Бан Ки Мун: Како је Нови светски поредак бануо на Балкан

Пише Александар Павић

Машући барјаком Сребренице, и приликом посете Загребу, Сарајеву и Београду, генерални секретар УН Бан Ки Мун је доказао да намерава да до краја свог мандата „благосиља“ западни интервенционизам широм земаљске кугле

 

Пречесто, а поготово на таласима пројекта пацификације нашег духа и неутралисања наше самосвести који се овде већ неко време спроводи, потцењујемо значај и улогу коју имамо на светском плану. Но, хтели ми то да видимо или не, посета генералног секретара УН Бан Ки Муна бившим републикама СФРЈ крајем јула 2012. изнова је подвукла глобални значај дешавања на овим просторима. Ко не верује, нека само добро проучи реченице које је јужнокореански дипломата изговорио.
У обављању своје функције, Бан је кључни пропонент нажалост сад већ одомаћене интервенционистичке доктрине „Одговорности за заштиту“ („Responsibility to Protect“ или, скраћено, R2P), према којој је интервенционизам дозвољен у име „заштите“ народа широм света од непочинстава својих власти. Национални суверенитет више није привилегија већ „обавеза“ –  чије испуњавање је ствар процене апстрактно дефинисане „међународне заједнице“ која на себе преузима „обавезу“ да интервенише против суверених држава у којима „оцењује“ да власт на неки начин „угрожава“ грађане.
Тако су западне силе добиле легитимитет да интервенишу свуда где оне тврде да власт „није испунила своју обавезу да штити сопствено становништво“. И више од тога: ова легитимизација пружа западним силама и потребно идеолошко оправдање не само да врше дипломатски притисак, као што је сада случај у вези Сирије – већ, у крајњој инстанци, и да чак заобиђу евентуални руско-кинески вето у Савету безбедности. Сам Бан је подржао овакву могућност још на конференцији у Берлину 2008. дословце изјављујући да је, у деловању на основу R2P, неопходно предузети „ране, превентивне кораке – који не би требало да захтевају ни једногласност у Савету безбедности, ни слике настајућих злочина који шокирају савест света“.

ПОХВАЛА ХАОСА

[restrictedarea]

А 20. јула 2012. у Загребу, у својој „похвали хаоса“ који је захватио северну Африку и Блиски исток, Бан је већ могао да се позове на конкретна „достигнућа“: „Последњих 18 месеци били су невероватни. Видели смо одржавање избора у земљама које су биле под диктатуром. Недавни избори у Либији представљали су велики корак напред. У исто време, суочавамо се са дубоко узнемирујућим догађајима. Веома сам забринут ситуацијом у Сирији. Немогућност Савета безбедности да јуче усаглашено делује била је дубоко разочаравајућа. У овом критичном тренутку не можемо да дигнемо руке од наше колективне одговорности да омогућимо мирољубиву, демократску, од Сиријаца вођену транзицију која ће одговарати легитимним тежњама њеног народа.“ На крају, као истински „демократски троцкиста“ нашег доба, Бан је додао: „Постоји растући глобални покрет за демократију“ – који, разуме се, захтева међународну „подршку“ каква се сада пружа „опозицији“ у Сирији, макар и у виду оружја, диверзија и пропагандних лажи.
Уочи своје посете Меморијалном центру у Поточарима Бан се наглас вајкао: „УН нису испуниле своју одговорност. Међународна заједница није спречила геноцид. Али, научили смо лекцију из тог ужаса и још учимо. Огроман број мушкараца и дечака изгубио је живот у Сребреници, непотребно, дивљачки. Али исто тако, Сребреница је покренула нову одлучност међународне заједнице да достигне правду, да инсистира на одговорности, да заштити цивиле.“ Ето, још једног доказа, за оне који још нису сигурни, о глобалном значају Сребренице, чија злоупотреба чини темељ читавог једног глобалистичког пројекта. Како би УН-ов генсек могао да моралише, да позива на нове интервенције, обојене револуције и слично, да не може да ускликне, као што је то учинио 26. јула у Поточарима, у друштву Бакира Изетбеговића, председавајућег Председништва БиХ и, још битније, сина човека који је, по вишеструким муслиманским сведочењима, један од главних режисера сребреничке сценографије: „Никад више Сребреница, нигде и никоме!“ нечасно асоцирајући на јеврејски постхолокаустовски аксиом – „никад више“. И да са истог места не може да упути апел глобалног значаја: „Светске вође су 2005. коначно установиле начело ‘Одговорности за заштиту’ цивила. На неким местима, попут Либије и Обале Слоноваче, били смо у стању да га применимо. Међутим, још увек нисмо у могућности да пружимо пуну заштиту цивилима на многим другим местима. Морамо да учинимо све да би заштитили цивиле, да спречимо и зауставимо крвопролиће, поготово сада у Сирији.“
Срећом, бар неко је и званично протестовао Банов цинизам. Загребачка јеврејска организација „Маргелов институт“ изјавила је да „оштро негодује што генерални секретар УН није посетио највећи концентрациони логор који се данас простире на подручју обе државе које је посетио – Републике Хрватске и БиХ. Реч је о логорском локалитету ‘Јасеновац-Доња Градина’, познатом и као балкански ‘Аушвиц’.“ За разлику од свих државника с којима се током своје вишедневне посете сусрео, директор „Маргеловог института“ Ален Будај такође је осудио и Баново поређење Сребренице и Сирије.

ЕВРОПСКЕ АСПИРЦИЈЕ
Још једна ствар зрела за осуду била је и чињеница да је Бан неколико пута дао отворену подршку „европским аспирацијама“ држава у региону, а на својој завршној конференцији за новинаре у Сарајеву је задовољно констатовао: „Видим регион посвећен јачању својих евроатлантских веза“ – чиме су све представе о истинској глобалној репрезентативности Бановог положаја дефинитивно пале у воду. Јасно је да се на челу УН налази особа не само дубоко посвећена глобалистичко-интервенционистичком пројекту, већ и особа која је чврсто у евроатлантском кампу. Бан је посету бившој СФРЈ искористио као нови импулс за нове интервенције у свету. Да ли нам је „утеха“ што је инспирација за то кренула управо са ових простора? Или нам то намеће обавезу да се, на трагу „Печатове“ вишегодишње борбе, изборимо не само за истину о Сребреници, већ и о распаду СФРЈ, да у парампарчад разбијемо целу химеру на којој лежи овај изузетно опасан пројекат? Пут за који се определимо даће одговор и на кључну дилему нашег простора: јесмо ли објекат или субјекат историје, јесмо ли или нисмо господари своје судбине, и истински покретачи ствари од глобалног значаја? А можда ће и Русија и Кина схватити значај да нас у тим напорима подрже. Јер Бан очигледно намерава да, машући барјаком Сребренице, до краја свог мандата „благосиља“ западни интервенционизам широм земаљске кугле.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Ban Ki Mun i Kofi Anan su spustili reiting ONU na “najnize grane”. Srazmjerno tome reitingu, takvi “generalni sekretari ONU” na svojim putovanjima po svijetu morali bi biti ugosceni u najboljem slucaju od nekog predsjednika kucnog savjeta, direktora manje seoske zadruge i slicno. Politicar koji drzi do sebe, digniteta i ponajvise digniteta svoje zemlje, diplomatski u sirokom krugu ce izbjeci promotere ovakvog “prava i pravednosti”

  2. Ovaj MUn ki Ban, legalizuje ubice i nasrtaje, RATNE.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *