Betmen između filma i života: Kultura u kojoj nema zarobljenika

Piše Miodrag Zarković

Masovno ubistvo na premijeri najnovijeg filma o Betmenu, a još više neprimerena reakcija režisera i scenariste Kristofera Nolana, samo su poslednja upozorenja na sve ono što nam se podmeće pod parolom „zapadnih vrednosti“

 

Kristofer Nolan je režiser i, zajedno sa rođenim bratom Džonatanom, scenarista filmske trilogije o Betmenu, sastavljene od naslova „Betmenovi počeci“ (2005), „Mračni vitez“ (2008) i „Uspon mračnog viteza“. Premijera poslednjeg održana je 20. jula ove godine širom sveta, ali u Aurori u Koloradu je ponoćno prikazivanje tog dana prekinuto na najmonstruozniji način, kada je negde na pola filma kostimirani Džejms Holms iz više komada oružja otvorio vatru po sali, usmrtivši 12 i ranivši 58 ljudi. Vest o tragediji munjevito je obišla planetu, zajedno sa pojedinostima koje su neminovno dizale kosu na glavi. Holms je, naime, bio obučen po uzoru na Džokera, glavnog negativca u prethodnom filmu, a da je bio uverljiv, svedoče i izjave preživelih, od kojih su neki rekli da su isprva, pre nego što je ubica počeo da puca, bili ubeđeni da je Holms deo promotivne kampanje!

„NEVINI“ BIOSKOPI

[restrictedarea]

Po nebrojenim internet sajtovima naprasno se povela rasprava o tome koliko su Nolanovi filmovi zaista odgovorni za smrtonosni pohod Holmsovog očigledno poremećenog uma. Rasprava se, kao i u mnogim ranijim sličnim prilikama, svodila na to da li je današnja publika uopšte dorasla gledanju umetničkih dela koja se bave mračnim i osetljivim društvenim temama ili svako takvo delo rizikuje da podstakne kakvog ludaka nalik Holmsu da isteruje neku svoju pravdu. Očekivano, oglasio se i sam Nolan:
„Govoreći u ime cele ekipe filma ‘Uspon mračnog viteza’, želeo bih da izrazim našu duboku tugu zbog bezumne tragedije koja je snašla celu zajednicu Aurore. O žrtvama pucnjave ne mogu ništa ni da pretpostavim, osim da su bili tamo da bi pogledali film. Verujem da filmovi predstavljaju jednu od velikih američkih umetnosti, a iskustvo zajedničkog gledanja priče koja se odmotava na platnu jeste značajna i radosna razonoda. Bioskopska sala je moj dom i razara me pomisao da bi neko mogao da naruši to nevino mesto puno nade na tako nepodnošljivo divljački način. Ništa što bi neko od nas mogao da kaže ne bi moglo da odgovarajuće izrazi naše saosećanje sa nevinim žrtvama ovog groznog zločina, ali u mislima smo sa njima i njihovim porodicama.“
Teško je svarljiva Nolanova odluka da u navedenom saopštenju naglasak stavi na „nevinu“ bioskopsku salu kao njegov „dom“. Umesto da se na jasan i nedvosmislen način osvrne na tragediju, Nolan kao da je osetio nekakvu neprikladnu potrebu da filozofira, a da u tom filozofiranju unapred brani sebe od bilo kakve primisli da su on i njegovi filmovi doveli do smrti dvanaestoro ljudi. Da li bi Nolanu bilo možda prihvatljivije da je Holms pobio ljude u pekari ili na stadionu, a ne u „nevinoj“ bioskopskoj sali? – ovo se pitanje neminovno nameće iz Nolanovog nespretnog, bezosećajnog saopštenja. (Da ne pominjemo to što je, kao da je reč o dodatnoj promociji, našao za shodno da u prvoj rečenici saopštenja ponovi pun naziv filma!)

MEŠAVINA CINIZMA I POVRŠNOSTI
Zanemarimo za trenutak publiku: da li su današnji stvaraoci, prvenstveno filmski ali ne samo oni, intelektualno i moralno dorasli temama koje su nadmeno prigrabili da obrađuju? Sudeći po Nolanu, jednom od najcenjenijih filmadžija današnjice, nikako nisu, a za taj zaključak nam čak i nije bio neophodan Holmsov zločin.
Rođen u Londonu, svetskoj prestonici nadobudnog cinizma, a godinama nastanjen u Los Anđelesu, svetskoj prestonici površne zabave, Nolan je u trilogiju u Betmenu, kao i u svoje ostale radove, utkao i cinizam i prostakluk, praveći tako eksplozivnu mešavinu ozbiljnih pitanja i neozbiljnih odgovora. Želeći da zađe dublje u društvene probleme, a nesposoban da vidi dalje od vizuelnog spektakla kojem je jedino vičan, Nolan je napravio zlokobno nedorečena dela, tako svojstvena savremenom filmu, pa i savremenoj masovnoj kulturi na Zapadu (muzika je, u svim svojim rok i pop derivatima, još jedno polje koje robuje sličnim zakonitostima).
I „Betmenovi počeci“ i „Mračni vitez“ bave se temama zanemarene pravde i zapostavljene pravednosti, te junaštva, ali i žrtve koju junak mora da podnese u ime svoje zajednice. Na samom kraju „Mračnog viteza“ čak je postavljeno i pitanje koje liči na središnje pitanje neprevaziđenog opusa Fjodora Dostojevskog: da li imamo pravo da u ime potrage za istinom gazimo po tuđoj veri i tuđim nadama? Sve su te teme u današnjem svetu, poraženom sveopštom krizom, više nego dobrodošle. Ali, to što Nolan zna da izabere prave teme, ne znači da je u stanju da im pristupi i da ih obradi na znalački način. Naprotiv, sva tri njegova filma o Betmenu, a naročito ovaj poslednji (upadljivo isprazniji od prethodnika), kao i njegovo saopštenje o ubistvima u Koloradu, govore da on nikako nije sposoban da se uhvati ukoštac sa narečenim temama, a kamoli još da to radi na nivou stvaralačkih velikana iz ranijih epoha.

„STRASTVENA“ KLANICA
Takozvana pop-kultura, nezadrživa i nadmoćna decenijama unazad, uporno briše granicu između umetnosti i zabave. Tako se umetnicima smatraju pojedinci poput Nolana, nedokazano razmaženi i otuđeni od stvarnosti u kojoj živi većina njihove publike. Jeste besmisleno bežati od te kulture, ali joj nikako ne bi trebalo ni robovati, a pogotovo ne prihvatati je zdravo za gotovo. Zato, kada priučene neznalice naklapaju o „dometima“ i „vrednostima“ pop-kulture, valjalo bi podsetiti ih da je Holmsov možda najteži, ali da nikako nije prvi zločin takve vrste.
Džon Hinkli je 1981. probao da ubije tadašnjeg američkog predsednika Ronalda Regana, ne bi li ostavio utisak na glumicu Džodi Foster, u koju je bio zaljubljen od kako ju je gledao u izvikanom „Taksisti“. Motociklisti „Anđeli pakla“ do smrti su izboli nožem 18-godišnjeg crnca Meredita Hantera decembra 1969, na koncertu „Rolingstonsa“ u okolini San Franciska. Osmog decembra 2004. u Kolambusu, u Ohaju, na koncertu grupe „Demidžplen“ (proistekle iz čuvenije „Pantere), 25-godišnji Nejtan Gejl je skočio na binu i iz pištolja upucao najpre gitaristu i vođu grupe Derela Abota, usmrtivši ga sa tri hica u glavu, a zatim je ubio još jednog posetioca, službenika diskoteke i radnika obezbeđenja, pre nego što je njega samog ubio policajac. Ovo su samo neki od najpoznatijih tragedija vezanih za filmsku i muzičku industriju zabave, ali nikako nisu i jedini: samo su rok koncerti odneli više života nego što bi iko smeo i da prebroji.
Ogrezla u rasprodaji ogoljene agresije, industrija zabave podstiče bes među svojim poklonicima. Vratimo se ponovo na „Uspon mračnog viteza“: dan pre tragedije u Aurori, sajtovi pojedinih filmskih kritičara bili su preplavljeni pretećim porukama; svi kritičari koji su se loše izrazili o Nolanovom poslednjem filmu bili su izloženi najstrašnijim uvredama „obožavalaca“; zbog toga je sajt „Roten tomatos“ („Truli paradajz“), koji sabira najistaknutije filmske kritike sa engleskog govornog područja, bio prinuđen da privremeno ukine komentare posetilaca ispod „Uspona mračnog viteza“, jer su posetioci neumereno napadali sve kritičare kojima se film nije dopao.
A kakve je bila reakcija Kristofera Nolana na sve to?
„Mislim da su obožavaoci veoma strastveni prema ovim likovima, onako kako je mnogo ljudi inače strastveno. Betmen je prisutan već više od 70 godina i postoji razlog za to. On se dopada mnogim ljudima“, izjavio je Nolan, pravdajući anonimne manijake koji ne mogu da podnesu to što se njima omiljeni film – koji oni, uzgred budi rečeno, u tom trenutku nisu još bili ni pogledali, jer se za profesionalne kritičare uvek upriličavaju posebna prikazivanja danima pre zvanične premijere – nije dopao tom i tom kritičaru.
Samo dan pošto je Nolan ovo izjavio, jedan od njegovih „veoma strastvenih“ obožavalaca usmrtio je 12 ljudi. Po svoj prilici, Nolana to nije navelo da preispita sebe i ono što radi. Kao i Stiven Spilberg ili Madona, ili mnoge njihove jednako prebogate kolege, tako je i Nolan tek jedan iz plejade najmračnijih „vitezova“ koji su se do slave i moći uspeli gazeći – neki put i bukvalno, kao u slučaju Kolorada – preko ljudskih leševa. O tim njihovim usponima nam je neophodno čak i više saznanja nego o Betmenu ili Džokeru, ili, u krajnjem slučaju, o poremećenom Džejmsu Holmsu.

Antrfile
„Cenzurisani“ trejler
Koliko se pop-kultura otela ne samo kontroli, nego i razumu, pokazala je jedna od reakcija na pucnjavu u Aurori: promocija „Gangsterskog odreda“, narednog filmskog hita (snimljenog po istinitoj priči o kalifornijskom mafijašu Mikiju Koenu), za sada je prekinuta, jer je reklamni spot za ovaj film prepun nasilja, pa je ocenjeno da bi taj spot, kada bi se u izvornom obliku prikazivao u bioskopima, samo podsticao dalju agresiju. Takođe je i premijera „Gangsterskog odreda“ odložena sa decembra ove na januar sledeće godine, kako bi naknadnom montažom bila izbačena scena masakra u bioskopu – hvala bogu da je nekome od odgovornih palo na pamet da bi takva scena mogla da ohrabri neke nove psihopate poput Holmsa.

[/restrictedarea]