Јончић рајот

Пише Миодраг Зарковић

Водитељ „Прелиставања“ на „Студију Б“ дао је тог јутра све од себе да изазове погоршање наших односа са Русијом, али је, срећом по све, гледаност „градске телевизије“ иста као и годинама уназад, па је Јончићев покушај остао масовно непримећен

Разореност овдашње телевизијске сцене не огледа се толико у злослутном утицају осведочених лажова и клеветника са Запада, као што је утицај Би-Би-Сија: много је новца утрошено и енергије уложено не би ли се српски етар накрцао кадровима клиначки заљубљеним у британски Јавни сервис; стога утицај Би-Би-Сија, мада неспорно штетан, није и неразумљив или необјашњив. Са друге стране, утицај Голог отока на данашње телевизијске прилике у Србији јесте нешто што измиче разумном објашњењу, па је утолико страшнији и срамотнији.
Голооточким би се могао назвати онај правац телевизијског изражавања који као да робује злогласној резолуцији Информбироа, па се истовремено обрачунава и са Србијом и са Москвом, а нарочито са традиционалном српском наклоношћу ка Русима и Русији. Тим правцем крећу се водитељи и новинари који, када немају прилику да се ругају српском родољубљу, ударају макар по највећој држави света, а посебно по руском председнику Владимиру Путину, отелотворењу руског препорода у 21. веку.
Пошто је Русија ипак светска сила и самим тим ипак застрашујућа као могући противник, оваквим „голооточким“ наступима прибегавају само највештији или најпознатији овдашњи другосрбијански намћори, по правилу велики миљеници западних амбасада, Џорџа Сороша или већ неког трећег центра моћи који служи Империји. Један од таквих намћора јесте Борка Павићевић, на пример, која је пролетос у емисији „Б92“ наглас изрекла како јој је „преко главе“ Достојевског, односно, у контексту, русофилије у овдашњој култури. О том њеном испаду, уосталом, било је већ речи у овој рубрици. С обзиром на то да је Борка Павићевић један од белих медведа овдашње издајничке клике, излишно је и рећи да није сносила никакве последице због свог простачког, увредљивог става.
Свако мало, међутим, таква реторика понесе и некога ко не спада у ударне другосрбијанске јуришнике. Недавно је, на пример, понела новинарског скоро па анонимуса Петра Јончића са „Студија Б“, несуђеног „Битлса“: видео је Јончић да се Пол Макартни поткива, па је и он дигао ногу, односно стао у „одбрану“ милих надрогираних нимфоманкица из „Пуси рајота“, московске назови панк групе коју је западна пропаганда уздигла на ниво планетарног феномена. У „Прелиставању“, редовној емисијици Јутарњег програма „Студија Б“ у којој двоје водитеља са гостом бистри дневну штампу, Јончић је у понедељак 20. августа био нарочито инспирисан за држање моралних лекција Русији, па је подробно и политички коректно критиковао Кремљ због тога што су нимфоманкице осудили на по две године робије. Али ни ту није био крај, већ је Јончић решио да, када је већ отворио душу, иде до краја, па је Москви посолио памет и у вези са питањем „Клипа“, некаквог филмског остварења извесне Маје Милош, редитељке која по каквом несрећном сплету околности изгледа припада српској кинематографији. Тај „Клип“ је забрањен у Русији због, замислите, огољених сексуалних сцена са малолетним ликовима (наводно, Маја тврди да су их на снимању одмењивали пунолетни дублери, али да ли је то заиста битно?!), па слободоумни Јончић није могао да пређе преко тога, а да не одржи Русима буквицу због уметничке неспутаности.
Наравно, нема Јончић благу представу о томе шта је уметност, шта слобода, шта уметничка слобода, а шта безумна провокација финансирана зарад подривања нечијег државног апарата и културних темеља. Свако ко је гледао Јончићево тумарање по темама којима ни стасом, ни гласом није дорастао, могао је да увиди да мучени водитељ само преписује од других, нешто безобразнијих и боље котираних од њега. Срећом, таквих који гледају „Прелиставање“, па и „Студио Б“ уопште, заиста је минимално – то је, ето, срећа у несрећи званој Александар Тимофејев – тако да нико од кога зависе дипломатски односи Србије и Русије није по свој прилици ни приметио Јончићев јалови покушај политичког самонаметања.
У ствари, када се тако погледа на ствари, „Студио Б“ чак може да остане упамћен и по корисној улози у овом времену. Замислите, заиста, какве су Пандорине кутије могле да буду отворене, да је неко те силне „генијалце“ ТВ израза окупљене на „градској телевизији“, њиховој сигурној кући, распоредио по другим каналима који још имају и гледаоце!

***
Да ли су избори прошли? Јесу! Да ли ће ускоро нови? Вероватно неће, а и ако хоће, то још не знамо, јер нису заказани! Зашто је онда нешто што се зове „Центар за слободне изборе и демократију“ и даље пуштено са ланца, па може да одашиље своје отужне емисаре по разноразним крајевима осиромашеног српског етра?!
Разумног одговора на ово питање нема, а проблем истрајава. Ено, пре неки дан, ЦеСИД је за емисију „Око 11“ на РТС-у делегирао Ђорђа Вуковића, свог извршног директора и усхићеног политичког аналитичара познатог по томе што никада ништа није изанализирао, а нарочито не у политичком смислу, већ само као папагај понављао увелико изанђале фразе наклоњене прошлој власти. И, шта је занимљиво или промућурно Вуковић изговорио том приликом? Погодили сте – ништа!