповића на необориве историјске чињенице које су на страни Срба из Крајине, а да се не бих враћао превише уназад, односно на положај Срба у бившој Војној крајини и Аустроугарској монархији, задржаћу се искључиво на чињеницама везаним за Други свјетски рат и борбу против фашизма у периоду 1941-1945. године.
Срби из Крајине не само да су на позив Комунистичке партије Југославије и КПХ, 27. јула 1941. године, у мјесту Срб, у Лици, дигли народни устанак против окупатора наше земље, Хитлерове Њемачке и њихових слуга НДХ Анте Павелића, већ су кроз партизански покрет дали пет партизанских дивизија које су се бориле на ширем простору Југославије, дајући огромне жртве у борби против фашизма и нацизма, док је на другој страни фашистичка творевина НДХ Анте Павелића вршила геноцид над крајишким Србима и српском дјецом.
Управо су те чињенице биле основни разлог да се после Другог засједања АВНОЈ-а у Јајцу, 29. новембра 1943. године, кад су дефинисани темељи нове Југославије, у Топуском, 8. до 9. маја 1944. године, одржи сједница највишег законодавног тијела Хрватске ЗАВНОХ-а, на којој је донесена обавезујућа Резолуција у чијој тачки 8 се подвлачи да неће и не може бити слободне и демократске Хрватске у којој Срби неће имати сва права као и Хрвати, јер су у борби против фашизма дали немјерљив допринос и огромне жртве, што је био основ да Хрватска постане федерална јединица у саставу нове Југославије; у супротном, Хрватска би се нашла на страни земаља поражених у Другом свјетском рату, зато што је у њој НДХ био на власти све до 8. маја 1945. године, када је ослобођен Загреб. Опредјељење делегата ЗАВНОХ-а на сједници у Топуском, и то у вријеме док је трајао рат и постојала НДХ Анте Павелића, било је садржано у свим донесеним уставима Хрватске после Другог свјетског рата, да су Срби у Хрватској државотворан и конститутиван народ.
Међутим, доласком ХДЗ-а на власт у Хрватској, половином 1990. године, чији је програм почивао на идеологији НДХ из 1941. године, та уставна одредба престала је да важи, јер је на основу предлога ХДЗ-ове власти концем 1990. године донесен нови Устав Хрватске, за који су гласали заступници СКХ-СДП Ивице Рачана, из којег су Срби избачени као конститутиван и државотворан народ насилним политичким путем по моделу један човјек-један глас, остављајући у Уставу одредбу да је суверенитет хрватског народа недјељив, чиме је на најгрубљи начин поништена Резолуција ЗАВНОХ-а из Топуског, иако Срби у Хрватској током 1990. године никаквом негативном активношћу нису допринијели да хрватски Сабор тако поступи 22. децембра 1990. године. Напротив, Срби су масовно гласали за листе СКХ на парламентарним изборима у Хрватској, концем априла 1990. године.

ПОНИЖЕЊЕ КРАЈИШКИХ СРБА
Обрачун са Србима у Хрватској започео је непосредно после доласка на власт ХДЗ-а: прво масовним отпуштањем Срба са посла у урбаним срединама, када је без посла само у љетним  мјесецима остало око 10.000 Срба који су били запослени у органима управе, полицији, просвјети, здравству, културним институцијама и средствима јавног информисања.
Истовремено је услиједило повлачење наоружања од резервног састава милиције из већинских српских општина на подручју западних дијелова Крајине, до тајног увоза наоружања преко Мађарске за припаднике ХДЗ-а на територији Хрватске.
Све је то претходно било учињено да би у прољеће 1991. године ХДЗ-ова власт инсценирала грађански рат са крајишким Србима, упадима хрватских специјалаца у средине са већинским српским становништвом, као што су Пакрац, Плитвице и Борово Село, подводећи ту активност као одбрану од агресије ЈНА на Хрватску.
Оружане сукобе са крајишким Србима искористило је политичко и државно руководство Хрватске на челу са Туђманом и на основу одредбе новог Устава Хрватске да је суверенитет хрватског народа недјељив, Сабор Хрватске је 25. јуна 1991. године донио одлуку о проглашењу независности Хрватске, што је био додатни разлог за увећањем оружаних сукоба са крајишким Србима, као и блокирање касарни ЈНА у урбаним срединама.
Такав развој догађаја на терену произвео је нове пријетње припадника ХДЗ-а према урбаним Србима, који су масовно напуштали своје станове и кренули у избјеглиштво. У само два мјесеца 150.000 урбаних Срба је избјегло и то углавном у Југославију, а ХДЗ-ова власт је њихове станове уступала новопридошлим припадницима оружаних снага Хрватске који су после обраде напуштали редове ЈНА.
Дакле, господин Иво Јосиповић би морао да уважава историјске чињенице као декларисани антифашиста, а оне су апсолутно на страни Срба у Хрватској, а не да својим позивом оваквима као што је Вељко Џакула понижава крајишке Србе, тражећи од њих да прихвате историјске фалсификате кроз величање Домовинског рата и војних операција „Бљесак“ и „Олуја“.

СУДАР СА УСТАШАМА
Пошто је, уз пуну асистенцију СКХ-СДП, у Сабору Хрватске погазила Резолуцију ЗАВНОХ-а, десетак година касније – када је Хрватска истакла кандидатуру за чланство у ЕУ, чији су темељи засновани на антифашизму, хрватско државно и политичко руководство се одлучило да се врати борби против фашизма, па су донијели одлуку да је Сисачки партизански одред у шуми Брезовица, 22. јуна 1941. године, дигао устанак против фашизма, односно Хитлерове Њемачке и усташке НДХ Анте Павелића, што је ноторна историјска неистина.
Добрим познаваоцима политичких прилика и догађаја на подручју бивше Сисачко-банијске регије, за вријеме и после Другог свјетског рата, којима и сам припадам уз неколицину бораца 7. банијске дивизије који су још живи, те њихових потомака, добро је познато да устанак против окупаторске Њемачке, фашистичке Италије, као и њихових слуга злочиначке усташке НДХ Анте Павелића, 22. јуна 1941. године, није дигао никакав Сисачки партизански одред у шуми Брезовица код Сиска, већ су устанак против фашизма и домаћих квислинга на позив КПЈ и организационо учешће неколико чланова руководства КПХ, дигли лички Срби дана 27. јула 1941. године, у мјесту Срб, у Лици, Општина Доњи Лапац, а кретања на Сисачко-банијској регији и Кордуну прије дизања устанка против фашизма у Лици, 27. јула 1941. године, изгледала су овако:
На основу директиве руководства КПЈ и договора ужег руководства КП Хрватске са организаторима устанка за подручје Кордуна и Баније, почетком јула 1941. године, у шуми Абез на Кордуну, 44 храбра банијска Србина, предвођена неустрашивим Васиљом Гаћешом, извршили су напад на жељезничку станицу у Банском Грабовцу, 22. јула 1941. године, у којој се налазила група наоружаних усташа који су дошли на Банију да хараче за НДХ. У том нападу, банијски Срби су заробили значајну количину наоружања, после чега су се повукли у познату банијску шуму Шамарица, спремајући се за масовни и организовани народни устанак против НДХ на Банији.
Међутим, већ сутрадан 23. јула 1941. године услиједила је крвава одмазда усташа НДХ над недужним Србима из банијских села, кад је на свиреп начин заклано око 1.300 Срба са Баније, од најмлађе до најстарије доби, да би их после покоља закопали у заједничку гробницу у непосредној близини жељезничке станице у Банском Грабовцу и од тог дана маса Срба са Баније повукла се у шуму Шамарица, спремна за отворену борбу против НДХ Анте Павелића.
Будући да се мјесец дана прије тих крвавих догађаја на подручју Баније група од педесетак сисачких комуниста и СКОЈ-еваца, односно антифашиста на челу са Владом Јањићем-Цапом и Маријаном Цветковићем, повукла из Сиска у оближњу шуму Брезовица код Сиска, да би сачували властиту главу од усташке одмазде, јер су усташе дошле до сазнања о њиховим контактима са руководством КПХ, па је њихова забринутост за своју судбину постала још већа после догађаја на Банији.
Послије сазнања сисачких антифашиста, који су се налазили у шуми Брезовица код Сиска, о томе шта се десило на Банији 22. и 23. јула 1941. године, поготово да је тамо био масовни покољ Срба у селу Бански Грабовац, као и сазнања да су банијски устаници на челу са Васиљем Гаћешом и да се са њим налази велики број банијских сељака, који су се плашили сличне одмазде као у Банском Грабовцу од стране усташа, плашећи се за свој властити живот, грађани Сиска су курирским путем успоставили везу са вођама банијских устаника на Шамарици, да заједнички крену у судар са усташама, што су банијски Срби прихватили.
После тога, грађани Сиска су се из шуме Брезовица код Сиска пребацили на банијску Шамарицу, преко банијских села Петковац и Моштаница, затим преко Калина на Шамарицу, и на тај начин се спојили са Србима устаницима на Банији.
Сисачки антифашисти нису имали упориште у хрватском народу са подручја Сиска, јер је то подручје било упориште усташа, као што је 1990. године и касније било упориште ХДЗ-а и њиховог највећег „јастреба“ Ђуре Бродарца.
Дакле, никакав устанак против окупатора земље, односно фашизма и квислиншке НДХ, 22. јуна 1941. године, није дигао Сисачки партизански одред и за собом повукао хрватски народ.
Да су напријед изнесене оцјене потпуно тачне говори податак да је пошто су лички Срби у мјесту Срб на иницијативу руководства КПЈ и КПХ, 27. јула 1941. године, дигли устанак против Њемачке, Италије и НДХ, на Банији је формиран Први банијски партизански одред, на чијем челу се нашао Васиљ Гаћеша, да би се одреду прикључили сисачки антифашисти, међу којима су били Владо Јањић-Цапо, Маријан Цветковић и други.
У наредним мјесецима на Банији су никле нове јединице бораца НОВЈ кроз организовани партизански покрет на Банији, састављене искључиво од Срба, да би новембра 1942. године у мјесту Класнић, у Општини Глина, била формирана 7. банијска дивизија, са 4.200 бораца, која је после тога учествовала у биткама на Сутјесци и Неретви. Вративши се на Банију десеткована са 600 бораца и после попуне са новим борцима, дивизија је кренула у завршне операције за ослобођење земље у Илирску Бистрицу.
Иначе, сисачки антифашисти утопили су се у Први банијски партизански одред, из чега није тешко закључити о фалсификату историјских чињеница, поготово што на подручју Сиска после њихова одласка на Банију није забиљежен никакав отпор хрватског народа против НДХ.

ХРВАТСКИ ПАРТИЗАНСКИ ОДРЕДИ БЕЗ ХРВАТА
Непобитна је историјска чињеница да су устанак у Хрватској подигли лички Срби 27. јула 1941. године, као што су то учинили истог дана 27. 7. 1941. године Срби са подручја Подгрмеча у Дрвару и тај се дан, односно датум у читавом периоду после Другог свјетског рата славио као Дан устанка народа у Хрватској и БиХ, све до доласка ХДЗ-а на власт.
Да се радило о организованом народном  устанку против фашизма говори податак да је у периоду од 27. јула 1941. године, па до конца 1941. године партизанском покрету приступило око 6.800 бораца, од којих је 6.400 било Срба и око 400 Хрвата и других националности.
Та бројка се 1942. године увећала на 16.000 партизана, од којих су преко 90 одсто били Срби, да би бројно стање 1943. године порасло на 28.000 партизана, што је резултирало формирањем пет партизанских дивизија на подручју Крајине, а то преведено значи да су Срби из Крајине били носиоци борбе против фашизма кроз Народноослободилачку борбу у Другом свјетском рату.
Довољно је истаћи податак да је учешће Срба из западних дијелова Крајине у Народноослободилачкој борби на подручју Хрватске кроз партизански покрет, односно партизанске јединице НОВЈ у периоду од 1941. до 1945. године било бројчано два и по пута веће од учешћа Хрвата, а жртве Срба су биле веће за четири и по пута од жртава Хрвата, уз напомену да је по броју становништва Срба у том периоду било 72 одсто мање од Хрвата, што све иде у прилог Србима из западних дијелова Крајине, и по броју учешћа, и по броју жртава.
Ово потврђује и оцјена коју је дао Јосип Броз Тито, тадашњи врховни командант Народноослободилачке војске  Југославије (НОВЈ) у „Билтену“, број 10, од октобра 1941. године:
„Напредним партизанским борцима још није успјело да увуку у борбу против њемачких нациста и усташа Независне државе Хрватске – већинско хрватско становништво у селима и градовима. Дакле, слабост партизанског покрета у Хрватској лежи у томе што углавном обухвата српско становништво са подручја Лике, Кордуна и Баније, а врло мали број Хрвата.“
Сасвим је сигурно да су резултати борбе против фашизма у Другом свјетском рату и огромне жртве које су дали Срби из Крајине у тој борби, били основ да се на поменутом засједању ЗАВНОХ-а у Топуском донесе Резолуција која у тачки 8 гласи:
„Срби у Хрватској у досадашњим борбама дали су невиђене жртве и доказе о својој великој љубави према заједничкој домовини. Као што су се заједно са Хрватима борили против заједничког непријатеља, тако ће заједно уживати плодове побједе и слободе. Неће бити слободне и демократске Хрватске у којој Србима не би била зајамчена пуна равноправност и једнакост као и Хрватима.“
Ту Резолуцију ЗАВНОХ-а погазила је неофашистичка ХДЗ-ова власт концем 1990. године, уз пуну асистенцију СКХ-СДП Ивице Рачана, а тиме и оцјену и резултате заједничке борбе против заједничког непријатеља у Другом свјетском рату и невиђене жртве Срба и њихове доказе о својој љубави према заједничкој домовини, из које су хрватском злочиначком војном операцијом „Олуја“ протјерани са вјековних огњишта 1995. године.

ЛАЖНА ТУЖБА ПРОТИВ СРБИЈЕ
Пошто је 10. априла 1941. године формирана усташка НДХ на челу са Антом Павелићем, до конца 1941. у редове НДХ приступило је 108.000 Хрвата, од којих је око 30.000 Хрвата било из Херцеговине, да би када је НДХ 21. јуна 1941. године објавила рат САД-у, Енглеској и СССР-у, у састав њемачког Вермахта НДХ упутила 30.000 Хрвата као усташе, распоређене у три дивизије легионара који су послати на Источни фронт, али су се пред налетом Црвене армије 1943. године вратили „подвијена репа“ у Хрватску.
Та бројка од 108.000 Хрвата који су 1941. године приступили НДХ Анте Павелића, 1942. године била је на нивоу 200.000 Хрвата, да би тек после пада Мусолинијеве фашистичке Италије, почетком септембра 1943. године, број Хрвата у партизанском покрету био повећан, нарочито у Далмацији и Истри.
Дакле, господине Јосиповићу, како видите из само дијела презентованих података, историјске чињенице о учешћу Хрвата у партизанском покрету апсолутно су на страни Срба у Хрватској, због чега је ваша оцјена о Другом свјетском рату нетачна.
У сагледавању укупних хрватско-српских односа просто је немогуће избјећи оцјене о монструозним злочинима које су починиле усташе НДХ над стотинама хиљада недужних Срба, међу којима је било преко 74.000 дјеце, после чега је у Хрватској било око 800.000 Срба мање у односу на број прије почетка Другог свјетског рата 1941. године.
Међутим, господину Јосиповићу није сметало да у љето 1999. године у вријеме НАТО-агресије на СР Југославију, односно Србију, као антифашиста напише лажну тужбу Хрватске против Србије Међународном суду правде у Хагу за измишљени геноцид над Хрватима 1991. године у Вуковару.
Кад је ријеч о Милораду Пуповцу и Вељку Џакули, ту се ради о двије српске штеточине у Хрватској, јер су њих двојица у протеклом периоду нанијела огромну штету српском народу у Хрватској, као и самој држави Србији, а поготово избјеглим и прогнаним Србима из Крајине.

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. hrvatski zvanicnici bi morali da pocnu da se ‘mire’ sa cinjenicom, da su se stare “latinske fore” – prilicno vec izandjale ?! Ovo je 21. vek i ko voli obmane – neka izvoli a ko trazi istinu, taj ce je i pronaci ?! Zar nije jadno za frustrirane ‘komsije’ – sto nista nisu uspeli – bez “Danke Deutschland”, blagoslova Vatikana i podrske evroatlantista ?!…. Uzgred, u vezi ‘kroatofilije’, prilicno raspostranjenje kod ovdasnjih medija, zar ne bi valjalo ispitati koliki je ‘udeo’ u tome ‘filantropije’ a koliki, drugog, lukrativnog ‘stimulansa’ ( i to se moze nazvati – korupcijom ?!) ?!

  2. РАДОСЛАВ

    Г. Микулићу шта сте урадили на уједињењу Републике Српске и
    Републике Српске Крајине?? Сва моја и женина родбина је била у
    тракторској колони Г.Микелићу кога сте слушали тако су Срби и
    прошли.Брига Хрвата за истину и историју за њих је важна победа
    над Србима који су својим животима омеђили бившу велику државу.
    Политику коју су водили Срби Западно од ДРИНЕ историјски је приказана у колони без повратка јер немају где да се врате видео
    сам та згаришта у мојој Банији и жениној Лици. Наша борба је сад
    да сачуваму МАЈКУ СРБИЈУ.

  3. Sto se vise trude sve vise gube. Ajde vise ulazite u tu crnu evropsku rupu tamo vam je mjesto _rvatici_srpski degradirani gen,boje se reci da su SRBI hvala bogu, bili.

  4. Predstavnik američke kompanije Military Profešional Resources (MPRI) protiv koje je grupa Srba iz Amerike pokrenula sudski spor tražeći odsteto 10,4 milijardi dolara zbog događaja u “Oluji” 1995. godine, za ovu akciju jeMPRI , negirajući odgovornost svoje kompanije, optužio tadašnji vrh američke države na čelu sa Bilom Klintonom.
    Priznali su da su krsili embargo i isplanirali akciju Oluja u Sad.
    Dve knjige americkih autora(Smith, Maddow) stampanih u 2012(Betrayal, Drift) detaljno to porvrdjuju!

  5. Jadan smo mi narod kad kod zdravih ociju i usiju ne vidimo ko su Pupavac i DZakula. A sto se tice nato alijanse(namerno mala slova)vec vidjeno, udruzena zlocinacka organizacija, koja je na Srbe i ine narode, bacila hiljade tona osiromasenog uraniujuma. Sve je to groteskno ili nastrano.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *