Пише Владислав Панов
Судећи по начину на који је публика привучена на филмску смотру „Палић 2012“, барем она ван суботичко-палићког домаћинског округа, ова манифестација је једна од последњих у демократизованој Србији која се у најбољем смислу те речи може назвати популистичком, односно непрофитно брижном да се народу дају барем игре, ако нема хлеба
Деветнаести по реду Европски филмски фестивал у Палићу привукао је уобичајено пристојну пажњу медија и, судећи барем по наводном одушевљењу неких од организатора, „рекордну“ наклоност публике, што год то стварно значило. Судећи по начину на који је публика привучена на фестивал, барем она ван суботичко-палићког домаћинског округа, ова манифестација је једна од последњих у демократизованој Србији која се у најбољем смислу те речи може назвати популистичком, односно непрофитно брижном да се народу дају барем игре, ако нема хлеба. Јер, за само двеста динара за два филма из такмичарског програма (остали су, иначе, били „фрај“) и са свакодневним бесплатним аутобуским трансферима заинтересованих филмофила од Београда до Палића и назад, овај фестивал може да се подичи да је вероватно једини у свету који се понаша тако широкогрудо, несебично и политички-некоректно када су интереси капиталистичких вредности у питању.
[restrictedarea]НА „КАРТУ ВИШЕ“
И народ се изгледа баш одазвао. Пројекције су биле посећене, а по „озбиљно раздраганом“ Радославу Зеленовићу, тражиле су се и карте више.
Без обзира на „буџетско олакшање“ у џеповима осиромашених Срба који воле филмове, овогодишњи фестивал на Палићу је у свом сведеном издању (организатори се, дакако, по обичају жале да су им средства била прилично скромна и да су зато неке идеје неостварене, а неке спроведене у далеко сиромашнијем обиму) био ипак јединствена прилика за сусрет са европским филмовима коју иначе немају ни богатији посетиоци фестивала и ревија филмова у престоници. Ни ФЕСТ одавно више овако детаљно не пружа увид у један део европске продукције, пошто је осуђен на повлађивање холивудској продукцији и домаћим дистрибутерима који се само њоме и баве. Слободни, дакле, од диктата профита и оправдавања свог постојања кроз новац, творци филмских дана на Палићу су уживали у својој важности и филмовима које су из те своје замашне величине успели да принесу војвођанским филмофилима и њиховим гостима. Осамдесетак наслова међу којима је, додуше, било и прилично већ виђених, посебно када је домаћа продукција у питању, представљају програм у равни понуде београдског ФЕСТ-а, али и неких важнијих европских фестивала средње категорије. Кроз филмове који су на разне начине дотицали проблеме и стања савременог света публика је могла да пронађе „своју причу“, али и да се осети политички коректно, с обзиром на то да су теме бројних наслова инсистирале на међукултурним, етичким и верским проблемима, као и, занимљиво, у приличном броју, компликованим историјско-политичким односом према комунизму, посебно совјетском, инсталираном у земљама које су биле под његовом контролом.
ТУРСКИ ФИЛМ – ГРЧКА ТРАГЕДИЈА
Судећи по актуелној свеопштој инсталацији свега турског у нашем животу, делује да није било могуће да се заобиђе и њихова продукција на овом фестивалу. Али да турски филм буде проглашен победником, то је можда и могло да буде избегнуто. Али није. Тако ће Деветнаести фестивал на Палићу бити упамћен по тријумфу Емина Алпера с филмом „Иза брда“, јер је, како су образложили еминентни чланови међународног жирија (којим је председавала на просторима бивше „Југе“ некада еротски обожавана и у неку врсту легенде претворена Мира Фурлан, у овдашњим медијима зато више присутна од извештаја с овог фестивала) „он успео да се полазећи од микрокосмоса породичних односа уздигне до метафоре за настанак рата, а својом ефикасном једноставношћу досегне димензију класичне грчке трагедије…“ Турски филм као грчка трагедија! То би требало видети, зар не?
Звезда међу гостима је свакако био српски зет Жан-Марк Бар, још увек у нашим медијима, и поред потпуног изостанка пословних повода за то, један од најпопуларнијих страних глумаца, који је добио „престижну почаст“, награду „Александар Лифка“ којом се лауреати сврставају у посебне личности које по мишљењу домаћина пружају изузетан допринос европском филму. Награду је поделио са нашим деценијама свеприсутним филмским композитором Зораном Симјановићем. Не улазећи у остале награде, признања, похвале и почасти и њихов „значај“ добитницима или утицају у нашој и европској кинематографији, ваља истаћи важан покушај организатора да своју манифестацију учине конкретно значајном и утицајном. То је покушано организовањем једног шкакљивог округлог стола с којим је намеравано дочаравање лошег стања у домаћој кинематографији, посебно у контексту коначно донесеног Закона о кинематографији чији „утицај“ додуше и даље потпуно изостаје. Другим речима, не поштује се или, блаже речено, „још се не зна за њега“. Тај округли сто је кроз идеју о слици домаће кинематографије у прошлој години једино успео да ту слику сведе на два наслова „Монтевидео, бог те видео“ и „Парада“. То је наша кинематографија? Поразно звучи, зар не, ма како да су ти филмови комерцијално успешни или уметнички значајни. Округли сто, који је бахато и без објашњавања с недораслим организаторима ескивиран од стране представника Филмског центра Србије, истакао је туробну слику односа унутар наше кинематографије, понављајући одавно познату трагедију да је филмско стваралаштво код нас препуштено приватној иницијативи појединаца међу којима наравно никако нису млади аутори, чији је пут до првог филма трновит и тегобан, а до дугог или неког даљег скоро потпуно онемогућен. Тиме је суштински обезбеђен perpetuum mobile упослености „тимова“ и „екипа“ старијих аутора и продуцената. Свако ван те игре, што је углавном случај са младима, нема шансе да се наметне. Али то је само један од проблема. Округли сто се у покушају бавио некаквим естетским приликама и стањима нашег филма уместо тематским небулозама и повлађивањима аутора ономе што је претпоставка да би „прошло напољу“, без поштовања према нашој култури, традицији и домаћем гледаоцу, што је све ударна карактеристика домаћих филмских производа протекле деценије. Палић, додуше, није место за такво свођење рачуна. Можда је зато било далеко пријатније подвлачење црте на прошлогодишњи учинак домаће филмске продукције речима да се гледаност повећала за трећину, и то и страних и домаћих филмова. Повећала се, али у односу на шта? На потпуно празне биоскопе? Или на оне који одавно више нису у функцији, па су, не би ли се поменута два хита прошлогодишњег српског филма допремила до српске публике, чак организовани и путујући биоскопи. Мултиплекси у Београду, филмови из камиона по унутрашњости. Тешко да било ко у напредном свету, којем би и ми да припадамо, има такву мрежу филмске дистрибуције. Чак и са неколико поново отворених сала у Нишу и Новом Саду, ако не рачунамо Београд, у Србији је и даље више фестивала него биоскопа. Отуд и препун „Палић 2012“, којег наредне године очекује јубилеј – двадесети рођендан, за који се организатори већ сада наводно врло озбиљно припремају.