Пази с ким се рукујеш!

Пише Драгомир Антонић

Ви се рукујете са шиптарским главешином, као бивши председник Србије, а за то време његови поданици у селу Талиновац, Општина Урошевац, са по једним метком у главу ликвидирају супружнике Јефтић

Отегао се као летњи дан, кажу у народу кад се посао одужи или му се не види крај. Тако је и ових летњих дана. Мало због врућине, нешто због много знатижељних, страних и домаћих, а већином непотребних, народ би казао „левих сметала“, послови који би се брзо и лако завршили – протегну се. Али не секирајмо се. Искуство нас учи. Све ће се Богу хвала завршити. Једни ће сијати од задовољства, други ће посивети од муке, али смака света неће бити. Сунце ће и даље излазити на истоку, а залазити на западу. Дан ће смењивати ноћ, и обрнуто. Кад су ноћи ведре видеће се и Месец, а колики ће бити, зависиће од његових мена које, бар у овој деценији, никаква резолуција Уједињених нација или папска була неће моћи да промени.

ОДМОР НА СТРАТИШТУ
Зато водимо рачуна о себи. Бринимо о себи, али нека то не буде науштрб других. Чувајмо се бруке и срамоте. Водимо рачуна са ким седимо за асталом и са ким се рукујемо. Макар и стојећки. Свашта може да се деси док седимо у кафани или се рукујемо. На пример ви се рукујете са шиптарским главешином, као бивши председник Србије, а за то време његови поданици у селу Талиновац, Општина Урошевац, са по једним метком у главу ликвидирају супружнике Јефтић. Љиљану и Милована. Убију их само зато што су Срби. Или, неколико дана пре руковања, Србе су о Видовдану Шиптари ударали батинама, гађали каменим блоковима, скидали мајице, отимали државне заставе, тврдећи да су ћирилица и симболи државе Србије забрањени на Косову. Кад се све то захваљујући и телевизији види, онда власник пружене руке изјави: „Није историјско руковање, већ знак пристојности, али има једну симболичку димензију.“ О пристојности и лепом понашању према убицама (да ли је укинута потерница или повучена оптужница за Тачијем?) нека прича двема ћеркама и сину убијених Јефтића или рођацима убијених на Косову и Метохији док је он био председник Србије. Није ваљда дошло дотле, да пошто је све демократске изборе изгубио бивши председник се сад препоручује за „рејонског“ Борка Стефановића. Хоће ли му Борко место препустити, показаће време.
Летњи дани иду својим током. Туристичке агенције се рекламирају. Сви вас позивају на незаборавне одморе. Нуде сунце (као да га овде нема), обилну исхрану у виду шведског стола (а доктори изнемогоше доказујући да за летњих врелина мора се што мање јести), забаву (а где је сад забавније него у Србији). Море немамо. Острва такође. Таква нам је судбина. Мада кад се о острвима ради, многи не воле ни да их се сете. Вис, Голи оток, Раб, Св. Гргур, Паг…нису места којих би се Срби требало сећати са носталгијом. Ово би морали знати уредници у новинама кад о одморима пишу. Један наш дневни лист штампан на латиници пише о великим журкама, баханалијама и забавама на острву Пагу, у Јадранском мору. Пише о свему и свачему, а не помене шта се све дешавало на том месту у лето 1941. године. Ни словце не напише и није га срамота. А требало би да га буде стид. На острву Пагу су усташе прве на свету, пре него што су то и нацисти кренули да раде, отвориле логоре смрти „Слано“ и „Метајна“. Ту је током јула и августа месеца ликвидирано 8.020 мушкараца, жена и деце српске и јеврејске националности. Убијани су само зато што су били Срби и Јевреји. Логори су затворени 20. августа 1941. године. Кад су логор „Слано“ преузели Италијани, одмах су извршили асанацију свих плитких гробова. Раке затрпали, а кости спалили на ломачи. Кад су преузели логор у њему су затекли око 200 логораша. Ово су суве и непобитне чињенице. Ко жели да сазна више, може да прочита кратак, али изванредан текст проф. др Бориса Беговића, објављен у „Политици“, од 27. јуна 2012. године. Ово пишем истине ради. Нека се људи одмарају и забављају. Лепо је то. Али није лепо, ни хумано, а ни људски, на стратиштима забавне центре и дискотеке подизати. Нема разумевања за тако нешто. Можете ли замислити да неко на месту где је био логор „Аушвиц“ направи забавни парк? Не можете. Не могу ни ја.

КРАЂА ПРОШЛОСТИ
Прошлост се мора бранити једино од заборава и крађе. Сме се она поново истраживати, преиспитивати. Чак наново и погрешно тумачити. Нека се воде полемике. Не би се требало  тога плашити. Истина ће увек победити. Једино што се са прошлошћу не сме учинити, то је да се заборави или да је неко други украде. Ко заборави прошлост неће имати будућност. Односно, из заборављене прошлости увек ће ненадано и са злом намером искочити некаква аветиња, мора или чума, која ће поново давити и морити нас или наше потомке, исто онако како је радила нашим прецима. Ми се нећемо успети одбранити од нових зала, ако прошлост заборавимо. Зато би је требало чувати. Не да би се неком светили за оно што је учињено пре много деценија. Што је учињено – учињено је. Него морамо памтити и чувати у сећању прошлост, да нам се не би поново исте ствари дешавале. Да не би наново иста страдања доживели. Зато се места где су масовни злочини извршени морају обележити. Имена жртава док их се још можемо сетити у државну књигу сећања уписати. Живи не смеју заборавити мртве. Мора се још једна књига отворити. Књига у којој ће бити записана имена зликоваца и убица који су злочине чинили. Уз што потпуније биографске податке. Тиме ће се отклонити уверење о колективној или општој кривици једног народа према другом народу. Злочини се неће заборавити, а наши потомци ће бити лишени великог терета. Терета незнања прошлости. Исправно су Јевреји поступили кад су у својој држави, Израелу, подигли Музеј сећања жртвама холокауста. Да се не заборави.