Уџбеник хашке митологије (део први)

Пишу Зоран Чворовић и Владимир Димитријевић

Како се у уџбеницама за основну школу прекраја и кривотвори историја, пре свега део који се односи на Србе, муслимане и Хрвате у Босни и Херцеговини

Све је почело када је ћерка  једног од потписника овог текста, Зорана Чворовића, дошла кући и донела уџбеник за осми разред основне школе, који је, успут, стигла и да прелиста, зачудивши се једном сегменту истог. Наиме, у уџбенику, чији су аутори Ђорђе Ђурић и Момчило Павловић, а издавач „Завод за уџбенике“ 2011. године, на странама 184-186, пише, између осталог, следеће (аутор поглавља под називом „Грађански рат“ је др Момчило Павловић ): „Формални распад СФРЈ почео је 25. јуна 1991. године када је словеначки Парламент на основу резултата референдума прогласио независност ове републике (…) У сукобима је страдао велики број цивила, уништавана имовина и вршена насилна исељавања становништва (етничко чишћење). Учињен је велики број злочина на свим зараћеним странама. Укупан број настрадалих у БиХ процењује се на око 100.000, а у Хрватској око 20.000. Читава села су спаљена и цивили масакрирани. У сукобима у Подрињу пострадало је око 3.500 војника и цивила Срба, највише у Братунцу и околини. Масакр у Сребреници (подвукао аутор уџбеника, нап. З.Ч,В.Д.) је ратни злочин и злочин против човечности који је починила војска Републике Српске уз помоћ паравојних формација, над војницима и цивилима Бошњацима. Спорни су подаци о укупном броју жртава. Према једнима, убијено је око 8.000 људи, а према другима ти бројеви се оцењују као претеривање. Главнокомандујући Војске Републике Српске Ратко Младић, који је водио операцију заузимања Сребренице, и други српски официри су у међувремену оптужени за ратне злочине, укључујући геноцид пред Међународним кривичним  судом за бившу Југославију. Међународни суд правде у Хагу је 26. фебруара 2007. у пресуди по тужби БиХ против СРЈ овај злочин оквалификовао као геноцид, али Србију није повезао са овим догађајем. Неколико официра и војника војске Републике Српске је осуђено  за овај злочин у Хагу.“
Када нешто улази у уџбеник, то мора бити написано са свом скрупулозношћу за коју је историчар способан. Јер, оно што пише у уџбенику, за ученика, поготову тинејџера, јесте еталонска истина. А у јулу 1995, како резимира Стефан Каргановић у свом поговору за зборник „Сребреница: фалсификовање историје“, објављеном уз „Печат“ по Видовдану 2012, десило се ово: „Десети диверзантски одред, јединица етнички мешаног састава у којој су се налазили Срби, Хрвати, муслимани и Словенци, и за коју се не зна од кога је примала наређења и ко је за извршене задатке (по сведочењу ‘крунског сведока’ Дражена Ердемовића) њене припаднике плаћао златом, одговоран је за погубљење седам до осам стотина, а не хиљада, заробљених војника 28. дивизије Армије БиХ  после пада Сребренице 11. јула 1995. године. У истом периоду неколико хиљада муслимана јесте погинуло, али то је било у оружаном пробоју из ‘демилитаризоване’ зоне Сребреница, а не као последица погубљења. Терен за тај смртоносни пробој још крајем 1993. почео је да припрема Алија Изетбеговић када је донео начелну одлуку да Сребреницу и њене становнике жртвује зарад максималне политичке користи у ратном сукобу, као што из норвешког документарног филма ‘Сребреница: издани град’ јасно произлази. За ратни злочин који јесте био почињен не постоје никакви докази да је био извршен с геноцидном намером, што је нужан услов да би се могло утврдити постојање геноцида. Према контексту догађаја, злочин – много мањег обима него што се у пропагандној верзији тврди – могао је бити извршен само по нечијој наруџбини, и од стране плаћених убица за новац, чак не ни из освете за зверства које су претходно починиле снаге под командом Насера Орића. Плаћене, професионалне убице раде по налогу, а не из сентименталности према раније побијеној нејачи. Те оружане снаге из ‘демилитаризоване’ сребреничке енклаве, да се подсетимо, између 1992. и 1995. године разориле су око педесет српских села у близини Сребренице, побиле су око 1.000 мирних житеља, а око 8.000 су протерале се њихових огњишта. Све ‘историје’ Сребренице које битно одударају од ове – прекројене су и кривотворене“.
Шта је смисао горенаведеног уџбеничког текста? Да ли је то извршавање налога ОЕБС-овог гаулајтера  у Београду Венсана Дежера, који је нашим ђацима говорио о потреби суочавања са српским ратним злочинима, мислећи, пре свега, на Сребреницу, о чему је 6. јуна 2012. године вест објавила „Бета“?

[restrictedarea]

СМИСАО СРЕБРЕНИЧКОГ МИТА, ДАНАС И ОВДЕ                        
Да је сребренички мит о геноциду над Бошњацима далекосежна кривотворина магова глобализма, показује и употреба тог мита на међународном нивоу и на просторима бивше Југославије. Примера је много, али издвајамо два. Један је француски, а други босански.  Књижевница Силвија Матон, родом из земље Монтескјеа и Волтера, причи о Сребреници посветила је чак две књиге – роман „Океанија и варвари“ и монографију „Сребреница – најављени геноцид“ (роман објављен 2003, монографија две године касније). Да би дошла до „геноцидних“ Срба из 1995, она је у својој „историјској студији“ кренула од Косовског боја, у којем су Срби били „маргинална снага“ (ту је, по њој, било више војника Влаха, Арбанаса, Мађара, Хрвата, па чак и франачких витезова). По њој, Срби су, иако маргиналци у боју 1389, ипак шест векова чекали да се освете муслиманима због Косова, и то је постало могуће кад се појавио нови месија  Слободан Милошевић, „васкрсли Лазар“, кога је пропагирала и СПЦ. У Босни, „васкрсли Лазар“ је Ратко Младић, „који ће осветити српски народ непријатељском крвљу (…) У масовном покољу разоружаних људи у Сребреници,  Младић зна да никакав политички притисак неће моћи да омете насладу његове историјске освете“. Силвија Матон је велика обожаватељка Насера Орића, кога сматра истинским херојем рата против крволочних Срба, а „међународну заједницу“, па и своју Француску, оптужује што на време нису заустављени геноцидни Лазареви потомци. Силвија Матон описује српске џелате у логору Омарска који муслиманским заточеницима уместо воде дају чаше са течним халуциногеним дрогама, а затим, кад у баракама настане лудило, бацају димне бомбе и пуцају да их смире. Срби, поводом прославе православног Петровдана, своје логораше живе спаљују, пише Силвија Матон… А свега тога не би било да није „косовског мита“, тако исламофобичног.
Други правац коришћења хашког „наратива“ о сребреничком геноциду дат је у огледу Есада Бајтала „Горски вијенац кроз призму постгеноцидног искуства Сребренице“, и објављен је у  тузланском часопису „Разлика“ број 11, за 2007. годину. У њему Бајтал доказује да је „Горски вијенац“ малтене „читанка геноцида“ јер велича истребљење потурица којих је, у Црној Гори, у време владике Данила, било свега 0,86 одсто, па ником нису представљали сметњу. Да није било Његоша, по Бајталу, не би било ни Младића. Закључак је јасан: из видокруга читања, поготово оног школског, лектирског, требало би уклонити „Горски вијенац“.
Ако се томе дода и чињеница да је србијанска власт жутокраких ЕУтописта желела да нам, и кроз уџбенике, наметне званичну верзију Империје о догађајима у Сребреници, онда нам не остаје ништа друго до да се, поред озбиљне анализе догађаја лета 1995, окренемо и историји сребреничког краја, и да се упитамо: да ли се  тај догађај, који се збио релативно недавно, може разумети без додатне историјске контекстуализације? Или морамо да се понашамо као они манкурти из песме „Коленовић“ Рајка Петрова Нога: „Јуче је за јуче, а данас за данас/ Спасиоци уче шта је боље за нас/ Који брзо уче – први се потурче“? Да не бисмо постали манкурти, заронимо у историју.

ПУТОПИС МАТИЈЕ МАЖУРАНИЋА                            
Како су живели  Срби у Босни у турско доба, најбоље је описао Матија Мажуранић, брат песника „Смрти Смаил-аге Ченгића“, који је, половином 19. века, у Жепачком пољу, присуствовао сценама што их је касније Иван Мажуранић опевао у делу спева који се зове „Харач“. Локални муслимани, бивша браћа по крви и вери, а касније истурчени, као „плахи и лакоми“, злостављали су рају тако што су их везивали за коње које су они, господари, јахали, и приморавали их да трче до изнемоглости; тукли су их бичевима, а затим, пошто нису имали новца да им дају харач, вешали несрећнике наопако, ногама нагоре, и испод њих ложили ватру, која их је гушила димом и мучила пламеном (то се звало „смуђење“), све док родбина не сакупи порез и не плати га. За то време, господари су јели, пили и веселили се. Матија Мажуранић је више него јасан: „Ондје крстјани ништа под небом неимају, ни куће, ни кућишта, ни мачке: него оно што се види, то је све агино (…) Када Турчин преко поља јаше, онда га никаков крстјанин не смије сусрести; него када крстјанин упази Турчина, онда се мора далеко уклонити с пута. Ако крстјанин коња јаше, мора одјахати пак водити коња на страну… Да Турчин гдјегод изненада сретне крстјана, одмах тргне нож (…) Дервишу је просто убити крстјанина“.
А онда је, 1878, после Берлинског конгреса, у Босну дошла „цивилизована“ аустроугарска окупација, која је 1908. године претворена у анексију. Право лице бечких цивилизатора у сребреничком крају видело се  за време Првог светског рата.

СРЕБРЕНИЧКИ КРАЈ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ                    
Чим је Гаврило Принцип извршио атентат на Фрању Фердинанда, почели су погроми над Србима по целој Босни и Херцеговини, па и у сребреничкој области. На Србе је, одмах по избијању рата, насрнула како војска србомрзачког Беча, тако и локални олош, маскиран у шуцкоре, који су, у име оданости Фрањи Јосифу, решили да се обрачунају са својим комшијама православне вере. „Црна књига“ Владимира Ћоровића пуна је страшних примера из сребреничког краја. Људи су били убијани без икаквог разлога и остављани по шумама и потоцима, да их звери разнесу. Ћоровић каже: „Светили су се чак и на мртвима, пуцајући на њихове лешине и газећи их крвнички“. Вешања тобожњих комита у Сребреници вршили су, каже он, „невешти људи свирепо и неспретно“, што је само појачавало ужасе насилног умирања.                   Биле су затиране целе породице: на Пашином Брду убијена су браћа Игњат, Пера и Живота Милошевић, чији је отац интерниран у логор у Араду где је од туге умро. У Братунцу су погубили Милана Дурлића, јер се „истицао као добар Србин“. Ћоровић записује: „У кафани Јове Раичића јавно су се хвалила два војника, да су само једног дана на своју руку убили шест тежака“. У то време, новине „Хрватска“, у броју 892, писале су: „Код нас је у Сарајеву све у реду, а храбре наше чете чисте сада наш погранични териториј од ове погане српске и црногорске гамади, која се могла са својим комитаџијама увући у Босну само зато јер ју воде и потпомажу по својој лојалности развикани домаћи ‘Срби’. Тај се коров сада млати и требало би га посве умлатити“.То је на својој кожи осетио студент Јован Живановић из Брчког, кога су, као србијанског добровољца, заробили војници бечког цара, па га живог спалили у Сребреници.
Српско становништво сребреничког краја, укључујући чак и трудне жене, морало је да кулучи за војску. Многи су, без хране и одела, кулучећи помрли, а стражари су их повремено убијали без икаквог разлога, кад год би се чуло за неки успех српске војске на фронту. Велики број Срба је интерниран у Мађарску, најчешће у Арад. Ћоровић наводи случај свештеника из Сребренице Драга Урошевића, који је у Арад одведен са своје парохије. КundK цивилизатори робљу нису давали одмора, возили су их сточним вагонима и отварали вагоне да би светина могла да их пљује. Становници Арада су их гађали камењем и циглама. Утамничили су их у тврђавским тунелима, без покривача и сламњаче. У Араду је било  и око 400 српске деце, од којих је преживело њих 30-40. Многим дечацима између 10 и 20 године биле су ампутиране руке и ноге, јер су, због влаге и хладноће, добијали туберкулозу костију. Због услова живота у интернацији, Сребреничани Мирко Поповић и Цвјетко Томић умрли су кад су пуштени кући (Томић се, у повратку, најео хлеба и – умро).
Пљачка је била саставни део борбе против „злочестих Срба“. Војници цара Фрање убили су трговца Гашу Јованића и опљачкали му радњу. Хасан Диздаревић из Сребренице подјарио је војнике да траже новац од Крсте Петровића и његовог стрица Манојла. Новца нису имали и – убијени су. Сребренички хоџа Кланчевић, са својим саборцем Мушаном, отео је овце Митра Мирковића, Миће Рончевића и Цвјетка из Глине, а затим ову тројицу убио…

СРЕБРЕНИЧКИ КРАЈ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ
По попису из 1931. године, срез Сребреница имао је 17.776 православних и 17.322 становника исламске вероисповести. Десет година касније, кад је Сребреница постала саставни део Павелићеве монструм-државе, одмах су почели покољи, да би се број православних смањио до ишчезнућа. Свештеник села Кравице, крај Братунца, Србислав Блажић, сведочио је марта 1942. године пред Недићевим Комесаријатом за избеглице, да су у лето 1941. усташе у јаму у Рашићевом Гају бациле осамдесетак највиђенијих Срба из Власенице. Он је сведочио и о злочину усташа над свештеницима архијерејског намесништва власеничко-сребреничког Епархије зворничко-тузланске: убијени су Милош Савић, парох милићки, Драгомир Маскијевић из власеничког села Дервенте, Љубомир Јакшић, парох у Хан Пијеску и Јанко Савић, парох кнежински. Блажић је изјавио: „Гледао сам леш почившег брата, јереја Маскијевића. Страшан је био. Очи извађене, уши одсечене, а са леђа кожа згуљена.“
Прогнаник Бранислав Беатовић, који је из Братунца добегао у Љубовију, сведочио је: „У мом селу било је око 2.000 Срба, од којих су усташе убиле око сто, нагонећи их у цркву, где им је неки Исмет, син хоџе Хамета Ефендића, гулио кожу, а затим са својим оцем убијао их. Мога рођака Ратка Беатовића су убили на месту коцем по глави.“ Међу усташама се нарочито истицао Мехмед Арпаџић, бивши порезник, један од команданата „Црне легије“ Јуре Францетића која је направила невиђени покољ на Дрини 1942. године. Жарко Јовановић, такође  један од избеглих сведока покоља, причао је 18. фебруара 1942. године да је Србима било добро док су у  Сребреници били Немци. А онда су дошле усташе, које је поздравним говором у Сребреници дочекао Исмет Бекташевић, а у Братунцу Јусуф Верлашевић, који је рекао да су „босански муслимани кроз 20 година у време Југославије стењали у ропству, а сада им је хрватска војска донела слободу.“ Хрвати су одмах наоружали муслимане, и покољ је могао да почне. Додуше, било је и часних муслимана, попут котарског предстојника Салиха Реџеповића, који је Србе штитио. Ипак, већина је била на другој страни. На Духовски понедељак 1943, кад су партизани напустили Сребреницу, одмах су дошле усташе, да се свете. Христа Марјановић, избеглица, сведочила је 23. августа 1943. године: „Овај су покољ извршиле усташе са стране, родом из Лике и Загреба, а помагали су им при том домаћи муслимани. Већина муслимана из Сребренице и околине били су у усташким редовима“. Покољ је водио усташа Јосип Курелец, студент из Огулина, који је прво наредио убијање Срба у Братунцу, па онда и у Поточарима. У селу Залазје побили су све које су затекли (између осталог, четрдесетак  деце). Покољ је извршен и у Сребреници. Масовни злочини су вршени и у српском селу Бањевићи и Јежештица, а село Жедањско, које је било пола православно, пола муслиманско, истребљено је сасвим од Срба.

ДАНГИЋЕВО ПИСМО УСТАШКОМ КОМАНДАНТУ
Командант Југословенске војске у отаџбини у Источној Босни био је мајор Јездимир Дангић, кога су 1942. ухапсили Немци и одвели у логор, одакле он бежи и придружује се, 1944. године, пољским антифашистичким устаницима Бора Комаровског. Совјети га, иако се и у Пољској борио против хитлероваца, хапсе и испоручују Титу, и Дангић бива стрељан 1947. због „противнародног деловања“. Из ратног периода у Босни, остало је његово писмо хрватском команданту у селу Мемићи, у којем Дангић јасно описује узроке српског устанка у том крају: „Убијали сте наш беспомоћни народ на најјезивије начине. Наишли смо на непокопана тела мученика и плакали. Ноге и руке су им пребијене, очи ископане ножем, језик, усне, нос и уши одсечени, кроз главу су им пробијане гвоздене шипке, а у лубање забијани клини. Многи су живи огуљени до појаса, потковани коњским потковицама и тестерисани живи или им је срце живима извађено. Посипани су кључалом водом да им лакше кожу огуле, браде и бркови су почупани, прсти на рукама одсечени да би све мученике натерали да сами пију из рана крв своју. Многоме је месо сечено на коцке, а да не говоримо о безброј силованих жена и девојака, које су после распорили преко целог тела, пресецали им дојке и испод њих подвлачили руке са одсеченим прстима. У једном селу нашли смо две главе српских жена остављене у посуду и испечене у пећи. Изложене су да их народ види и биће сачуване, као и безброј фотографија свих ових злочина да служе за доказ свега што је досада српски народ преживео. А да и не говоримо о броју наших домова запаљених са укућанима изнутра.“ Дангић је нарочито био огорчен чињеницом да су Срби, после свих злочина хрватских и муслиманских шуцкора у Првом светском рату, све опростили и, како каже, „примили крвнике своје за браћу, наивно верујући да ћете то разумети и заједнички прегнути на  унутрашњем уређењу наше заједничке, нове државе, а за бољу и лепшу будућност свих нас (…) Они који су по пет пута дневно клањали и молили се Богу и они који су клечали по црквама и читали безбројне литаније, показаше да немају ништа заједничко ни са Богом, Христом, ни Мухамедом. Многи притворни јагањци посташе преко ноћи најкрволочнији вукови, а дојучерашња назови браћа показаше се као највећи затирачи свега што је српско.“ Зато Дангић поручује хрватском официру да Срби више никад неће бити наивни.

Наставиће се

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Autor se ogranicio na deo o Srebrnici a i ovaj, kao i drugi udzbenici
    predstavljaju sve drugo, najvise “menatlnu drogu” za unistavanje
    nase buducnosti.
    Dok je princip istoricara i istorije, da distancira 30 godina, svo
    unosenje i “tumacenje” istorije posle 1980, je politikantsko i
    sve drugo, osim nauke i skolskog stiva.
    Decu, i predskolsku, bombarduje TV, filmovi, igrice, ostrasceni
    razgovori roditelja i odraslih. Udzbenici i skola imaju drugu
    ulogu od nekontrolisanog “izludjivanja” i unosenja haosa u glave.
    Medjutim, radi se o daleko perfidnijoj nameri, u kombinaciji sa
    nasim skolama i lenjim nastavnicima (koji koriste “testove”, jer
    traze manje rada od nastavnika, a bubanje napamet, od ucenika).
    Radi se o smisljenoj, lukavoj propagandi i indoktrinaciji.
    [Na KiM su albanskoj deci i omladini u A pricali o zlocinima Srba,
    pocinjenih u B i C. U B, o C i D, pa je propagandna mreza obuhvatila sve mlade, koji veruju srpsku okupacionu cizmu, surovu
    i zlocinacku srpsku vlast (naravno, iz A nisu bili ni u B, ni u C,
    a takva se propaganda “lepi”).
    Po semi propagande i kroz udzbenike, visok procenat (vise ne tako)
    mladih veruje da je Srbija 1912 osvojila i okupirala KiM, da Albancima nije omoguceno skolovanje na Albanskom (iako su ga imali
    i pre II sv. rata), da smo ih prognali, posle nasih masovnih ubijanja. Ni mediji, ni udzbenici nece izneti cinjenice o UCK
    (koje je UN proglasila teroristickom organizacijom), ni oruzanim
    napadima a najmanje o reziranom-organizovanom “izbeglistvu”,
    pracenom neprekidnim prikazivanjem CNN filma (reziran i snimljen, kao savki film) i u istoriji nezabelezeno brzog povratka.
    O ubistvima starih, dece i Albanaca (koji nisu prhvatili ni UCK
    ni CNN propagandu i specijalan porez za palcanje USA “podrske”)
    ne pisu ni udzbenici (ni novine). “Istoricari” ne pisu o genocidu
    nad Srbima (iako su i oi Srbi) kojitraje i pojacava se.
    Da sve bude gore i teze, izdavanje “udzbenika” je “privatizovano”
    i njime se bavi vise od 20 “izdavaca”.
    U sistemu, nema ni zastiet dece ni nauke, pa jos manje, istorije.
    Srboljub Savic

  2. …. a zar ne bi valjalo – po uzoru na ‘zapad’ – ici na Pravoslavno skolstvo ( od predskolskog – do visokog ; od ‘delimicnog’ – do kompletnog… i sa najboljim kadrovima ?! A za takvu ‘investiciju’ bi moralo biti sredstava – pa makar iz ‘suve drenovine’ ?! )

  3. Ова два аутора,колико ја знам нису историчари, али су ипак урадили оно што би сваки историчар у земљи Србији требало да уради. Свако од нас би требало да се бори за истину о свом народу, да не ћути и да указује на оне који ту истину прекрајају како некима одговара. Бојим се да нас је све ухватило духовно мртвило и да смо се сви негде изгубили и потпуно отупели. Зато свака похвала за овакву храбру анализу!

  4. колега

    За Момчила Павловића, ништа изненађујуће, само наставља тамо где је 5. октобра започео као шеф кризног штаба који је са места директора Историјског института САНУ прогнао др Славенка Терзића. Касније је награђен станом у универзитетском насељу на Новом Београду и катедром за Савремену историју југославије на Филозофском факултету у Бањој Луци. За ово друго место, ваљда, се “захваљује” Републици Српској оваквом историјом сребреничких догађаја.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *