Жељко Цвијановић : Тадићева освета Србији или Николићева црвена линија

Како је Србију уводио у покору доказујући да јој нема живота пре смрти, Тадић јој сад доказује да јој без њега нема ни толико

Тешко је рећи кад је тачно Борис Тадић почео да доживљава политику и мисли о њој у вредносним координатама оног света коме је чак и његова Србија била сувише јака, одвећ богата и превелика за срећу оног што се зове Западним Балканом. Још теже је одредити када је тачно почео да чини ствари на ползу тог истог света. Тек, судећи по тој његовој менталној нејакости, с које је паду одувек био склон, то се морало догодити много пре но што су његове исповедане вредности постале тешко бреме за његов народ и снажан адут непријатеља тог народа. Али, ако нам је све то још увек у магли, од среде бар знамо када је Тадић дефинитивно постигао оно јединство мишљења, делања и језика, толико недостижно на нашем јавном простору и овдашњој политичкој сцени, толико обележеном лажи, кетманом и претворношћу.

Ствари су се у „Глобусу“ отвориле чак и више од своје природне вредности. Наиме, хрватски језички стандард, који се доследно примењује у тамошњим новинама, налаже да се „српска варијанта“ доследно преводи на „хрватску“, па је тако његово (вероватно) чувено и препознатљиво „зато сам ја ја као (бивши) председник Србије…“ испало „зато сам као бивши државни дужносник Србије одлучио доћи у Дубровник…“ Да није тек реч мојој о зловољи пред овим „бившим дужносником“, сведочи, међутим, онај слој Тадићевог језика који се не да превести чак ни на хрватски.

То је онај идеолошки аспект језика у коме се Тадић не показује само као присилни (преведени) лексички и морфолошки Хрват већ и као идеолошки и политички Хрват, наравно, добровољни. Јер, када Тадић „Глобусу“ каже да очекује „од Николића (Томислава, председника Србије; прим. аут.) да води рачуна о интересима српског народа, што значи да великосрпске идеје морају нестати из његових мисли и ријечи“, када дакле помиње „великосрпску идеју“, па још у Загребу, чак и Тадић би морао нешто да зна. Да је реч о топосу аустро-немачке противсрпске пропаганде, који се посебно коренио од последњег квартала 19. века, када је Аустрија настојала и замало успела да сасвим потчини Србију и када је, баш на тој синтагми о „Великој Србији“ почео да се ствара заплет расплетен тек у Првом светском рату.

Наравно, говорити о „Великој Србији“ у новинама из Хрватске, дакле света који ни у време две Југославије није излазио испод свог аустријског геополитичког шињела, исто је као отићи у Мађарску и говорити о њеном праву на Војводину, као отићи у Немачку и рећи да Срби у Другом светском рату нису гинули, отићи у Ватикан и рећи да је Јасеновац само плод маште националистичких српских историчара, којима није био доста да сањају „Велику Србију“ на земаљској хорозонтали него је сањају и на историјској вертикали.

ПОЛИТИЧКИ ХРВАТ Коме је Тадић послао поруку опомињујући Николића за „Велику Србију“ у загребачким новинама. Хрватима? Можда, јер идеја „Велике Србије“ није само згодна политичким Хрватима као логорска ватра око које се окупљају и мобилишу већ и као алиби за свакојака непочинства која су кроз историју чинили над Србима. Да им је Тадић олакшао утврђујући их у идеји да је противсрпска мобилизација централни носећи стуб у кући хрватског идентитета – јесте. Да им је обећао како ће у њему увек у ономе што је оставио од Србије имати борца против „Велике Србије“, а то ће рећи и борца за „Хрватску у повијесним границама“ – јесте и то.

Па ипак, његова порука Србима и самом Николићу много је више од ове изјаве слепе лојалности. Рукујући се са Тачијем, Тадић покушава да одреди Николићеву будућу косовску политику, чиме ће, ако успе, показати да је његова косовска политка, ако већ није добра – а није – била једина могућа. Интервјуом у „Глобусу“ он исцртава Николићу регионалну политку, исто тако као једину могућу, без обзира што би она могла једног дана да Србе кошта исто колико су их коштале политике до 1941. и 1991. године. И ако му то успе, Тадић ће бити задовољан: заувек ће владати Србијом, чак и кад га не буде више.

Он упозорава Николића да, само ако помисли на „Велику Србију“, неће за противника имати само њега него и његове хрватске пријатеље, а то ће рећи и сав напредни свет, од Јасеновца преко Дахауа, па све до Вашингтона. И шта је данас уопште „Велика Србија“; да ли је то идеја о свим Србима у једној држави? О бризи Београда за Србе у Хрватској? Да ли је „Велика Србија“ суза Крајишника за родним крајем? Да ли је то немирење са одвајањем Косова, агресивно и нецивилизовано таман онолико колико је српско, уместо да га, као што каже Борисов чика Добрица, предамо Албанцима, мирно и цивилизовано, дакле југословенски? Да ли је „Велика Србија“ то што Републику Српску држимо за отаџбину и што се не китимо њеним одликовањима пљујући њене јунаке? О томе шта је великосрпско праведно је – зар не – да одреде жртве те идеје. Хрвати дакле. Што се Бориса тиче, ствар је јасна: великосрпско је све што није он, а то значи да је великосрпско све што није политички хрватско.

Наравно, Тадић Хрватску користи као канал за поруке које саопштава у сопственој кући. Тај хрватски филтер, натопљен љубављу за Бориса, ту је да би појачао утисак о великој регионалној љубави за бившег српског „дужносника“, где та љубав има снагу сведочанства о томе колико Срби, гласајући приотив њега, нису разумели Тадића, колико га нису били достојни. И шта онда да овај мирни регион ради против ових реметилачких Срба, који су једом у сто година добили председника миротворца и сменили га већ после осам година? Па логично – да буду кажњени, и то преко Загреба.

И ту се Тадићева порука комплетира: исто онако како је целе последње четири године Србију уводио у тешку покору доказујући јој да јој нема живота пре смрти – у духу свог политичког југословенства, које се, како год, а он је најживљи долаз за то, завршава у политичком хрватству – он сада Србији доказује да јој без њега нема ни толико. И једнако јој доказује да је за њега после (политичке) смрти тек почео (политички) живот. И то онај вечни, онај који се не догађа, већ се заслужује. Ако не верују њему, нека читају хрватске новине.

ШТА ЈЕ ИЗДАЈА

Верујући да исписујем један изнуђен текст, нећу овај пут набрајати Тадићеве грехе, његове издаје и преваре које му Србија неће заборавити. Поменућу само један његов грех, због чега се све ово исписује, из кога би се могла извући и нека корист, посебно међу онима који ових дана уместо Тадића долазе на власт. Када је дошао на чело Србије, Тадић је дошао као један локални лидер у времену тхе окупације. Наде које у такве лидере улаже окупатор јесу да ће им дати оно што мисле да им припада и да ће народ држати на пристојној дистанци. Од таквих лидера ни народ не очекује мање: да му неће бити узето баш све и да ће му бити сачувано бар онолико достојанства да би могао следећој генерацији да преда сан о слободи.

Речју, није било начина да Тадић не буде понижен лидер, човек који се опредељује између оног што мора и оног што не сме. Његова издаја зато нису били његови уступци, она је наступила оног тренутка када није видео у име чега та понижења која трпи имају смисла и када је променио страну, стајући заједно с онима који су га понизили и настављајући да, заједно с њима, понижава сопствени народ. То је Тадићева издаја, та слика у којој стоји заједно с њима и кези нам се из хрватских новина, дубоко уверен да је наш бес због понижења само једна ретроградна великосрпска идеја, и да је политичка нормалност бити на страни јачег, као и да ништа сем тог пута, који нам он осветљава, није на страни живота.

И то је оно о чему је овде реч. И Тома Николић ће бити понижен лидер, не мање од Тадића. И он ће морати да прави уступке, и њега ће чекати горке чаше, али Тадић му је исцртао линију издаје. То је онај тренутак кад пређеш на страну оних који те понижавају и заједно с њима понижаваш сопствени народ. Јер за тај народ не постоји награда, већ само казна; кад забораве Косово, ни он ни Николић неће добити ништа заузврат јер они који су им га отели чврсто верују да су га одавно освојили и да им припада.

Пре него што помислимо да је Тадићева позиција политичког хрватства освета што га нећемо, размислимо. И он и чика Добрица – бранилац последње црвене линије политичког југословенства иза које је све српство, па дакле ништавило и антицивилизација – само нам заправо говоре како смо 90-тих покушали да будемо Срби и, дођавола, куда нас је то одвело. А та лаж наша је црвена линија. Ако је пређемо, тада смо издали ми.

Извор: http://www.standard.rs

7 коментара

  1. Gos, Cvijanoviću sam lik na slici Vaše kolumne u Pečatu govori
    o kakvom je čoveku reč.Slika govori i ono što misli. Vaš članak
    razrađuje i upućuje o nama i onima koji su vodili, krojili našu
    prošlost,sadašnjost i našu budućnost. Neznam iz kojih razloga
    ubacujete gos, Ćosića oko davno izgubljenog KOSMETA. Pre Ćosićevog rođenja Kraljevina Srbija izgubila je:Staru Srbiju
    zajedno sa KJosmetom i Crnom Gorom jer je pravila novu državu.
    Znači onda je nestala ” VELIKA SRBIJA” i pobijeno,proterano,
    raseljeno i otseljeno koji se neće nikada vratiti brojka je u
    milionima Srba.Ta prethodna pogeršna politika je zatekla i
    Ćosića pa do Nikolića. Tadić i njegova dela moraju se ozbiljo
    razmatrati.

  2. Previse se vremena i prostora posvecuje BORISU TADICU. On je svojim sveukupnim ponasanjem spao na nivo “seoske budale”! Nitko se ne bi smio vise osvrtati sta je rekla i skime se rukovala “seoska budala” pa makar se radilo o ex predsjedniku. Kada drzava SRBIJA napokon stane na vlastite noge, i profunkcionira kao SAMOSTALNA, NEZAVISNA, SLOBODNA I DEMOKRATSKA, ex predsjednik, sa poduzom druzinom sebi slicnima, bi morali biti optuzeni za VELEIZDAJU. Ovaj primjer mora biti vise nego dovoljan Nikolicu i Dacicu, da ne krenu putem IZDAJE,kao najljigavijeg,najbjednijeg,najprljavijeg grijha koji jedna osoba moze uciniti prema vlastitom NARODU.

  3. Najprirodnija stvar na svetu je, da roditelji na decu prenose i svoju nacionalnu svest (naravno ako je imaju). Tu je Tadiceva majka, Hrvatica, bila naravno uspesnija od oca, koji je maloletan otisao u Titove partizane i podpao pod uticaj komunista, za koje je najveci greh bio biti “velikosrbski sovinista”! S te tacke gledanja je lakse razumeti ponasanje Tadica i najveceg dela nase politicke “elite”.

  4. Светлост и топлина

    Од ДС-а ништа НОВО. Познато је још њиховог одласка ко г-ђе
    Олбрајт шта им је на памети.Само народ тада није хтео да
    поверује у то.Били су наговештаји на изборима од 24.септембра
    1999-те године.ДОС је тада значио – Далеко Од Слободе.А народ
    је тада “изабрао” преко крађе гласова.И стара песма се од тада
    “пева” на сваким “изборима” у којим смо ми ,народ,увек она
    “покрадена” страна по свим елементима – радног места,предузећима,
    некретнинама и гласовима на биралишту.Кривци увек прођу НЕКАЖЊЕНО.

  5. Данко Б. Марин

    Одличан текст,ком се морам поново вратити!Нисам могао да га смирено прочитам услед духовите опаске Радоша Љушића,смех услед :”Борису Тадићу још само сукња фали да би био друго лице Соње Бисерко!”

  6. ovaj jos nije shvatio da je doziveo debakl….ponasa se kao izdajica Gorbacov…gde god moze,ostavlja svoj balavi trag,pljujuci po vlastitoj zemlji i narodu!Ili to nikad nije ni bio njegov narod ni njegova zemlja!??Biće da je to prava istina.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *