Има време…

Пише Милован Данојлић

 

Сви су идеолошки нацрти мртви или компромитовани, а политички програми су се претворили у вербалне крпљевине које држе воду док се мајстори не докопају власти. Остао је живот, да тумара  како може, и остала је сурова логика Голе Силе и Недокучиве Економије да, у теорији и пракси, потврђују право јачега. И ту нам, још једном, Проповедник, наш стари саговорник, шапуће како нема ничега новог под сунцем, што је слаба утеха: жив човек проживљава  вечну несрећу постојања као новост која га је, првог и јединог, у историји погодила. Време је неуништиво; смењује се оно чиме је испуњено – људи и ствари. Ми долазимо и одлазимо; време стоји

 

„Има вријеме кад се сади, и вријеме кад се чупа посађено (…); вријеме кад се разваљује, и вријеме кад  се гради“, поручује Проповедник, преко Даничића, у Трећој глави своје мудре Књиге. Нас, рођене уочи  Хитлеровог похода на Европу и свет, чему је уследила идеолошка окупација и ослобађање од ње, дијалектика вечног дизања и срозавања поучила  је да  све и свакога гледамо из угла пролазности, sub specie aeternitatis. На каквим се све ватрама  нисмо грејали и пекли, чему све нисмо присуствовали, шта све не видесмо и не чусмо, и опет остадосмо живи! Ко се још сећа имена секретара Градског комитета свезнајуће и свемогуће Партије који су давали или ускраћивали дозволу за прештампавање књига Слободана Јовановића, и утврђивали шта је за њих, па самим тим  и за нас, прихватљиво, а шта  неприхватљиво? Мрачили су и облачили као врховни арбитри исправног мишљења, а онда су, јакоже дим, ишчезли из видокруга. Где су они неприкосновени мислиоци који су нас застрашивали тврдњом да наш пут нема  „друге“  алтернативе, и да је нашем кутку глобуса  припала улога огледног добра миленаријског пројекта о усрећењу људске врсте, без преседана у историји? Шта је остало од постигнућа вође за кога се говорило да је највећи син наших народа и народности, а уз то, у слободном времену, савест мирољубивог човечанства?
Братство и јединство завршило је у крвавом намиривању деценијама заташкаваних дугова. Револуција је иза себе оставила већу несрећу од оне коју је, ако је веровати њеним пропагандистима, покушала да укине. Прилагођавајући се  ћудима времена, посрћући и скачући себи у уста, на крају је  признала надмоћ економских  нужности над  волунтаристичком племенитошћу, чиме је пресекла грану на којој је седела. Прво је гутала туђу, затим сопствену децу, да потом и себе, с гађењем, пождере. Куд се деде милионско чланство њене авангарде? Да ли се бар понеко, понекад, док се брије или шминка пред огледалом, постиди од прилива извесних сећања? И како, после свега, икога и ишта у јавном животу узимати озбиљно? Сви су идеолошки нацрти мртви или компромитовани, а политички програми су се претворили у вербалне крпљевине које држе воду док се мајстори не докопају власти. Остао је живот, да тумара  како може, и остала је сурова логика Голе Силе и Недокучиве Економије да, у теорији и пракси, потврђују право јачега. И ту нам, још једном, Проповедник, наш стари саговорник, шапуће како нема ничега новог под сунцем, што је слаба утеха: жив човек проживљава  вечну несрећу постојања као новост која га је, првог и јединог, у историји погодила. Време је неуништиво; смењује се оно чиме је испуњено – људи и ствари. Ми долазимо и одлазимо; време стоји.

[restrictedarea]

*
Притвор, у којем смо се обрели са завршетком Светског рата, непрестано се либерализовао; почев од шездесетих, затвореницима је подарен статус слободњака, могли су тражити срећу у туђини. Напослетку се наша лепа, полуразвијена земља распала, затим је ушла у транзицију, упала у чељусти  пљачкашког капитализма да, нагло осиромашена, доживи цикличну болест  капиталистичког устројства, садашњу кризу. Тридесетак година живели смо скромно, али с осећањем да ће сутрашњица бити боља; данас нам са свих страна обећавају још црњу будућност. Ток ствари је фаталан, а оличење фатума је Економија: та неман има своје хистеричне нападе, депресије и рецесије, берзанске крахове и развојне ломове. Бива да на врхунцу успешности западне у самоубилачко назадовање. Управљачи нам препоручују штедљивост и стезање каиша. Мени аскеза никад није задавала  проблем, али се свежа животна енергија, она коју доносе млади, грози шкртости и згрчености. Стар човек  притаји дах и причувава оно мало  што је заимао. Шта да чувају они који тек ступају на сцену? Време, човеков пријатељ у младости, и смртни непријатељ у старости, узело је  предах, и ужива у профилакси празног хода. Нисмо свемоћни, нити је простор напредовања и предузетништва безграничан. Свет не постоји искључиво за нас и због нас. Утеху нам нуди очајничка мудрост изреке И то ће проћи. Али и ми, делимично, са тим.

*
Има време кад је сваки појединачни труд потребан заједници, кад се човеково стваралаштво уклапа у програм општег напредовања, као што има време  кад се од човека ништа не тражи, кад је жив створ  терет себи  и околини. У овом тренутку живимо у стерилном раздобљу, одбојном према материјалном и духовном стваралаштву. Култура, као показатељ  духовног здравља, прва се нашла на удару. Живот је, увек и свугде, био напоран подухват, али улагање  напора није увек било овако  узалудно. Борба за одржање је погодба живљења. Кад се укину основне претпоставке те борбе, кад труд остане  без одјека  и подршке, поредак избија у празнину. У Европи је данас без посла, и без изгледа да га добије, око 25 одсто омладине. У неким земљама постотак је још већи. Код нас се радна места купују. Рад је постао повластица која се тешко добија и лако губи, онај ко некако дође до запослења  требало би да буде срећан  с оним што му се на крају месеца удели, јер испред капије  дрежде бројни невољници спремни да прихвате мању плату. Свако је од нас заменљив, и сви  заједно смо неважни. Висок степен незапослености је структурална потреба капиталистичке производње. Управљачке елите  признају да су неспособне  да са злом изиђу на крај. Мрачно божанство, звано Економија, не пати од саосећајности према храниоцима породице.

*
Човек избачен из система производње и  размене рада  је   сувишно биће. Он, у ствари, није требало да се роди. Оваква се порука, из разних  политичких и финансијских центара, шаље читавим народима, посебно милионима младих, како у сиромашним, тако и у развијеним земљама. Ту престаје вековима упражњавана стратегија  самоодржања  кроз пожртвованост и борбу, а почиње логика смрти. Ако се одбаци могућност циничне спрдње са речима и њиховим значењима, тешко је озбиљно узети  идеологију људских права  у чији кодекс не улази право на рад, кров над главом,  бесплатно школовање и елементарну здравствену заштиту. У име апстракције зване Human Rights у последње време се по свету воде освајачки ратови; стварност разоткрива оно што су  речи покушале да  сакрију.

*
Прошлост, она коју  памтимо, није била ни светла, ни лака, па  опет, држава нам је, уз ускраћивање дела личних слобода, обезбеђивала једну врсту колективног достојанства. Београд из средине прошлог века  био је сив, тужан сиротињски град у којем је живот, корак по корак, ишао напред. Данашњи Београд је пун скупе робе, окренут према великом свету, опијен Европом, а живот у њему је закочен или назадује.

*
Десило  се, почетком шездесетих, да један наш писац добије „Нобелову награду“, и то се данас прославља као чудо невиђено, као мали државни празник. Видех, у децембру, на београдском аеродрому, Иву Андрића, изрезаног у картону, у природној величини. Носио је свој вечити кишни мантил a la Humphrey Bogart, закопчан до грла. Стајао је, с рукама у џеповима, крај покретне траке с  које се преузима пртљаг. Чекао је и чекао, а кофер никако да стигне… Кад сам, почетком јуна, поново слетео на сурчински аеродром, писац се не беше  померио с места. Паде ми на ум да му је путни ковчег остао у прошлом веку, да се изгубио у Космосу, и да сад, са толиким вештачким сателитима, кружи око земље.
Постидех се. Због Андрића, због себе, због свих нас. Да ме је, онда, неки странац  упитао  ко  је господин исечен у картону, шта бих му  одговорио? Знате, некад је овде постојала једна недовољно слободна, али озбиљна држава, и у њој један озбиљан писац који је добио светско  признање за свој рад, и то се чудо и данас слави.
Сем Новака Ђоковића, ми данас немамо никога с ким бисмо се подичили  пред светом, а и Нолета почиње да хвата умор: превелик смо му терет навалили на плећа.

*
Ђаволска спирала  дизања и падања има и свој узлазни период. Кад ће доћи, и хоћемо   ли га доживети?

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. Postovani, mudri i depresivni Propovednik, jednim stihom objasnjava svoje stanje… ?! Da ‘nema utesitelja’ (‘menahem’) ?! A Jevandjelje govori o tom Utesitelju, koji je Solomonu, nedostajao ?! / v. ” O Svetom Duhu” mitropolita Antonija Hrapovickog… bibliografska retkost… ima u ‘biblioteci’ na str. : svetosavlje.org /…. A tastina je poput ‘kolomasti’, kako to kaze Lestvicnik u svojoj znamenitoj ‘Lestvici’ – tezi da se ‘zalepi’ i za vrline ?! Ovde je obilato prisutna u opstoj naklonosti – da budemo hvaljeni ( i ‘patnja’ ako isto hvaloljublje – izostane ) ?! A istinska vrlina je – primanje uvreda bez gneva i mrznje – kao i pohvala – bez nadimanja ?!

  2. читатељка

    Господине, који се потписујете као ,,небитан”, што ви, уопште, губите време на овом сајту? Па, вама је све јасно! Од таквог познаваоца Св.Писма и дела Св.Отаца, очекивало би се да негде, у миру, приноси своје молитве за све нас који смо ,, тек мрави на путу за Јерусалим”. И најдобонамерније, да нема мало ,, коломасти” и на вашем псеудониму?

  3. hvala ‘citateljki’… a nama neukima, nove tehnoligije omogucavaju da razmenjujemo misli ?! Potpuno ste u pravu oko te ‘kolomasti’ … eto, kada se napise, jasnije se vidi ?!

  4. читатељка

    Е, не може тако! Ја сам хтела да се свађам, а ви…. Шалим се, хвала и вама на разумевању. Била сам мало оштра, ал то све, верујте, као бивша ,, првакиња у побожности”. Поздрав!

  5. …. izvinjenje zbog uskracivanja nekih komunikacijskih ocekivanja (uocljivih, ponekad, kod dama : ) ?!)
    … Negde je napisano, da je lepota ljubavi – i u cistoti komunikacije… ?! Hvala, pozdrav !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *