Жељко Цвијановић:Зашто ће Александар Вучић бити централна личност нове српске владе

Иако још далеко од праве слободе, већ су родили први плодови смене на Андрићевом венцу и формирања владе без жутих. Србија више није онако тесна ципела, па, иако је 11. јула увече поново морала да погледа срамни филм „Сребреничка поља смрти“ у продукцији РТС, дан касније је – први пут, колико знам – могла да види и објективну слику тих догађаја из 1995. године.

 

 

Приказан је филм норвешког новинара Олафа Флијума „Издани град“, који би се у поређењу са „Пољима смрти“ чак могао сматрати просрпским. Е сад, ко мисли да није довољно што су на Јавном сервису приказани и пробошњачки филм из Тијанићеве продукције и просрпски из норвешке, томе ваља да зна најважније: да није било смене власти, гледали би само овај пробошњачки и махали ушима.

На политичком пољу још више је учињено двема одлукама Уставног суда Србије. Иако се на ослобађање Суда може гледати и као на чист опортунизам, чињеница је да су судије растуриле реформу правосуђа, после чега креаторима те бруке Снежани Маловић, Нати Месаровић и Бошку Ристићу остаје још само да брину за сопствену судбину јер су правосуђе до даљњег раздужили. Истовремено, Уставни суд је растурио војвођански Статут, велики корак ка сецесији северне српске покрајине. Наравно, онај ко верује да ове две одлуке нису производ одласка Демократске странке, тај нека и даље верује како је четири године живео у слободи, правди и демократији, јер се њему на овом свету помоћи не може.

Иако су понеке назнаке ослобађања видљиве и у медијима, ваља бити реалан па рећи како су оне микроскопске. То наводи на закључак да су медији за бивше власти осетили насиље само онда кад су одбијали да буду корумпирани, што се видело тек у нешто инцидентних прилика. Отуда ће промене у медијима захтевати много више умешности и стратегије него ове у правосуђу. Тек, промене су видљиве иако, наравно, нису системске, већ искључиво психолошког карактера. Оне произлазе из интеррегнума власти, кад су сви сигурни у одлазак једне репресивне екипе и у долазак једне друге, о којој, колико год њене актере добро познавали, за сада не знају много.

Питање је дакле шта из овог што смо до сада видели током њеног стварања можемо да закључимо о новој српској влади. Две опречне ствари, рекао бих. Прво, судећи према условима и приликама у којима ће она радити, све у њој што не би било у духу радикалног раскида са претходном владом било би погубно и за Дачићев кабинет и за сваког њеног члана. Али, друго, судећи према коалиционом споразуму потписаном између СНС, СПС и УРС, биће то суштински влада континуитета. Шта је истина?

КОАЛИЦИОНИ СПОРАЗУМ Елементи континуитета у том споразуму произлазе из тога да је он писан уз претеран вишак такта према западним силама. Тако је Европска унија прва тачка српске државне политике; Косово се неће признати, али се из споразума не види да ће се бранити; Боркови споразуми са Приштином биће проведени у дело (осим ако се опет не јави Уставни суд и прогласи их неуставим); Русија, на коју се озбиљно рачуна у економији, уопште се не помиње ако се у то не рачуна онај део кад се влада обавезује да ће сарађивати „са свим земљама света у интересу Србије“. Регионална политика остаће иста…

Наравно, из коалиционог споразума јасно је да је прављен под утиском који су за собом оставиле америчке делегације кад су прошле недеље шпартале Србијом. Јер континуитет са Тадићевом политиком обећава се у свим областима за које је заинтересован Запад, док се дисконтинуитет види само тамо где су странци незаинтересовани или где га и сами желе – у борби против криминала и корупције.

Али не треба брзати са закључцима јер, иако је коалициони споразум важна информација о будућој влади, то не може бити довољно. На пример, из споразума се види да је влада опредељена протв мера радикалне штедње, док се сарадња са ММФ, који заговара те мере, помиње у једној реченици, где се учтиво каже како ће с разговори са ММФ бити настављени. Али из споразума се не види најважније: одакле ће бити намакнут новац којим би се покрио буџетски дефицит. Зато, а и због многих других ствари, нисам сигуран да је коалициони споразум довољно исписан документ да би се из њега сазнало све о програмском идентитету будуће владе.

Зато бих се у дешифровању тог идентитета више уздао у политичке чињенице које је наметнуо сам начин формирања владе. Наиме, одмах после Николићеве победе над Тадићем, било је јасно да ће владу формирати ове три листе. Међутим, током преговора десио се један важан заокрет, који ће у приличној мери одредити карактер владе. Наиме, на почетку су то били преговори о влади Николић-Дачић-Динкић, да би се завршило са владом Вучић-Дачић-Динкић. Измена на линији Николић-Вучић нити је формална нити је резултат некаквог сукоба између њих двојице, на коме је једно време инсистирала жута штампа. Ради се о томе да је Вучић током преговора – који су, по избору циљева и начину на који их је водио, вероватно били највиши домет његове политчке каријере – успео да избегне улогу човека који сервисира Дачићеве жеље. Иако је 12 година чекао власт, Вучић није кренуо алаво, већ веома тврдо и принципијелно, показујући да је највише заинтересован за обрачун са политичким криминалом. На тај начин, уместо улоге партнера прворазредне величине и трећеразредног утицаја, која му је била намењена, Вучић је успео да се наметне као најважнији фактор владе или бар важан колико и Дачић.

На крају, Вучић је овладао свим оним што му је требало да буде најдинамичнији фактор у влади – тајним службама, затим тужилаштвом и судовима, и, на крају, утицајем на полицијске истраге. Ако би још успео да се наметне медијима – а њима се може наметнути као њихов ослободилац, а не као нови контролор – испашће да је Вучић купио добру карту за свој политички успон и да му остаје да је искористи.

Јер на тај начин он је овладао сектором у коме је можда једино могуће да влада направи неки дисконтинуитет и да то буде препознато међу бирачима. Не верујем да је Дачић одушевљен Вучићевом амбицијом да буде Елиот Нес, тим пре што сам Ивица познаје Ала Капонеа, што добро зна шта је све узгојио у странци и што би, док кажеш Галеника, нека Вучићева истрага могла да дође и до социјалиста.

ВУЧИЋЕВА КАЛКУЛАЦИЈА Наравно, Дачић није глуп да би се препустио судбини коју му кроји Вучић, утолико пре што је у Цветковићевој влади показао да уме да се позиционира, па зашто би сада било другачије. Он је уверен да је Тома Николић сувише брзо и лакомислено пустио да му у руке гурну Косово; он зна да се свака борба против политичког криминала по правилу завршавала тако што је на штиту скончао онај који је то преводио; њему је, на крају, јасно да је потребно бити амбициозан и неуспешан бар колико Млађа Динкић да би се прихватила одговорност за финасије у оваквој Србији. Динкић опет, сигуран сам, није без идеја где да нађе паре и како да среди економију. Уосталом, ствар је у томе што он никад није без идеја, посебно оних у које слепо верује, али је проблем што се те идеје по правилу показују неуспешним.

Иако је најављено како у новој влади неће бити феудализације ресора, овде, дакле, сваки играч има много израђенију своју него колективну калкулацију. Дачић, као и са Тадићем, мисли да је мало политичких хејтера који ће поред живих Вучића и Динкића, па и Томе који се бави Косовом, највише мрзети њега. Динкић опет верује у економско чудо – а чудо би било све осим слома српских финансија – и зато верујем да је, мимо ранијих обичаја, он најзаинтересованији за дуг живот те владе.

Иако се неће бавити нимало финим стварима, Вучићева калкулација је најамбициознија, најризичнија, па и најсуптилнија. Он верује да ће, хапсећи најомраженије заточнике политичког криминала после Милошевићеве ере, Србији вратити веру у правду, и да ће то и њега и напредњаке квалификовати за изгледну будућност. Притом, ако у томе не буде ошљарио – а зашто би ако му од тога политички живот зависи – не би ме зачудило ни ако би нахватао неког свог, још мање кад би му у мрежу упао неки дачићевац, пун поверења у то да треба да се кријеш док крадеш само кад си у опозицији. Да мисли озбиљно, Вучић је већ најавио одолевајући искушењу на првом кораку, када је успео да се одупре мешању олигарха у избор напредњачког дела кабинета.

А шта ако Вучића крене, ако се толико заигра у својим амбицијама, па тиме угрози опстанак владе? Управо о томе је реч.

Ако уђе у рат са политичким криминалом, Вучић ће то морати одмах, чим склопи тим, у сваком случају пре него што Динкићево економско чудо да неки резултат и пре него што Дачић увери Србију да је ово друга влада заредом у којој је он једини нормалан. Речју, ако Вучић заоре дубоко и озбиљно и ако у то успе да увери Србију, његова предност у односу на остале актере биће направљена већ у првих сто дана владе, и биће недостижна. Ако закључимо да ће главнина његовог посла бити завршена већ за годину дана, шта год радио до краја мандата неће бити толико успешан, а тек ће рђаво бити ако буде чекао Млађу да нахрани Србију или Тому да спаси Косово. Питање за милион долара отуда гласи: хоће ли Вучићу, ако буде успешан у обрачуну са политичким криминалом, бити мудрије да одмах после тога иде на нове изборе него да чека да народ схвати да ни без Мирка Цветковића није добио више ни пара ни хлеба.

Речју, ако то опосли, Вучић неће бити фактор у влади која је донела промене, већ фактор промена у влади која није успела. Ако успе, Вучић ће у свом сектору, логично, показивати потребу да се шири и шириће се све докле му дозвољавају позиције његових партнера. Када они буду угрожени, ето Србији нових избора.

Шире гледано, Србија је на претходним изборима гласала и за промене и против њих. Ако није хтела промене, зашто је гласала за Тому; ако их хоће, мораће да гласа још једном. Влада која је и за промене и против њих тешко да може бити стабилна, а то ће рећи да, чим један од та два принципа превлада, спремајте се за изборе. А то ће рећи да или ће Вучић пропасти са својом борбом против политичког криминала, после чега ће се вратити жути, без Тадића, кобајаги пропрани и реформисани, и наставити где су стали са Борисом или ће, ако успе, Вучић диктирати игру опредељујући се за један од најмање два пута. Ђилас или Коштуница?

МАКИЈАВЕЛИ ИЛИ ИДЕОЛОГИЈА Нисам сигуран да он у овом тренутку има разрађен план о томе, тек смер његове борбе против криминала могао би да одреди и његов будући политички избор. Ако удари, на пример, само по Драгану Шутановцу, Срђану Шаперу, Душану Петровићу и оном Миодрагу Интеркоп Богићевћу, са којим је Петровић ојадио Српску банку, биће то на корист Србији. Али још више биће на корист Ђиласу, коме ће на тај начин Вучић отворити пут за преузимање Демократске странке. Па још ако у свему томе не страда превише сама ДС, односно ако Ђилас не буде имао потребу да оснива сопствену странку, ето будућег савеза. Тај савез биће могућ или не као производ Вучићевог сазнања, до кога ће доћи у наредних годину дана – да ли је Србију заиста могуће мењати или је њоме могуће владати и ништа више. Ако схвати да су ствари сувише заковане за његова рамена, да из света не долазе подстицаји за дубље промене и да се односи утицаја страног фактора у Србији неће брзо променити, Ђилас ће му бити логичнији избор.

Али, ако Вучић заоре дубље од тога, па ако уђе, рецимо, у Развојну банку Војводине, чиме ће да оплете по Пајтићу, па још ако пита Тијанића како је и од кога купио права за Светско првенство у фудбалу 2006. године, и ако до Нове године покуша да формира нову већину у београдском парламенту, биће то знак да ће се жути опорављати мало дуже од једног изборног циклуса и да су суштинске промене у Србији могуће.

Ако Вучић отвори тај потенцијал борећи се са политичким криминалом, ако, ослобађајући медије и јавни простор, придобије националну интелигенцију и ако Руси реализују бар део својих пословних и поитичких амбиција у Србији, тада ће борба за промене добити један идеолошки валер и постаће, макар у другом плану, нека врста националног покрета. Тада ће Вучићеви избори више бити идеолошки, а мање прагматични.

Вучић можда неће бити централна фугура следеће власти. Пре ће то бити Тома Николић, који на себе полако преузима најтежи проблем Косова, али Вучић ће са својим послом бити онај ко ће највише будити националну енергију и ширити веру у промене, ако буде успешан, или ће, ако не буде, бити онај који ће нам јасно рећи да је све узалуд, да је Србија само један дан мрмота, без икакве шансе да буде ишта друго.

Извор: http://www.standard.rs/


6 коментара

  1. Vucic bi trebao da cita i razume Vladimira Putina ili da potrazi pomoc od njega. Daj Putinu (Rusiji) vojnu bazu u Nisu i zeleno svetlo za Skoplje; problem resen brate Vucicu. Uzdravlje.
    P.S. Citaj Nikolu Pasica isto, on je jedan od najboljih srpskih politicara u poslednjih 600 godina posle Knjeginje Milice.

  2. Gosn. Cvijanoviću, mnogo ste matori da verujete u deda nraza! Teorija,koju ste ovde izneli sa pozicije deduktivnog zaključivanja je fenomenalna i vredna je poštovanja! Ali… postoji feler u njoj na samom izvoru! Vi verujete da ovaj makijaveli, koji bi da glumi Eliota Nesa, ima stvarnu nameru da se obračuna sa kumovima srpske mafije? Greška! Kobna greška, proizašla iz političkog spinovanja! Čudi me da vi to ne vidite! Ali zagrebali ste suštinu “zavere”. Namera i jeste da se počiste svi žuti kumovi, ali da se “kapo di kapo” ustoliči na mestu bivšeg na političkoj samrti. Dil te dvojice marioneta MI6 traje već poduže (kad mu je đilas izdržavao privatne novine “pravdu”), a konačno se ogoljava monstruoznim predlogom da milica delević-đilas bude šef diplomatije. Tom postupkom bi englezi ponovo u potpunosti preuzeli bezbedonosne strukture u ovoj zemlji (na zadovoljstvo jenkija, čiji je pokušaj da nam “kupi ljubav” propao) i Srbija bi konačno bila odvojena od Rusije. Pomenuta persona nema nikakav profesionalni kvalitet, ona ništa ne zna i jedina kvalifikacija je što je bivša đilasova žena (ali debelo umrežena u sve njegove mafijaške kombinacije), glumatajući neki faktor u tamo nekoj evrokratorskoj kancelariji. Ali to ne zabrinjava vučka. Zna on to i sam, iako lupeta gluposti o njenim famoznim (ničim dokazanim) kvalitetima. Dakle političke veze(MI6) su tako jako prikrivene, da samo mali broj politički pismenih uspevaju da ih provale. Ovaj dvojac, dve strane iste medalje, preuzeće političku scenu Srbije vrlo brzo i svi ostali će da bude počišćeni i marginalizovani. Ovaj dil ima feler u činjenici da je krvožedna “priroda” đilasovog karaktera opasnost po fizičku bezbednost onog drugog. Jer kad jednom počiste konkurenciju, ko će da bude kalif umesto kalifa? U psihologiji ovakvih likova, može da bude samo jedan. Tako da, poštovani gosn. Cvijanoviću, džabe krečite… bar meni, veza ove dvojice budućuh vladara Srbije je “otvorena knjiga” i boljitak za Srbiju je samo iluzija. Nadam se da ćete skupiti hrabrosti da ovaj komentar dobije dozvolu da se objavi. Siguran sam da bi se masa ljudi sa njim složila…

  3. Ajde da je gos, Dragan u pravu,može se i drukčije gledati na proces. Gos, Cvijanoviću ja vidim dva saglasja da se razotkrije
    žuti kartel. Koristi će biti višestruka na državnom,ekonomskom i
    nacionalnom.Nijeda nije bez političkog iskustva, ona treća strana
    polako iz prikrajka priželjkuje smeštaja DSa na ono mesto gde
    oavno treba da bude.U ovoj političkoj borbi nema SOROŠA AND
    Dolari i Budim-Pešte i Segedina. Složilo se ono priv čega se DS
    stalno borio.6 maj i 20 maj udario je pečat izdaji Srbije.Dali će
    doći do novih izbora pitanje je veliko, jer stanje u Srbiji je
    teško i prvo mora biti borba za oporavak srpske privrede nemože
    preko noći da se pokrene što je decenijama uništavano.Verovati je
    da će DSS dati pozitivan doprinos oporavvku srpskog družtva, jer
    na sledećim izborima DSS očekuje bolje rezultate i ulaska u
    sa jačim kapacitetom u novi parlament.Za taj novi parlament moja
    predviđanja su:SNS KADROVSKI JAKA,DSS DRŽAVO TVORNI ZAŠTITNIK
    DRŽAVE SRBIJE,SPS ČINILAC SOCIJALNE PRAVDE I RASPODELE;ČINILAC PROGRAMA OBNOVE PORODICE U DRŽAVI SRBIJI. Živi bili pa videli.

    • Poštovani gosn.Radoslave, imam utisak da je postavka vašeg komentara isuviše zasnovana na pozitivističkom (optimističkom)sagledavanju političke scene Srbije, Drugim rečima, što je babi milo to joj se i snilo, ali… život nikada nije tako jednostavan. Sve tri političke opcije, koje ste naveli kao buduće spasioce države, su u dubokom, što otvorenom, što prikrivenom dilu sa iskonskim neprijateljima srpskog naroda. Ne verujete? Samo bliža prošlost: 1)SPS, stranka na vlasti zadnje 4 godine. Rezultat: Kataklizma! 2)DSS, stranka na vlasti do 2008.godine. U tom periodu isti kao i žuti, ova državotvorna transformacija se desila u zadnje 4 godine, kad su u opoziciji. Gde su garancije da se opet neće “transformisati” ako dođu na vlast? 3)SNS, stranka osnovana uz pomoć žutih, da bi se potkopao srpski nacionalni korpus, kroz navedeni dil vučića i đilasa i kroz strateško pozicioniranje na račun mandata koji su pripadali radikalima. Rezultat, nisu bili na izborima, a bili su u skupštini na račun radikala, koji su se “potrošili” u borbi protiv ovih konvertita. I odjednom i oni postaše evrofanatici! Dakle, zar bi ovakvima ostavili svoju decu na čuvanje? A opet kakva je alternativa? Žutaći, čedisti… jednom rečju apokalipsa! Naš jedini spas je ruski nuklearni kišobran, pod kojim bi srpski narod mogao da se zaštiti od zapadnog zločinačkog “grada”, koji nas decenijama tuče i pod kojim bi Srbi napokon mogli da razbistre svoje umove i sagledaju one koji ih vode pravim očima! U tom osvešćenju bi se desilo temeljno čišćenje nacionalnih institucija od zapadnih kvislinga. Oprostićete mi što ne delim vaš optimizam, jer me život naučio da je najveća istina: “Ako išta ima i najmanju šansu da krene naopako, sigurno će da krene naopako”! Samo sam realista, a što su prognoze crne nije moja krivica.

  4. Nije samo škola izvor znanja.Poštovani gos, Dragane. Pretirih u
    ovih 80 godina svašta, od gledajući kako mi mog oca komunisti vežu i sprpaju u zatvor jer nije hteu kolhoz.Ali uvek u nadi za
    sutra bolje.Tamo daleko preko mora nissm izgubio nadu u SRPSVO i
    moju Crkvu.Tako i danas posmatram ovo što se dešava nepripadam
    ni SNS NI SPS ali sam imao razgovore 2000 god, u DSS sa gos,
    Košticom.To je prolo kako je prošlo.Slažem se sa Vama100% da Srbima jedini spas je BRATSKA RUSIJA, ja vidim da će se to dogoditi uskoro pre nove invazije NATO OKOPATORA SA ŠIPTARIMA.
    Ova putovanja Wašington i Berlin samo utvrđuje moje mišljenje.
    Nekome moraš dva puta reći da bi svatio šta su rekli ona dv
    Filipa a najgori među njima je JOE BAJDEN koga prima Crkva
    SVETIM DEČANIMA TOLIKO PRIJATELJU!!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.