A. G. GADŽIEV: ŠTA STOJI IZA PROMENE TURSKE POLITIKE U SIRIJI

Kako su izvestile turska novina „Milijet” (1) avgusta ove godine, u poslednja dva meseca na razmatranje Kongresu SAD poslati su ugovori o prodaji američkog oružja zemljama persijskog zaliva, vredni više od 11 milijardi dolara. Glavni kupci su saveznici SAD u regionu – Kuvajt, Katar, Saudijska Arabija i Jordan.

Protiv koga se ove države naglo naoružavaju? Kako će se proširenje i produbljivanje trke u naoružavanju odraziti na druge države Bliskog Istoka, na primer Tursku? Radi odgovora na ova pitanja, obratićemo pažnju na turske eksperte. U ovom članku se razmatraju dva suprotstavljena gledišta. Prvo gledište dele pristalice vladajuće islamističke Partije pravde i razvoja, a drugo aktivisti opozicione Narodno-republikanske partije i pristalice kemalizma.

Veliki značaj za razumevanje pozicije zvanične Ankare po pitanju ubrzanog naoružavanja država Persijskog zaliva predstavlja članak eksperta turskog Centra ekonomskih i socijalnih istraživanja ESAM – doktorke političkih nauka Oji Akgenenč. U svom radu koji je objavljen na sajtu ESAM, ona se slaže da naoružavanje bliskoistočnih država u obimu koji danas vidimo vodi ka regionalnoj trci u naoružanju sa krajnje negativnim posledicama za ceo region. To je istovremeno i “prirodno” i “neizbežno” u takvoj situaciji.

Prof. Akgenenč smatra da je vrlo važno da se na vreme pripreme za regionalni rat velikih razmera koji će imati osnovu u suprotstavljenosti sunita i šiita. Ona je ubeđena u to da je praktično preostalo samo da se povuče oroz. Zbog toga smatra da je sadašnja politika Turske u odnosima prema susednim državama sasvim logična.

„Ako se u ovom ili onom regionu povećava dostavljanje oružja, to prosto znači da se nad regionom nadvila opasnost. Zemlje se naoružavaju ili u cilju napada ili u odbrane. Što se tiče rastućih dostava američkog oružja u bliskoistočni region, treba obratiti pažnju na to da se ovaj proces odvija dugotrajno, što govori o širokoj pripremi za ozbiljan vojni sukob. Postoji veliki rizik od iznenadnog pogoršanja situacije u regionu i početka opsežnih vojnih operacija. U sadašnjem vremenu odnosi između Irana i Saudijske Arabije se pogoršavaju do krajnjih granica. To daje osnovu za mišljenje kako se arapske zemlje naoružavaju zbog Irana pošto se rat tolikog obima sa Izraelom još uvek ne očekuje. To jest, nazire se međukonfesionalni rat: sunitski pokret protiv šiitskog. Učesnici su poznati, mesto bitke je određeno, ima oružja, ostaje nam samo da smislimo opravdani razlog”, piše u svom članku O. Akgenenč, obraćajući pažnju na to da su sunitski i šiitski blokovi postali jasno određeni posle okupacije Iraka 2003. godine.

UVOD U RELIGIOZNI RAT Tačno od tada odnosi među ta dva islamska bloka počeli su ubrzano da se zaoštravaju. Pri tome, ona primećuje kako u Libanu na osnovi suprotstavljanja islamskih struja povremeno izbijaju masovni nemiri. Kriza u Siriji, prema njenom mišljenju, takođe je nastala iz istog razloga. Sukobi u Bahreinu su počeli takođe iz razloga sunitsko-šiitskog sukoba. To jest, sve ide ka početku regionalnog međukonfesionalnog rata. Prof. Akgenenč zaoštravanje sukoba u islamskom svetu poredi sa religioznim ratovima u Evropi koji su trajali 130 godina.

U vezi sa tim rađa se sledeće pitanje: kakvu ulogu će igrati Turska u slučaju tako mračnog razvoja događaja na Bliskom Istoku? Turska pažljivo posmatra događaje u regionu i već je nekoliko puta izjavljivala da će dejstvovati u okvirima Međunarodnog prava. Šta ovo znači u praksi? Na ovo pitanje u svom kolektivnom radu postarali su se da odgovore eksperti Instituta bliskoistočnih strateških proučavanja (ORSAM). Prema njihovom mišljenju, Turska je sa svoje tačke gledišta, kao država u regionu i geostrateško čvorište, dužna da razmatra probleme isključivo kroz prizmu pravila međunarodnog prava. Na primer, po pitanju narušavanja ljudskih prava u ovoj ili onoj državi, Turska je dužna da ukazuje pomoć kako bi to bilo razrešeno u okvirima pravnih normi, a ne sa pozicija opredeljenosti prema religiji ili trenutnih kretanja.

Ovo je neophodno zbog toga što unutar Turske žive pripadnici različitih konfesija. Pritom, autori izveštaja priznaju da je realizacija ovoga u praksi vrlo složena zbog toga što je, sa jedne strane, Turska bliski saveznik SAD, a sa druge važan bliskoistočni igrač. Ankaru i Vašington povezuje savezništvo u NATO, ali Ankara ne može da donosi rešenja koja bi proizilazila samo iz te veze. Tursku sa regionom povezuju mnogovekovni odnosi. Bliski Istok za Tursku ima veliki značaj kao jedinstvena i nedeljiva celina, a i zbog toga što podela na sunitske i šiitske blokove ograničava regionalne ambicije Turaka.

Svi pomenuti faktori, prema mišljenju eksperata ORSAM, moraju se razmotriti pri formiranju spoljnopolitičkog pravca u odnosima sa svakom državom regiona pojedinačno. Zbog toga, misle oni, Turskoj je neophodno da se drži sledećih pravila:

1) Ni u kom slučaju ne posmatrati probleme Bliskog Istoka sa pozicije određene konfesije (posebno sa pozicija sunitskog bloka ili, što je još gore, kroz prizmu kanafitskog mashaba[1]);

2) Biti kategorički protiv ustanovljenja bipolarnog svetskog poretka.

Turskoj je, prema mišljenju autora, neophodno da postane treća rešavajuća sila u okvirima regionalnog balansa snaga. Pri površnom razmatranju sadašnje turske spoljne politike stvara se utisak da se ona formira spontano i da je lišena ustaljenosti; pa tako, na primer, po nizu pitanja Turska još uvek nije obznanila svoje konkretne pozicije i sprovodi privremenu politiku. Treba primetiti da takva politika ne ide uvek u njenu korist. Blagodareći takvoj gipkosti, Turska u svakom konkretnom problemu formira svoj pojedinačni stav.

FORMIRANJE KURDISTANA Na primer, u odnosu prema događajima u Egiptu Turska je imala jedan stav, prema događajima u Libiji drugi, a prema Sirijskoj krizi treći. Turska se izjasnila protiv uvođenja antiiranskih sankcija iako je strateški saveznik SAD i vodi pregovore o stupanju u EU. U isto vreme Turska jača odnose sa ŠOS. Može li sve gore navedeno da se smatra rezultatom sprovođenja “multivektorske” i samostalne spoljne politike? Na primer, prema mišljenju naučnog saradnika Bilkentskog univerziteta i bivšeg predsednika Saveta veterana Turske Koraja Jurbjuza – ne može. Analizirajući tursku bliskoistočnu politiku, on tvrdi da je Turska u američkom projektu „Velikog Bliskog Istoka” stala na stranu SAD i to je prinuđuje da bude na suprotnim pozicijama od svojih suseda – Irana, Iraka i Sirije, a takođe i drugih država bliskoistočnog regiona, utoliko što ciljevi i zadaci politike SAD nailaze na otvoreno suprotstavljanje ciljevima politike država tog regiona.

„Amerika pokušava da ustanovi svoju hegemoniju u regionu, međutim, zemlje regiona ne nameravaju da gube svoju samostalnost i nezavisnost. Amerika često pribegava politici provociranja nereda u raznim državama, a zatim navodno u cilju demokratizacije političkog sistema počinje da se meša u unutrašnju politiku te države. Politika sličnog širenja demokratije jedna je od najvećih zamki Vašingtona. Posle pokretanja nereda ogromnih razmera u regionu, SAD nastavljaju realizaciju ugovora o prodaji naoružanja tim zemljama. Neophodno je primetiti da kupci iz bliskoistočnog regiona ne plaćaju Americi novcem, već još neeksploatisanom naftom, koju na kraju Amerikanci dobijaju po najnižoj mogućoj ceni. Na taj način države regiona, sa jedne strane, prodaju svoje resurse po vrlo sniženoj ceni, a sa druge, sve više padaju u zavisnost od SAD“. Članak Koraja Jurbjuza je objavljen u časopisu Instituta strateških istraživanja Širinoglu.

Veliko interesovanje su privukla razmišljanja ovog saradnika Bilkentskog univerziteta koja se odnose na situaciju u Siriji i tursku politiku prema toj zemlji. Obraćajući pažnju na to što dešavanja u ovoj arapskoj republici imaju negativne posledice skoro na sve njene susede, on tvrdi da sve ovo nije ništa drugo do još jedna manifestacija američke politike usmerene ka realizaciji projekta “Velikog Bliskog Istoka”. Prema njegovom mišljenju, Kurdistan, koji su Amerikanci napravili na severu Iraka, zadužen je da odigra ključnu ulogu u tom projektu. On je rekao da formirani entitet „koji liči na državu” i nema jasno određene granice. Ovaj ekspert je ubeđen u to da se neredi u Siriji provociraju da bi se izvela invazija na Siriju, a u ovom slučaju bi najpre Kurdistan stupio u odnose sa susednim državama, a zatim u Siriji bio ustanovljen proamerički režim.

Koraj Jurbjuz u svom članku primećuje da jedan od puteva dostave nafte prolazi kroz teritoriju severnog Iraka i Sirije do Sredozemnog mora, a odatle na svetsko tržište. Otud je, piše bivši predsednik Saveta veterana Turske, Sirija kategorično protiv gradnje ovog naftovoda, pošto postoje jake i duboke veze između Damaska i Moskve. Upravo zbog toga je i nastala sirijska kriza koja može da se pretvori u rat širokih razmera sa nepredvidivim posledicama. Teškoće i siromaštvo s kojim može da se suoči sirijski narod kao posledicom ovakvog rata vrlo će se negativno odraziti na ceo region. Vojni ekspert veruje da bi Turska u odnosima sa Sirijom trebala da se ponaša mnogo opreznije i da se isključivo kreće pravcem njenog mirnog razrešenja krize, inače će sadašnja kriza dovesti do velikog rasta izazova i pretnji po samu Tursku.

Naravno, Turska bi mogla da igra konstruktivnu ulogu u procesu rešavanja krizne situacije na Bliskom istoku. Međutim, po svemu sudeći, sadašnja politička elita Turske misli da se put ka regionalnom liderstvu prostire kroz neku drugu ravan, gde se sasvim drugačije može tumačiti glavni postulat turske spoljne politike: „mir u zemlji i mir u svetu”.

__________

Napomena:

[1] Jedna od četiri pravno-religiozne škole u sunitskom islamu (Prim. aut.).

Institut za Bliski istok RAN

Preveo Boško Jovanović

Institut Bližnego Vostoka/Fond Slobodan Jovanović

Izvor: http://www.standard.rs