S-400 čuva nebo Evroazijske unije

Piše Bogdan Đurović

Kazahstan, Rusija i Belorusija ujediniće nacionalne PVO sisteme već 2013. godine. To znači da je Carinska unija samo korak na putu stvaranja Evroazijske unije koja je svoj suverenitet spremna da brani ekonomskim, ali i vojnim sredstvima

 

Obraćajući se pre desetak dana ruskim ambasadorima okupljenim u Ministarstvu inostranih poslova na Smoljenskom trgu, predsednik RF Vladimir Putin ponovio je da integracija na postsovjetskom prostoru predstavlja glavni prioritet spoljne politike Rusije. A onima koji u evroazijskim integracijama Rusije uočavaju, ne samo ekonomsku, već i snažnu vojnu komponentu – poslednji događaji dali su za pravo. Rusija, Belorusija i Kazahstan od sledeće godine imaće zajedničku protivvazdušnu odbranu (PVO). U tome namerava da im se pridruži Jermenija, a moguće i Kirgizija. Sve ove države dobiće od Rusije, u okviru zajedničkog PVO, dodatne sisteme zemlja-vazduh S-300, kojima one, inače, već raspolažu. Takođe, predviđeno je da će u Kazahstan već za dve godine početi da pristižu i novi sistemi S-400 „Trijumf“, dok Rusija već poseduje sedam diviziona ovog naoružanja, a do 2020. imaće ih ukupno 56 na bojevom dežurstvu. Sistemi S-400 nemaju konkurenciju u svetu: rakete nove generacije obaraju sva savremena sredstva vazdušnog napada na rastojanju do 400 kilometara i na visinama od 10 do 27.000 metara, a „Trijumf“ je u stanju da istovremeno prati 300 i dejstvuje na 36 ciljeva.

EVROAZIJSKE DEZINTEGRACIJE

[restrictedarea]

Rusija i Belorusija već imaju zajednički PVO. Dve države su svoju moć u odbrani od vazdušnih napada pokazale u protekle tri godine, na velikim vojnim manevrima „Zapad – 2009“, održanim u Belorusiji, i „Štit Saveza – 2011“, na ruskoj teritoriji, kada je učestvovalo preko 12.000 vojnika i 100 tenkova, uz 50 aviona i helikoptera. Sledeća prilika biće već naredne godine, opet u Belorusiji, kada će Putin i Aleksandar Lukašenko komandovati manevrima „Zapad – 2013“. Inače, armije Rusije i Belorusije u poslednje dve godine održale su više od 50 zajedničkih vojnih aktivnosti u sklopu operativne borbene pripreme. Dve zemlje, koje su još pre deceniju i po potpisale Sporazum o stvaranju Savezne države, tako demonstriraju zajedničku odbrambenu doktrinu – Rusija obezbeđuje savremeno naoružanje, vatrenu moć i vojnu tehnologiju, koji Lukašenku i te kako znače u uslovima vojne pretnje sa Zapada. A Belorusija, samim položajem svoje teritorije pruža Moskvi stratešku poziciju u Evropi, izgubljenu raspadom SSSR-a. Jer, ruska enklava Kalinjingrad, koja se geografski nalazi nešto zapadnije od Belorusije, ima veliki nedostatak – teritorijalno nije povezana sa maticom.
A sledeće, 2013. godine, Kazahstan, Rusija i Belorusija ujediniće nacionalne PVO sisteme. Nešto slično bilo je predviđeno i ranijim dogovorima, u okviru Zajednice nezavisnih država (ZND), ali ova forma integracije, nastala posle raspada Sovjetskog Saveza, nikada nije profunkcionisala kako bi trebalo. Namesto nekadašnjeg jedinstvenog sovjetskog odbrambenog sistema, raspadom SSSR-a nastalo je 15 država koje nisu mogle da stvore funkcionalan savez. Rusija, čiji je prvi predsednik Boris Jeljcin i inicirao stvaranje ZND-a, vremenom je odustala od pokušaja da udahne život ovoj tvorevini. Koristeći samite ZND-a više za folklorne susrete lidera 11 postsovjetskih država (baltičke republike nisu želele članstvo, a Gruzija ga se odrekla posle rata na Kavkazu 2008), Rusija je paralelno razvijala druge forme integracije, različite po sadržaju i obuhvatu. Među njima se izdvajaju Carinski savez sa Belorusijom i Kazahstanom, koji će od 2015. godine da preraste u Evroazijsku uniju (EAU), kao i Organizacija dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), čije su članice Rusija, Jermenija, Belorusija, Kazahstan, Kirgizija i Tadžikistan.
Upravo ovih dana ODKB je napustio Uzbekistan, velika centralnoazijska republika, dok su Kirgizija i Tadžikistan gotovo istovremeno zatražile od Rusije značajno povećanje cene za iznajmljivanje vojnih objekata na njihovoj teritoriji. Objašnjenje za ove postupke nije teško dati: sve tri zemlje našle su se u fokusu interesovanja američke diplomatije. Posle najavljenog povlačenja SAD-a i NATO-a iz Avganistana 2013, a u sklopu američke strategije da održi značajno vojno prisustvo u Centralnoj Aziji, Vašington je napravio niz sporazuma o tranzitu svojih trupa sa zemljama regiona. U ovom paketu su i američke investicije, kao i „pokloni“ lokalnim liderima. Konkretno, u Uzbekistanu, koji je napustio ODKB posle dužeg natezanja, puštena je u rad nova fabrika „Dženeral motorsa“, koja će doneti ne samo 6.600 radnih mesta, već i prestiž Taškentu, koji planira da pokrene još nekoliko tehnoloških pogona uz pomoć Amerikanaca. Na taj način, Vašington daje signal i nadu svojim centralnoazijskim „saveznicima“ da će ostati prijatelji i kada vojne operacije u Avganistanu budu okončane.
Time se mogu objasniti svojevrsne „evroazijske dezintegracije“ na štetu Rusije u Centralnoj Aziji, zbog čega Putin ne može biti zadovoljan. Ali, ni posebno neraspoložen. Jer, za Moskvu nije prioritet da po svaku cenu uvlači centralnoazijske republike u vojne integracije, ako se cena meri desetinama milijardi dolara godišnje. Sa druge strane, Vašington investicijama i pritiscima u Centralnoj Aziji pokušava da navede Moskvu da uđe u iscrpljujuću trku i nepovratno ubacuje novac u crnu rupu. U Kremlju su taj naum prozreli i smatraju mnogo praktičnijim da sa partnerima koji to zaista žele, poput Minska i Astane, stvara čvrste političke, ekonomske i vojne strukture, nego da u njih po svaku cenu uvlače nepouzdane nove članice.

ODBRANA SUVERENITETA DRUGIM SREDSTVIMA
Međutim, sva je prilika da se centralnoazijske države koje „grade partnerstvo“ sa Vašingtonom mogu naći u neprilici – zbog neumerenih apetita svojih lidera. Jer, ako je trenutni interes Vašingtona da sa vlastima u Taškentu, Ašhabadu, Biškeku i Dušanbeu sarađuju zbog važnih poslova koje bi trebalo završiti u Iranu i Avganistanu, nema nikakvih garancija da će tako i ostati. Oni koji veruju u američku dobronamernost, mogu mnogo da nauče iz primera bivših vašingtonskih „prijatelja“, kao što su talibani ili Sadam Husein. O tome bi morale posebno da razmisle države prebogate prirodnim gasom, kao što su Turkmenistan i Uzbekistan. Bez moćnog zaštitnika kakav je Rusija, mogle bi se lako naći sledeće na udaru. Jer, obe zemlje označene su kao kritične u vezi sa pitanjima „ljudskih prava“, prema mišljenju vlade u Vašingtonu i američkih specijalizovanih agencija…
Zato i ne čudi da su, uprkos tome što traže više novca od Moskve, u kirgizijskoj prestonici Biškeku, gde je od prošle godine na vlasti proruski predsednik Almazbek Atambajev, ipak skloniji da partnerstvo grade sa Rusijom. Uskraćivanje Amerikancima prava na korišćenje kirgizijske aviobaze „Manas“ od 2014. godine, podstaklo je Vašington na aktivniju diplomatiju i veće troškove u regionu. Suočena sa proameričkom pozicijom vlada u Uzbekistanu i Turkmenistanu, Rusija se okrenula Kirgiziji i Tadžikistanu, a deljenje dolara prepustila je Vašingtonu. Ako u Taškentu i Ašhabadu još nisu uvideli prednosti zajedničke odbrambene i ekonomske politike sa Rusijom, nije isključeno da će u skorijoj budućnosti to da se promeni, kao što se 2010. već dogodilo u Kirgiziji.
Tradicionalni saveznik Moskve i pouzdana članica ODKB-a, Jermenija, već je izrazila spremnost da se uključi u Carinsku uniju sa Belorusijom, Kazahstanom i Rusijom. Predsednik Serž Sargsjan, svestan složenog geopolitičkog položaja svoje zemlje, stešnjene između Turske, Azerbejdžana, Gruzije i Irana, nedavno je otvorio ovu mogućnost, uz ranije već postignute dogovore oko izgradnje ruske radarske stanice i atomske centrale na teritoriji Jermenije. Na taj način, na delu se pokazuje da i zemlje koje nemaju fizičku granicu sa Rusijom, poput Jermenije, mogu biti članice Carinske unije i EAU. Kako u Rusiji naglašavaju, vrata EAU otvorena su ne samo za bivše sovjetske republike, već i za druge države Evrope i Azije koje u tome vide svoju šansu. Još 2010. želju da se priključi Carinskoj uniji iskazao je i predsednik Sirije Bašar Asad, ali je posle toga, uz podršku Zapada nastao oružani metež u njegovoj zemlji, kojem on još uvek odoleva.
Cifre ukazuju da koristi od evroazijske integracije mogu biti ogromne. U naredne dve i po godine, do 2015. i formiranja EAU, procenjuje se da će Rusija od Carinske unije imati korist od 400 milijardi dolara, dok će Belorusija i Kazahstan inkasirati po 16 milijardi. U istom periodu, tri zemlje mogu zajedno imati dodatnih 15 odsto rasta bruto proizvoda, što iznosi još 400 do 500 milijardi dolara. Nema sumnje da su Kirgizija i Jermenija na vreme osetile odakle vetar duva u Evroaziji. Carinska unija samo je korak na putu stvaranja Evroazijske unije – koja će ujediniti sve one koji ne žele da trpe diktat Zapada u politici i ekonomiji. A stvaranje zajedničkog PVO-a pokazuje da su ove zemlje svoj suverenitet spremne da brane i drugim sredstvima.

[/restrictedarea]