Храброст посебне врсте

Пише Данијел Цвјетићанин

Какава очекивања имају они који су сменили Шошкића, а какав одговор следи из демократског табора?

 

Надам се да сте приметили са колико страсти су стручњаци, и то сасвим оправдано, бранили независност НБС-а, као што су други, такође оправдано, истицали да та врста независности није баш ни била на чврстим ногама, пошто је НБС већ дванаест година под снажном и директном контролом евроатлантског капитала, па је банкарски систем дао огроман допринос деструкцији домаће привреде, као и недопустивом расту потрошње и дугова у Србији. Ипак, повећавање зависности НБС од државе нипошто не значи да ће се смањити њена зависност од утицаја ЕА-капитала. Напротив.

ШТИМОВАЊЕ БАНКАРСКОГ СИСТЕМА

[restrictedarea]

Не могу, међутим, да се сетим сличне експлозије страсти, или буђења „стручне савести“, приликом смена гувернера Јелашића, гувернерке Кори Удовички, Динкића, или гувернера Влатковића… Сви су они смењени, мање више, на сличан начин као Шошкић, на силу – политичком вољом владајуће већине. Зато се чудим жестини појединих коментатора, који се, као у неком водвиљу, опредељују за и против смене гувернера, док Динкић, ДОС-ов барјактар „независног банкарства“, објашњава евроатлантским пријатељима из Вашингтона, Франкфурта и Брисела – оправданост овог мучног потеза владајуће гарнитуре.
Сви који су пажљивије читали Динкићеву „Економију деструкције“ приметили су да се, уз критику популистичких мера економске политике деведесетих, провлачи и извесна доза дивљења и одушевљавања финансијским илузијама и подвалама из тог периода, али и из ранијих раздобља. „Ех, шта све може да уради лукав, храбар и бескрупулозан човек са „овцама“, које му се нађу под руком!“ имплицитна је порука Динкићевих анализа и критика у овој књизи, коју је писао као млад опозиционар и обећавајући евроатлантски активиста.
Почетком миленијума, за Динкића се ситуација потпуно променила, па је могао мирно да скине своју либералистичку маску, која му није лепо ни стајала, те да, сад већ као високо рангирани функционер у екипи „пословођа“, покрене лавину државних интервенционистичких и популистичких мера, придружујући се промоцији антилибералног, неоколонијалног модела, који је дао кључни допринос черупању националних ресурса.
Страх ме је да је у структурама власти, а и у широј јавности, нашао много истомишљеника. Данашње „штимовање“ банкарског система, са циљем да се девизне резерве, па и примарна емисија, укључе у „развојне моторе“, јесте подручје на коме се Динкић још није опробао (и показао), а вероватно и то жели. Зато ће му смена гувернера Шошкића годити, без обзира на то да ли ће на чело НБС доћи неко из његове „експертске групе“, или нека друга истомишљеница.

ПРИВРЕДА У УБРЗАНОМ КОЛАПСУ
Смену гувернера неки су покушали да оправдају грешкама у недовољно ефикасној одбрани курса динара. Таква правдања су неодржива, пошто полазе од погрешне претпоставке да слаба и неконкурентна привреда може да има јаку валуту – и то на дужи рок. А да при том Србија увози два пута више него што извози. И да стопа инфлације годинама далеко превазилази раст курса евра и долара. Био бих склон, мада уз известан опрез, супротном ставу – критици досадашњих гувернера зато што су прекомерно фаворизовали спорији раст курса конвертибилних валута у односу на остале цене, пошто је то одговарало банкама са страним капиталом и увозницима, као главним снагама транзиционе привреде. Сетите се да ММФ, као проверени џелат „економија са периферије“, често наговара лидере ојађених земаља да држе стабилан курс, не обазирући се на катастрофалне резултате у међународној размени (и конкуренцији).
Новој влади, поред празних каса и пуних фиока нагомиланих проблема, остала је привреда у убрзаном колапсу. Стопа незапослености од близу 25 процената (толика је била у САД у време Велике депресије) наговештава период социјалних и политичких напетости у којима би свакој влади било тешко да опстане. Зато се функционери и остали активисти ДС-а заклињу ових дана по свим кафанама (одакле су потекли) да ће у веома кратком року срушити новоформирану власт –  зато што „нема кадрова“.
Вероватно здраве демократске снаге неће презати да у помоћ храбро позову западне амбасаде (уф, зар су већ почели?) или терористе-побуњенике, као и авијацију северноатлантске алијансе. Наравно, уз добронамерне суседе из региона који, у релацијама са Србијом, отворено манифестују стање „замрзнутог конфликта“.
Српски ЕА – активисти (демонстранти) припремају ђонове за „врућу јесен“, а савесне  београдске домаћице већ одвајају шерпе и лонце у које се сме ударати, а да се не олупају. Ех, још кад би Сорош поново одрешио кесу! Али можда и не мора – ту су, за прву помоћ, фондови низа НВО-а, добро напуњени средствима пореских обвезника.
Можда ћете баш ову врсту храбрости (и отпора) препознати у смелом потезу гувернера Шошкића да поднесе оставку, са реалном надом да ни „ово ‘њихово’ не може трајати дуго, чим ‘наши’ затегну финансијске дизгине, механизам међународне изолације, или Велики Брат долети у помоћ – да спречи повратак у деведесете“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *