Диа Надер де Ел-Андари, отправник послова Амбасаде Венецуеле у Србији: Ми знамо шта је срећа

Разговарали Љиљана Богдановић и Зоран Милошевић
Фотографије Милан Тимотић

Истраживачи Универзитета Колумбија ( САД ) недавно су у „Извештају о срећи у свету“(World Happiness Report) објавили закључак: Венецуела на скали процене среће становништва заузима прво место међу земљама Јужне Америке, а 19. међу земљама света

 

Госпођа Диа Надер де Ел-Андари, дипломата од каријере и амбасадор Боливаријанске Републике Венецуеле у Србији, овде живи тек неколико месеци : амбасада Венецуеле у Београду поново је наиме, после 19 година, отворена 27. фебруара ове године. Домаћој јавности  медији су је представили  када је недавно – поводом Дана независности Венецуеле – одржан пријем у амбасади (Венецуела је 5. јула  обележила 201. годишњицу проглашења независности од Шпаније ), и када се амбасадор бираним и топлим речима обратила грађанима земље чији је гост „Гајимо дубоку солидарност и разумевање према српском народу, посебно када је реч о проблему са Косовом и Метохијом, и свим срцем ћемо радити на продубљивању те сарадње“, рекла је она тада.
Уочи предстојећих председничких избора у њеној земљи (6. октобар), разговарамо са госпођом Ел-Андари о низу важних питања и савремених контроверзи које одређују не само збивања у Венецуели, тако истакнутој и парадигматичној када је о судбини Латинске Америке реч, већ и савременог света, па посредно, разуме се, и Србије.

Подсећајући на славне моменте историје Ваше земље,  недавно сте казали: „Латиноамерички ослободилац из 19. века Симон Боливар био је борац и визионар, али и наш садашњи председник Уго Чавез бори се за независност и суверенитет“. Вредности као што су „независност“ и „суверенитет“ у савременом свету све више се релативизују?!
Ослободиоца Симона Боливара, који је ослободио шест нација (Венецуела, Колумбија, Панама, Еквадор, Перу и Боливија), лондонска медијска кућа Би-Би-Си прогласила је најзначајнијим Американцем XIX века, а по мом мишљењу, он је то и дан-данас, али „боље икад него никад“ – одали су му признање 180 година после смрти. Симон Боливар је желео да од земаља које је ослободио оформи Велику Колумбију. Залазећи у анализу дешавања у том периоду и доктрине Монроа из Сједињених Држава, по ком је „Америка за Американце“, тј. „Америка је за становнике САД“-а, Боливар је 1826. године дошао до закључка да „се чини да су САД самим Провиђењем предиспониране да у име слободе сеју чемер и јад по америчком континенту“. Јасно је да сада можемо рећи да су се самодекларисали као светски жандарми, а да сеју глад, смрт и разарања у име „демократије и слободе“. Тај сан нашег Ослободиоца се остварио. Сваке године је све више земаља које се ослобађају америчких канџи. Успели смо да у Мар дел Плати, у Аргентини, покопамо ALCA-у (Зону слободне трговине две Америке), коју су предложиле Сједињене Државе да би својим производима извршиле инвазију на наша тржишта и да би још више уништиле наше привреде. Покопали смо ALCA-у и уместо ње се појавила ALBA (Боливарска алтернатива за народе наше Америке), која представља начин интеграције и уједињења Латинске Америке и Кариба, где смо сви једнаки, поштујемо се, допуњујемо се, сарађујемо једни са другима, солидаришемо се једни са другима.
Вредности независности и суверенитета су светиња за народ, и најпре треба да их поштују наши лидери, а уколико забораве да то учине, ту је народ који треба да их на то подсети, ту је народ који треба да одлучи да оно што је постигнуто толиким борбама кроз историју, не сме да буде исмејано од стране неколицине челника који продају домовину ономе ко највише понуди.

Поводом обележавања националног празника Венецуеле у Београду, изјавили сте да Ваша  земља „жели да учврсти своју независност, али и да не жели да зависи само од нафтне индустрије.“ Који су проблеми на путу остварења тих циљева?
Када говорим о најважнијим циљевима које су поставили наш председник и наша боливарска револуција, као што је консолидовање истинске независности, мислим на потребу да се индустријализујемо како не бисмо више били земља која живи од нафтних прихода, будући да читав свет зна да смо земља богата нафтом. Неопходно је да временом научимо да „сејемо“ нафту, која је необновљив природни ресурс, на свим пољима – на друштвеном, културном, привредном и политичком пољу – за сада и заувек. Управо зато је од изузетног значаја да 7. октобра победимо на председничким изборима са великом предношћу нашег кандидата у односу на опозиционог. Не можемо дозволити да постоји и најмања сумња у нашу победу. До сада је опозиција имала изјаве против Националне изборне комисије, а на то треба додати и то да су извесни светски медији „некомуникације“ изразили сумњу у транспарентност наших избора. Све то нас тера да поверујемо у постојање планова за стварање стања нестабилности у земљи, који су сковани од стране наших спољних непријатеља, а уз унутрашњу подршку опозиције.

Вашу земљу зову и „земљом среће“. Мало необичан епитет у савременом свету?
Да, Завод за Земљу Универзитета Колумбија, САД, недавно је у „Извештају о срећи у свету“ (World Happiness Report) објавио истраживање које је показало да је „стање среће повезано са добрим физичким и менталним здрављем, са пословном сигурношћу и благостањем породице, и да су они есенцијални у тренутку смеха“. Венецуела је на скали процене среће становништва заузела прво место међу земљама Јужне Америке, а 19. међу земљама света. Америчка агенција за истраживања „Галап“ готово читав век спроводи истраживања и припрема међународне статистике, а према њеном истраживању спроведеном у више од 124 земље, Венецуела је по просперитету на првом месту у Латинској Америци, а на четвртом у свету.
Наша влада је отворила нова поља у међународним односима, суверени смо и одлучујемо о томе са ким можемо или не можемо да покренемо трговинске односе. Русија, Белорусија, Кина, Индија, Иран, Шпанија, Куба и друге земље – не само да купујемо њихове производе, већ, што је најважније, са овим земљама имамо трансфер технологије, оне заједно са нама граде фирме у нашој земљи, обучавамо наше раднике у овим пријатељским земљама и на тај начин, корак по корак, индустријализујемо нашу домовину и припремамо наше грађане. За то ће бити потребно време, али већ смо почели. Прича се да је најтеже почети, а ми смо већ поставили темеље и сада градимо слободну, независну, суверену и срећну домовину.

Уочи предстојећих избора, на политичкој сцени Венецуеле  издвајају се два лидера и два концепта: поред председника Чавеза, у изборној трци је лидер удружене опозиције Енрике Каприлес за којег тврде да је „политичар под америчком контролом“. Укратко, у чему су они посебно супротстављени?
Избори су заказани за 7. октобар текуће године, Уго Чавез је кандидат независне и суверене домовине, социјалистичке домовине, а Енрике Каприлес је кандидат приватизације свих компанија које су радници спасили јер су их њихови власници били позатварали не питајући их ништа, после чега су отишли у Мајами, а жели да приватизује и  најважније нафтне компаније и компаније које послују са другим минералним сировинама.
Супротстављена су два концепта: концепт социјалистичке домовине и концепт предаје САД-у и ционистима.
Истинска национална независност је она коју је Команданте Чавез градио и учвршћивао од самог доласка на власт. Подсетимо се да су се владе такозване демократије Четврте Републике упињале да Венецуелу предају мултинационалним компанијама из САД и Европе, и ционистима, како би богатили владајућу класу, а народ гурали у неписменост, изгладњујући га до смрти. Кандидат опозиције жели да Венецуелу врати ту.
Наш Команданте жели да изгради друштво социјалне правде, у којем сви имамо могућности. Венецуела је земља богата бројним минералним сировинама, све до сада, то јест никада раније наше становништво није осетило да те сировине припадају њима. Приходи од нафте се претварају у здравство, образовање, места становања, радна места, спорт, и друго, али то не говоримо ми, већ међународне организације. На пример, године 2005. УНЕСКО је Венецуелу прогласио „територијом без неписмености“, где је стопа неписмености нула. Да не ширим даље причу, наша боливарска револуција, на челу са председником Угом Чавезом, жели да обезбеди највиши ниво среће нашем народу, као што је рекао сам Симон Боливар.

Како преносе неки медији, Ваш председник је изјавио да ако он не победи на предстојећим изборима – у Венецуели ће избити рат. Да ли је то тачно и ако јесте, како је могуће везивати судбину државе за једног човека?

[restrictedarea]

На нивоу Латинске Америке, наш председник ради на истинској латиноамеричкој интеграцији, док на међународном нивоу ради на стварању мултиполарног света, на докрајчивању глобалне хегемоније САД, на борби која ће обезбедити да различити међународни органи, као што су Уједињене нације, Организација америчких држава, Хашки трибунал, итд. буду праве демократске институције и да њима престану да управљају империјалисти, било амерички или европски, и ционисти. Да више не постоје институције које се хране и богате смрћу, ђавољи партнери, или још гори од њих.
Ми, односно – народ, треба да се политички, друштвено и економски организујемо како бисмо преузели улогу која нам припада, како бисмо били кројачи наше судбине, јер ми учествујемо у одлучивању и у изградњи наше земље. Наш председник треба да ради оно што је нама потребно да уради.
Зато кажемо да је он гаранција мира и правде у Венецуели и даћемо живот у његову одбрану, јер бранећи њега ми бранимо нас саме, бранимо домовину за нашу децу, унуке, за њихову будућност.
Са друге стране, опозиција има у плану да врати Венецуелу на оно што смо имали пре Чавеза, само што је сад то налицкано, подмлађено, посвуда подвргнуто пластичној хирургији. Међутим, после кратког периода, маске су пале и показало се да се све враћа на оно старо и на још горе.

Социјалиста Уго Чавез је председник Венецуеле од 1999. године и по трећи пут се кандидује за шестогодишњи председнички мандат. Има ли шансе да победи? Данас се у западним медијима често наводе  тврдње да у Латинској Америци „нема више класичних тоталитарних режима, али да су изузетак  Фиделова Куба и Венецуела Уга Чавеза“.
Да, наш Команданте по трећи пут учествује у трци. Сигурни смо да ћемо победити, али желим да вам напоменем да је раније организовано четири парламентарна избора, било је три избора за гувернера и градоначелника, а на свим изборима смо побеђивали ми који смо подржавали председника. Уго Чавез је изабран за председника са највећим процентом гласова, не само у Венецуели, већ и у читавом свету, а још увек амерички ционисти кажу да је тоталитаран, да је диктатор.
Конститутивна скупштина је 1999. године сачинила наш Устав, који је Чавез предложио да би испунио обећање које је дао кад се први пут кандидовао 1998, и о којем су дискутовали сви социјални, синдикални и универзитетски органи, институти, приватни и јавни сектор. Читава земља је била политизована кроз дискусију о Уставу и одобрили смо његово доношење на референдуму 15. децембра 1999. године. Уставом је утврђено постојање Референдума за опозив. Уколико не желимо некога кога смо сами изабрали, можемо да га опозовемо на половини мандата. Наш устав је једини на свету који то има. Опозиција је покушала да 2004. године Чавезу опозове мандат и изашли смо на референдум. Победили смо опозицију за више од три милиона гласова.

Поменути медији објављују и да у Венецуели нема социјалне правде и демократије, да „нема довољно струје, воде, да расте број криминaлних дела, да је инфлација огромна, да једном речју народ тешко живи“. Шта је истина?
Питате ме о западним медијима, а сви знамо да медији комуникације, тј. „некомуникације“, стају у одбрану интереса мултинационалних компанија, у одбрану групација које имају економску моћ на глобалном нивоу, да су у рукама групе или Клуба Билдерберг (банкари, политичари, чланови краљевских породица, међународни инвеститори или власници водећих медијских кућа), у рукама циониста, који захваљујући економској моћи контролишу владе широм света. Ви, земље бивше Југославије, били сте жртве антимедија, медијске моћи која истину претвара у лаж и обратно, у зависности од тога где види свој интерес. Ирак је био жртва лажи. Где је оружје за масовно уништавање? Сад ће вероватно рећи да је у Сирији. Да није случајно истина да  је Гадафи бомбардовао мирне протесте у којима је наводно убијено 2000 људи? Да није случајно истина онај театар на тргу у Триполију? Зашто ништа нису пренели када је војска Саудијске Арабије убијала протестанте у Бахреину? Зашто ти медији нису говорили о убиствима Урибеа у Колумбији? Где је већа демократија – у Сирији или у Саудијској Арабији, Кувајту, Емиратима? Зашто Израел прави и руши, а нико га не терети ни за шта, нити може да се терети, нити се могу предузети мере? Ко има већу демократију – Сједињене Државе које бирају кога бирају за председника или Венецуела у којој директно бирамо без посредника? Небројена су питања на које одговор лежи у народима које нико не слуша или нико није заинтересован да саслуша.
УН су чак објавиле да је Венецуела већ испунила Миленијумске циљеве, а то је велики посао. Криминал је увек постојао, али је стопа значајно снижена смањењем сиромаштва, обезбеђивањем образовања, посла. Међутим, значајну пажњу привлачи чињеница да је у Венецуели већа стопа криминала у државама које воде лидери опозиције, будући да нису хтели да сарађују са владом нити са националном полицијом, док државну полицију воде управо ти гувернери. Влада је створила полицијски универзитет и сада имамо високообразоване полицајце, повишен је научни и технолошки ниво полицијских институција, напорно се ради на подизању образовног и културног нивоа становништва.

Државни удари у Јужној Америци су поново „у моди“. Како се процењује, – ко највероватније стоји иза њих?
Дана 11. априла 2002. године, у Венецуели се десио државни удар који је имао посебну карактеристику – био је то војно-медијски удар. Приватни медији су као и увек играли прљаву игру. Подстицали су гледаоце да изађу и учествују у побуни високих војних чиновника против нашег председника, тражили су мртваца да би могли да оптуже нашег председника за убиство. Поставили су снајперисте на много објеката и пуцали су на протестанте и са једне и са друге стране. Мртви су били са наше стране. Отели су Командантеа и говорили да је поднео оставку, али народ им није веровао и изашао је на улице да обелодани вест о отмици и тражи да нам врате председника. Народ је био на улицама у свим државама у земљи, нисмо се макли, били смо ту, да би га, 47 сати по државном удару, вратили. Показало се велико јединство између председника и његовог народа, између председника и оружаних снага (функционера нижег ранга), између оружаних снага и народа. Тако смо зауставили државни удар 13. априла и зато кажемо да „сваки 11. има свој 13“.
Затим се у периоду новембар 2002. до јануара 2003. десио нафтни удар. Народ је ушао у нафтне компаније и покренуо њихов рад, било је препрека али смо успели да их покренемо, и од тада нафтна индустрија припада венецуеланском народу.
Дакле, против нас су све покушали, од референдума за опозив, државно-медијског удара, до нафтног удара. Али немоћни су пред Командантеом Чавезом, пред његовим народом и његовим оружаним снагама.
Потом је дошло до државног удара против председника Селаје у Хондурасу, народ је био уз њега, али не и оружане снаге. Сада се десио парламентарни удар против председника Луга, исто као у Хондурасу. Атилио Борон је написао веома занимљив чланак о дешавањима у Парагвају и на који начин је компанија Монсанто вероватно учествовала.
Постоји једна шала на рачун тога ко се крије иза ових удара: Она наводи питање : Зашто у САД-у никада није било државног удара? и потом даје одговор: – Зато што у САД-у не постоји Амбасада САД!

Са повишеним емоцијама код нас се доживљава чињеница да Ваша  земља, како сте недавно јавно саопштили, гаји дубоку солидарност према Србији и разумевање према српском народу, нарочито кад је реч о проблему са Косовом и Метохијом. Колико се узајамно познајемо?
Време крије многа изненађења, нека изазивају тугу, а друга су врло пријатна. То говорим јер када сте ви били жртве НАТО бомбардовања, које је изазвало толико смрти и толико разарања, ја сам радила као професор на Универзитету у Сулији и објашњавала сам мојим студентима шта се заправо догађа. Имам ту навику да коментаришем вести. Било је пуно радијских и телевизијских програма у којима су другови објашњавали, потпуно независно, не осврћући се на интерну политику председништва, да не постоји ништа чиме би се могао оправдати напад на суверенитет једне земље, а камоли да се она бомбардује и да се изазове толико смрти и разарања. Те убице су на слободи, нико им не суди, а криви су колико и они који су им издали наређење.
Сви ти злочини почињени Југославији, Авганистану, Ираку, Либији, Сирији, а са друге стране мирни остају Израел, који се бори против палестинског и либанског народа, и УН. Наш председник је у бројним приликама, чак и пред самом Генералном скупштином Уједињених нација, предложио да се тај орган расформира, будући да је марионета САД-а којом дају легитимитет својим неделима.
Венецуелански народ је био врло солидаран са југословенским у тим тешким тренуцима, и отуда став наше владе и нашег Командантеа Чавеза, који је портпарол осећања народа.
Друга коинциденција се догодила када сам била амбасадорка у Сирији. Амбасадорка Републике Србије у Сирији, др Гордана Аничић, била ми је најбоља пријатељица, и када сам била обавештена да долазим у Србију, одмах сам је позвала и радост је била, и јесте, обострана.
Током мог боравка овде (осам месеци), осетила сам да смо изузетно слични, јер Србин је љубазан, драг, спонтан, дружељубив, шаљивџија. Кад год сам ишла да купим намештај и друге потрепштине за Амбасаду, наилазила сам на људе који су ми, са широким осмехом на лицу, говорили да воле мог председника.
Мислим да су све латиноамеричке земље изузетно солидарне са Србијом, јер осетили смо на сопственој кожи шта значи борити се дуги низ година против империјалистичког тлачења и колико нас је то коштало, посебно људских живота.

После 19 година, амбасада Венецуеле у Београду поново је отворена, фебруара, ове године. Амбасада Србије у Венецуели је пак била затворена после политичких промена октобра 2000. Да ли је тачно да је Ваша земља заинтересована за привредну сарадњу са Србијом?
Наша земља је започела спољну политику независну од светских центара моћи. Била је, и наставиће да буде, солидарна са Србијом по питању Косова. Заједно радимо, у већини случајева, у међународним институцијама. Сада смо отворили Амбасаду. Намеравамо да посетимо различита министарства, како бисмо истражили могућности за потписивање споразума и продубљивање односа, не само на нивоу влада, већ и на нивоу наших народа, наравно, уз стално поштовање суверенитета Србије.
Наша спољна политика се базира на комплементарности, сарадњи и солидарности са другим владама.
Што се мене лично тиче, урадићу све што је у мојој моћи да успоставим сјајну сарадњу и да је развијем на свим могућим нивоима.

Ви сте доктор физике и адвокат, радили сте и као професор на Универзитету у Каракасу.  Колико и како ове квалификације утичу на посао и живот дипломате?
Завршила сам докторске студије из области физике у Москви, а студије права на Универзитету у Сулији.
И једне и друге студије имале су објективан поглед на чињенице, кроз анализу узрока догађаја. Физика изучава природне феномене, а право уређује људско понашање у разним друштвима, али ја сам дипломирала на еколошком праву, што подразумева истраживање, анализирање и уређивање људског понашања у циљу успостављања складног односа са природом.
Студирала сам и радила сам као предавач, а више од 20 година сам радила и ван катедре, у оквиру Комитета за солидарност са народима, на солидарности са Чилеом против Пиночеа, са Палестином, Либаном, Сахаром, Југославијом, Никарагвом, Кубом, Салвадором, као и са свим народима жртвама неправде северноамеричког и европског империјализма и израелског ционизма, и на солидарности са заточеницима војне побуне 4. фебруара у Венецуели. Читаво то политичко искуство ми је дало квалификације потребне за рад најпре у Министарству спољних послова народне власти, а потом у дипломатији у Сирији и Србији.

Пре него што сте  дошли у Србију, били сте  амбасадор у Сирији. Каква су Ваша очекивања и шта мислите о званичној верзији која се о збивањима у Сирији може чути од западних политичара и медија?
Влада Боливаријанске Републике Венецуеле има јасан став по питању догађања у Сирији и позвала је „међународну заједницу да избегне било какве оружане интервенције које би само продубиле сукоб у Сиријској Арапској Републици“. Сматрамо да је влада у Сирији жртва заплета који се користи да би се оправдале будуће акције против ње, по истом сценарију као у Либији, упркос надасве распрострањеној осуди у свету.
Сматрамо да западне силе имају за циљ тражење изговора ради увођења санкција, залеђивања добара и напада на Дамаск. У том смислу, критикује се „империјалистичка лудост“ међународне заједнице.
Овај заплет је смишљан неко време, јер су омбудсмани владе САД-а већ најавили рађање Новог Блиског истока. Желе да раздвоје све арапске земље које се оглушују о наређења северноамеричког и европског империјализма, као и ционизма. Сенат је већ одлучио о подели Ирака на три дела. Исто су већ покушали у Либану, а то желе да постигну и у Сирији. Покушали су у Боливији, а тај сценарио планирају и за Венецуелу стварајући нестабилност како би изазвали владу.

Кад смо код истине и медија, шта се  то догађа са вашом најпознатијом ТВ станицом Телесуром, будући да су Американци ову телевизију недавно прогласили легитимним „објектом војног напада“. О чему се ради?
Телесур је национална медијска кућа коју финансирају латиноамеричке владе. То су влада Аргентине, Боливије, Колумбије, Кубе, Еквадора, Никарагве, Перуа, Уругваја и Венецуеле. Информативни програм уређује Савет за администрацију, уз помоћ Саветодавног већа које чине многи латиноамерички и међународно признати интелектуалци, као што су миротворац и нобеловац из Аргентине, Адолфо Перес Ескивел, песник из Никарагве, Ернесто Карденал, писац из Уругваја, Едуардо Галеано, писац из Пакистана, Тарик Али, политиколог и кинематограф из САД-а, Сол Ландо, главни уредник магазина „Л монд дипломатик“ и историчар, Игнасио Рамоне, филмски продуцент из Аргентине, Тристан Бауер, програмер и зачетник слободног софтвера, Ричард Столмени, и глумац и активиста из САД-а, Дени Гловер. Овај програм не пушта комерцијалне рекламе.
Можемо приметити да су сви чланови Саветодавног већа личности које су веома посвећене истини, а то је чињеница која не интересује Сједињене Државе, будући да Телесур шири истину о догађајима и не повинује се империји дезинформација. Ова телевизија је боравила у Хондурасу и извештавала јавност о варварствима војске која је малтретирала све који би им се супротставили и убијала више новинара и хондураских функционера. Била је присутна у Либији и негирала лажи међународних медија, а присутна је и у Сирији.
Телесур има велику улогу у сачињавању телевизијског програма који олакшава упознавање са историјом борбе разних народа Латинске Америке и света. То омогућава да се успостави близак и дубок однос који нас уједињује, јер је непријатељ свима исти. Империјализам жели да завади народе, „Завади, па владај“, а ми сматрамо „Снага је у јединству“.

__________________

Миленијумски циљеви – без грешке

Године 2010. Венецуела је испунила Миленијумске циљеве које су 2000. године прописале Уједињене нације, а владама је дат рок за испуњење до 2015. године. Поменути циљеви, у сажетом облику, обухватају следеће:
1. Искорењивање екстремног сиромаштва и глади – Стопу од 42,5% сиромаштва из времена претходних влада, Чавез је 2009. смањио на 7,2 %. Џини индекс, који мери неједнакост у приходима које остварују домаћинства, опао је са 0,4865 забележених 1998. на 0,3928, што нас чини земљом са најнижим нивоом капиталистичке неједнакости у Латинској Америци, док УН индекс хуманог развоја, који је 1998. износио 0,691, нас 2007. године подиже на високи степен хуманог развоја са резултатом 0,878. Стопа незапослености је 1998. износила 11%, а опала је на 7,5% у 2009. Минимална зарада је са 100 из 1998. готово дошла на 1.224 у 2010, а ако се дода топли оброк достиже 2.199, што прелази вредност стандардне потрошачке корпе, која износи 1.270. Упркос сталној инфлацији, ови порасти представљају велику победу у борби против сиромаштва.
2. Право на рад – Незапосленост је од 1999. до 2009. смањена за 27% и сада износи 6%.
3. Достизање свеобухватности основног образовања – У Венецуели школу похађа сваки трећи Венецуеланац. Велика већина установа на свим нивоима су јавне и стога бесплатне. Гарантован је приступ образовању. Наша влада је отворила 15 нових универзитета.
4. Здрав живот – Успешно смо са 68% повећали на 94% проценат становништва којем је стално доступна пијаћа вода. Некада су хтели да приватизују воду.
5. Гарантовање одрживог развоја животне средине – Венецуела је надмашила миленијумски циљ тако што је 2010. означила 73% своје територије као заштићено природно подручје.

[/restrictedarea]