Neprekinuta nit nepravde (deo drugi)

Piše Miodrag Zarković

Stefan Veličković jeste najočiglednija žrtva nezapamćenog sudskog zločina, ali nije jedina. Zbog apsurdnosti njegovog slučaja, Veličković najlakše upada u oči među desetoricom osuđenika, ali se nepravda ne završava na njemu. U stvari, kada se izneti i, još više, volšebno uklonjeni dokazi sagledaju malo pobliže, stiče se vrlo jak utisak da zaključci Sudskog veća i predsedavajuće Mirjane Ilić maltene nemaju nikakve veze sa onim što se uistinu dogodilo kobnog četvrtka na Obilićevom vencu, niti sa stvarnim razlozima smrti Brisa Tatona

 

Stefan Veličković nije jedina žrtva sramnog sudskog postupka. Ne postoje validni dokazi ni da su drugi optuženi učestvovali u ubistvu Brisa Tatona

Galama kojom su glasila u Srbiji, slepo odana tada vladajućem režimu Borisa Tadića, ispratila hapšenje navijača osumnjičenih da su ubili Brisa Tatona, bila je tolika da je zaglušila sve ostale halabuke iz tog histerično bučnog vremena. Novinari i komentatori kao da su se prosto utrkivali ko će da osmisli oštrije i surovije osude na račun „huligana“ koji su celu državu „osramotili pred svetom“.
Čovek koji nema više šta da izgubi, međutim, spreman je da i od neprijatelja traži, ako ne milost, a ono barem razumevanje. Tako je Srđan Veličković, otac Stefana, momka koji je uhapšen i osuđen na robiju (sa prvobitnih 12, kazna mu je u apelacionom postupku smanjena na sedam godina), iako uopšte nije bio ni prisutan na poprištu tuče, upravo kod tako ostrašćenih glasila pokušao da izazove zanimanje za neverovatan slučaj nepravde nanete njegovom sinu:
„Išao sam sa kompletnim predmetom u ‘Pres’, u ‘Alo’, slao sam i u ‘Blic’“, seća se Srđan Veličković. Kakvi su rezultati bili, možete da naslutite i sami – novinari sa kojima je dolazio u dodir privatno su mu izražavali podršku, ali je priča o Stefanu u najuticajnijim ovdašnjim medijima dobijala minimalan ili nikakav prostor. U svakom slučaju, daleko manji prostor nego što je dobijala optužnica zajedno sa pratećom evrofilnom kakofonijom.
„Obratio sam se svim šefovima poslaničkih grupa u Skupštini Srbije, Vensanu Dežeru, zaštitniku građana…“

ZAŠTITNICI LJUDSKIH PRAVA BEZ TEKSTA

[restrictedarea]

U ime Vensana Dežera, šefa Delegacije Evropske unije u Srbiji, Veličkoviću je odgovorila Dežerova pravna kancelarija, obaveštavajući ga da ne može da mu pomogne jer Dežer nema uticaja na ovdašnje sudstvo. To je, naizgled, izuzetno korektan odgovor, zato što pristojnost u međunarodnim odnosima i nalaže da osoba sa Dežerovim zvanjem ne bi smela da se meša u unutrašnje stvari zemlje domaćina, a pravosuđe je ipak jedno od najvažnijih unutrašnjih pitanja svake zemlje, ma šta o tome mislio Slobodan Homen (državni sekretar u tadašnjem Ministarstvu pravde, inače čovek koji je na televiziji izjavio da Srbija ima „ustavnu obavezu“ da strancima odobri da iskontrolišu sprovedenu reformu, tj. stanje u srpskom pravosuđu).
Setimo se, međutim, da je upravo u vreme kada je Srđan Veličković očajnički pokušavao da pronađe ma kakvu pomoć u izvlačenju nevinog sina iz zatvora, na Srbiju vršen nepodnošljivi pritisak da uhapsi i izruči preostale haške begunce – imenom, Ratka Mladića i Gorana Hadžića. Nijednom od stranih diplomata na službi u Srbiji, pa ni Vensanu Dežeru, nikada nije bilo teško da podseti zvanični Beograd na to da se Mladić i Hadžić moraju predati Hagu (jerbo, u protivnom, ne bi ništa bilo od famoznih evropskih integracija, a to bi već bila kosmička šteta, dabome). Ni traga od uviđavnosti ili uzdržanosti nije bilo u Dežerovom držanju i njegovim istupima, kada je govorio o najpoznatijem živom srpskom generalu i pritiskao Srbiju da ga izruči. Kada je, sa druge strane, jedan građanin od istog tog Dežera zatražio pomoć u nezapamćeno očiglednom primeru nepravde i vlastodržačke bahatosti, Dežer se naprasno setio diplomatske pristojnosti i izbegao da se založi kod svojih „beogradskih prijatelja“ za preispitivanje presuda u „slučaju Taton“.
Nekakvu vrstu odgovora Srđanu Veličkoviću dao je i Saša Janković, u to vreme zaštitnik građana:
„On mi je bukvalno odgovorio ovako: ‘Mene ovo lično pogađa, ja ovo želim da pratim, ali samo mogu da vas uputim na regularne pravne lekove, jer ne postoji elemenat zaštite ljudskih prava; ako postoji sudska presuda, ja ne mogu da je komentarišem’; tako mi je odgovorio“, seća se Srđan Veličković.
Dakle, čovek koji je svojevremeno bio našao za shodno da ugrozi naše bilateralne odnose sa Kinom – ni po čemu bitnom zemljom, osim po tome što je ubedljivo najmnogoljudnija na svetu, i što je reč o najzahuktalijoj svetskoj privredi, pa i po tome što je, uz Rusiju, glavni saveznik Srbije u diplomatskoj borbi za očuvanje Kosova i Metohije – tako što je u čuvenoj epizodi iz decembra 2010. munjevito odleteo u Oslo vladinim avionom kako bi tamo prisustvovao dodeljivanju krajnje sporne „Nobelove nagrade za mir“ Liu Šjaobou, ovom je prilikom svojim nadležnostima prišao pažnjom i osetljivošću hodača po jajima. Zaista zaslužuje kakvo počasno mesto u analima večnih apsurda činjenica da srpski ombudsman koji je svoju nadležnost prepoznao i u dodeli „Nobelove nagrade“ kineskom državljaninu, ne prepoznaje „elemenat zaštite ljudskih prava“ u slučaju Stefana Veličkovića, mladića kojem ni policajac na dužnosti nije uvažen kao alibi, iako bi upravo policajčev zapisnik trebalo da bude neoboriv dokaz u prilog tome da Stefan nije bio ni blizu tuče, a kamoli učestvovao u njoj.
Zato bi naravoučenije pokušaja Srđana Veličkovića da do pravde za svog sina dođe nešto posrednijim putem, moglo da se protumači i ovako: da je njegov sin Stefan bio angažovan na hapšenju Mladića ili da je ušao u otvoreni sukob sa zvaničnim Pekingom, sva je prilika da ga ni Dežer, ni Janković ne bi tako olako odbacivali iz svojih vajnih nadležnosti.

KAKO JE LEČEN TATON?
Stefan Veličković jeste najočiglednija žrtva nezapamćenog sudskog zločina, ali nije jedina. Zbog apsurdnosti njegovog slučaja, Veličković najlakše upada u oči među desetoricom osuđenika, ali se nepravda ne završava na njemu. U stvari, kada se izneti i, još više, volšebno uklonjeni dokazi sagledaju malo pobliže, stiče se vrlo jak utisak da zaključci Sudskog veća i predsedavajuće Mirjane Ilić maltene nemaju nikakve veze sa onim što se uistinu dogodilo kobnog četvrtka na Obilićevom vencu, niti sa stvarnim razlozima smrti Brisa Tatona.
Javnost, recimo, ne zna da je na suđenju navijačima svedočilo i osoblje ambulantnog vozila koje je prevezlo teško povređenog Tatona do bolnice. Ljudi su na suđenju jasno i glasno rekli da je Taton u vozilu bio svestan, orijentisan, pokretljiv i komunikativan. Kako je onda mladi Francuz – svestan, orijentisan, pokretljiv i komunikativan Francuz – preminuo dvanaest dana kasnije: to je bilo možda i najpreče pitanje za Sudsko veće, ali je u toku postupka to pitanje bilo sasvim skrajnuto, odnosno postavljalo se samo kada je odbrana optuženih imala reč, dok je i Tužilaštvu i Sudskom veću bilo potpuno nebitno da utvrde šta se dešavalo sa Tatonom od trenutka kada je stavljen pod medicinsku negu, pa sve do njegove smrti. Kritičkom umu, čak i laičkom, moralo bi da bude sumnjivo zbog čega su na Brisu Tatonu vršene dve operacije, od kojih je prva – na aorti – bila ne samo skroz nepotrebna, već vrlo moguće i štetna. U Tatonovoj glavi je, naime, odmah bio utvrđen hematom, statičan i zadobijen prilikom pada sa vrha stepenica; ali, umesto da hematom bude odstranjen, lekari su operisali Tatonovu aortu, koja nije ni bila oštećena, čime su, moguće je, povećali i pokrenuli hematom u glavi, koji je na kraju izazvao smrtan ishod.
„Po mišljenju naših brojnih medicinskih stručnjaka, od kojih se jedan i potpisao na nalazu koji sam uz prigovor protiv optužnice dostavila, uspostavljen je neadekvatan redosled primene medicinskih postupaka, pa je tako pristupljeno operaciji aorte i heparinizaciji, koja nužno dovodi do povećanja hematoma koji već postoji na mozgu“ – ovo je deo završne reči Zore Dobričanin-Nikodinović, advokata optuženog i kasnije najsurovije osuđenog Ivana Grkovića, za koga Tužilaštvo tvrdi da je lično gurnuo Tatona sa vrha stepeništa.
Naravno, Tužilaštvo nije bez sumnje utvrdilo čak ni to odakle je Bris Taton pao na pločnik, a u sudskom postupku su, umesto preciznih skica celog platoa kojima je odbrana raspolagala, korišćene mape objavljivane po dnevnim listovima (konkretno, u „Blicu“, neizbežnoj mirođiji u svakoj „demokratskoj“ čorbi iz protekle četiri godine), sa grafičkim detaljima o tome odakle su navodno navijači Partizana gurnuli Tatona preko ograde u smrt. Veštak odbrane, dr. Dušan Dunjić, svedočio je da se prema povredama Tatona ne može izvesti nedvosmislen zaključak da je on sa vrha stepeništa bio bačen. Štaviše, ocenio je doktor Dunjić: „Izgled i karakteristike (vrsta, opsežnost, težina i lokalizacija povreda na glavi B. Tatona) isključuju da je on pao na glavu, odnosno da je primarni kontakt tela oštećenog sa zemljano-travnom površinom ostvaren prednjom i levom polovinom glave“. Takođe i ovo: „Analizirajući povrede i primarni kontakt tela sa podlogom, uz potpuno odsustvo i neutvrđivanje tragova kontakta tela i travnato-zemljane površine, kao propusta od strane kriminalističke tehnike, i prethodno iznetog stava i mišljenja da telo nije imalo veliko horizontalno ubrzanje, te da je mogao da dospe na travnatu površinu i kontrolisanim padom („odrazom“ i/ili „skokom“), odnosno kada je iskoračio sa lica mesta na platou Obilićevog venca, to se, ovakve povrede i ovaj način povređivanja koji sam naveo, može uklopiti u iskaz Grković Ivana koji je dao pred sudom, sa objašnjenjem kako je navedeno.“

MRŽNJA IZ DNA DUŠE
Kada smo već kod Grkovićevog objašnjenja, ono je sadržano i u njegovom obraćanju Sudskom veću na samom kraju postupka. U završnoj reči, Grković je, kao i Stefan Veličković u pismu majci objavljenom u prošlom broju „Pečata“, praktično dokazao da su u postupku nebo i zemlja zamenili mesta: da se nad skupinom čestitih, moralno savesnih momaka, već godinama iživljava stihija otužnih poslušnika.
Grković od početka tvrdi da je on video trenutak pada Brisa Tatona, isprativši ga povikom i dizanjem ruku iznad glave, dok se stepenicama uspinjao na plato Obilićevog venca. Takav iskaz, da je Taton sam i u bekstvu skočio u provaliju, i to dok su kasnije pohapšeni navijači tek pristizali na poprište obračuna, Grković je dao kada još nije ni znao da postoji video snimak tog trenutka. To je, ujedno, i jedini dostupan snimak, jedini koji nije netragom nestao zajedno sa desetinama drugih. Na tom snimku, prikazanom i u filmu „Pretpostavka pravde“, vide se pohapšeni navijači – bez Veličkovića, naravno, jer njemu u tom času policajac piše kaznu na sasvim desetom mestu, ali to sud nije zanimalo – kako se penju stepenicama ka Obilićevom vencu, a Grković zaista, kako je i izjavio policiji, negde kada stupa u podnožje stepeništa diže ruke iznad glave i viče nešto u pravcu iznad sebe (snimak nema tonski zapis, pa se ne čuje šta viče).
„Osporavam izvršenje krivičnog dela koje mi se stavlja na teret i ne samo da nisam preduzeo nikakve radnje koje se odnose na to krivično delo, već pokojnog B.T. nisam ni takao, a nisam ni mogao sve i da sam hteo, a iz razloga koji sam već u svojoj odbrani naveo, a to je da je pok. B.T. pao na površinu ispod platoa Obilićevog venca u trenutku kada ja još nisam ni stupio na famozno stepenište“, izrekao je Grković u svojoj završnoj reči. Podsetio je, dakle, na to da je snimak naknadno potvrdio sve ono što je on i rekao u prvobitnom iskazu policiji, iako Grković u vreme davanja iskaza nije ni znao za bilo kakav snimak.
Uopšte, Grkovićevo ponašanje nikako ne upućuje na učesnika, pa još glavnog vinovnika, u jednom ovako teškom zločinu. Ivan se, naime, sam predao policiji 18. septembra 2009. godine, i evo šta je o tome rekao u završnoj reči:
„Tokom celog postupka govorio sam samo istinu, sa namerom da svako odgovara samo onoliko koliko je kriv i da svako odgovara za svoje postupke, pa i ja. Nisam, međutim, spreman da snosim odgovornost ni za koga drugog, posebno ne za one koji su prikriveni, iako ih snimci jasno razotkrivaju. Mene su pozvali iz policije sa telefona moga brata i odmah sam tamo dobrovoljno otišao znajući da me traže zbog događaja dan pre na Obilićevom vencu. Znao sam zašto me traže, znao sam da nisam nikoga ni pipnuo, a spreman sam da odgovaram ako sam kriv što sam uopšte otišao po Puzinom pozivu i što sam neke svoje drugove pozvao da dođu kod Terazijske česme da se zagrejemo pred utakmicu.“
„Radi utvrđivanja istine čak sam i naveo imena i nadimke lica koja sam video tog dana u parku i kod ‘Burenceta’, ali umesto da se tužilac zainteresuje za sva ta lica, kad oni već nemaju petlju da se sami prijave, već se kao pravi ‘junaci’ kriju iza mojih drugova sa optuženičke klupe koji su na prevaru pohapšeni, kojima su iznuđene izjave, i iza mene koji sam u policiju otišao jer sam se nadao da će se utvrđivati istina, a da se neće izmišljati scenario i pre bih crkao nego što bih dozvolio da klinci poput Tarlaća, Karbića, koje sam pozvao da dođu u grad, a i ostali moji drugovi sa kojima sam bio tog dana, trunu u pritvoru, a da se ja švrćkam po svetu i pravim se kao da nisam ni bio u Beogradu toga dana. Možda sad neko kaže da sam ispao budala što nisam pobegao, već sam kao kreten samostalno došao, što se kaže ‘mečki na rupu’, da me do kraja života policija i tužilac napakuju u zatvor kao žrtveno jagnje! Možda jesam budala, ali jesam čovek, dakle pristajem da budem budala zato što sam došao da se na meni iživljavaju i tužilac i mediji, ali sam čovek i pre ću se obesiti u zatvoru, nego što ću da uživam u kafićima ispijajući pića, a bez časti!“
Osvrnuvši se na to da ga je Tužilaštvo izdvojilo kao vođu grupe i neposrednog počinioca ubistva Brisa Tatona, Grković je dodao:
„Moj utisak je da me tužilac mrzi iz dna duše i to zato što sam svojim iskazom zadao zadatak za koji svi vidimo da ga tužilac nije ostvario, jer išta od onoga što sam rekao nije proverio. Samo mogu da pretpostavim da tužilac nije hteo da proverava ono što sam rekao, zato što bi tako došao do nekih koji su zaštićeni kao beli medvedi, a neko im je unapred obećao da neće odgovarati. Možda i sad dok ovo pričam delujem kao budala, ali ne mogu da trpim nepravdu.“
Podsećajući da je pre zatvora studirao prava, Grković je rekao:
„Da nisam žrtva ove političke igranke i da nisam u pritvoru već čitavu večnost, sad bih verovatno bio vaš kolega sudijski ili advokatski pripravnik. Jesam budala, ali nisam glup i jasno je meni gde sve ovo ide, valjda mi strah i instinkt pomažu da mi se otvore sva čula, pa mi je jasno da sam svoju karijeru zapečatio i da mi jedino preostaje da budem svoj branilac i da ću se sudnica nagledati, ali sa optuženičke klupe. A pravda u koju sam verovao? Sad se nadam u onu Božju koja će nas sve stići, kad-tad, i mene i Vas, a bogami i tužioca (…) A molim i vas da ako nekako možete odlučite pravedno. A i, ako budete morali drugačije, ja ću vas razumeti – žrtvovali su i vas kad su vam dali ovaj predmet, isto kao mene i moje drugove, ostaćemo obeleženi i vi i mi, kako god da odlučite… Imam utisak da neke zveri koje su tvorci svega ovoga u šta sam kao budala sam sebe doveo, ne bi bile zadovoljne ni kada biste sada vi nama ovde svakom dali po 200 godina robije ili kada biste izvadili mitraljez i sve nas postreljali kao đake u Kragujevcu. Interesantno je, osim naših branilaca niko ne traži istinu, svi traže da nas, kako se u žargonu kaže, ‘pocepate’.“

SADA MLADIĆI OPTUŽUJU
Ovo Grkovićevo obraćanje, kao i pisma Stefana Veličkovića od kojih smo jedno objavili u prošlom broju, a drugo, ništa manje potresno, delom je prikazano u filmu „Pretpostavka pravde“, pokazuju da su u toku samog postupka tuženi i tužioci zamenili mesta. Ne mesta u sudnici, niti u zatvoru, jer tamo se, iza rešetaka, i dalje nalaze mladići čiji duh nije poklekao ni usred nezapamćene nepravde koja im je naneta, umesto da ćeliju osete svi koji su na bilo koji način doprineli ovakvoj travestiji pravosuđa. Ne, mesta su zamenili u merilištu na koje aludiraju i Veličković i Grković – u večnosti: vreme će morati da prihvati ovih deset momaka kao tužioce, a njihove tlačitelje kao optužene.
Jer, ovolika izopačenost jednog sudskog postupka, a pogotovo postupka uzdignutog na nivo prvostepenog moralnog pitanja čitavog društva, jezivo je svedočanstvo sunovrata srpskog društva u proteklom periodu, a naročito pravosuđa. U celom postupku, besprekorni su bili jedino optuženici, ispoljavajući zadivljujuć lični integritet. Lako ćemo se setiti koliko su doskorašnji vlastodršci voleli da hvale same sebe i da svoje poteze i odluke, onako nepristrasni kakve ih je bog dao, predstavljaju kao vrhunske primere hrabrosti i beskompromisnosti. Ali, da li ijedan potez Borisa Tadića ili nekog od njegovih poslušnika na svim nivoima može po hrabrosti da se meri sa snagom iskazanom u Veličkovićevim pismima i Grkovićevom obraćanju? Teško! A pri tom se Veličković i Grković, zajedno sa svojim prijateljima, već tri godine nalaze u užasnim uslovima i pred preteškim, svakodnevnim i svakonoćnim izazovima – dok njihovi pravi progonitelji još i dalje kukavno leleču zbog silaska sa vlasti.
Probajte, uostalom, da se prisetite makar jednog pismenog ili usmenog obraćanja nekog od političkih prvaka doskorašnjih vlastodržaca, koje se može meriti sa oštrinom, prodornošću i nepokolebljivošću pozatvaranih „huligana“. Sva je prilika da vam takav primer ipak neće pasti na pamet.
Tako da su, od sada, pa nadalje, sudije u stvari nepravdom okovani mladići. I za to zvanje nisu se izborili preko stare, dobre političke korektnosti, u punom kapacitetu tog zastrašujućeg pojma, što je u nakaradno reformisanom pravosuđu bio najbrži i najbezbolniji način za uspeh u karijeri. Ovi mladići su pravo da, svakom izgovorenom rečju, sude svojim mučiteljima, stekli daleko neprijatnijim, svirepijim, ali časnijim putem.
Uhapsili su ih za zločin koji nisu počinili. Mrcvarili su ih pred nišanima režimu odanih, klevetama naoružanih streljačkih odreda, raspoređenih po ovdašnjim glasilima. Javno mnjenje je dodatno oštreno protiv njih, tako što je režim svoje plaćene ubice ljudskog dostojanstva, od Brankice Stanković do Nenada Čanka, puštao da se iživljavaju nad ličnom čašću pohapšenih i tako što im je, navodno u ime prekih društvenih potreba, ukidao svako i jedno Ustavom zajemčeno građansko pravo; Mesecima su ih držali u pritvoru, ne dajući ni najrođenijima da ih obilaze, niti da znaju šta je sa njima. Onda su im u sudskom postupku dodelili veće sastavljeno od osoba gluvih i slepih, kako za pravdu i vapaje nevinih, tako i za suve činjenice. Na kraju zlikovački ostrašćenog postupka odrapili su im kazne kao da su baš oni svojeručno onomad srušili „Hejsel“, pa i gore od toga, jer ni za „Hejsel“ niko nije dobio više od tri godine zatvora. Pa im je potom Apelaciono veće, umesto da ukine sramnu prvostepenu presudu, prepolovilo kazne, pošto je to, je li, dobroćudno i humano veće. I na posletku su ih osudili na zaborav, ostavili su te mladiće da u miru i spokoju trunu u nekoj od srpskih kaznionica.
Zato sada, kada su demoni završili svoj potez i kada više ne mogu ništa osim da, što reče Grković, povade mitraljeze i pucaju, sada ovi mladići imaju reč. Sada oni optužuju, gorkom i čemernom istinom ne toliko o sebi, toliko o društvu koje ovakvu nepravdu može i da iznedri, i da trpi, i da prećutkuje.

Kraj

[/restrictedarea]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *