Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Piše Zoran Milošević
U Mongoliji će biti uveden novi praznik – Dan prisajedinjenja Ruskoj Federaciji, i prvi put će se praznovati u maju 2014. godine, kada će ova država postati autonomna republika Rusije
Bezmalo senzacionalnu izjavu dao je krajem juna 2012. godine ministar spoljnih poslova Ruske Federacije Sergej Lavrov: država Mongolija će 2014. godine ući u sastav Ruske Federacije, sa statusom autonomne republike!
Vest o prisajedinjenju Mongolije Ruskoj Federaciji objavilo je tek nekoliko sajtova iz Rusije (na primer, pravoslavni sajt „pravoslav-voin.info“) i Ukrajine („zvercorner.com“), ali srpski mediji i najveći deo svetskih medija koje možemo da čitamo preko Interneta, ovu vest su u potpunosti ignorisali. Šta ova ćutnja znači tek će se odgonetati, ali je krajnje neobično, značajno i unekoliko veoma poučno da u XXI veku, kada se svi grabe da stvore nekakve navodno suverene državice, jedna suverena država vidi svoj spas u ulasku u sastav druge države. Ovo se ne događa bez velike nevolje, zaključak je koji se gotovo sam nameće, a šta je sve nateralo Mongole da odluče da se uključe u sastav Ruske Federacije još će se analizirati. Da li je glavni razlog to što, kako se pretpostavlja, ovaj narod ne želi ulogu Albanaca (voljom američke politike) na teritoriji Azije? Drugim rečima, iako im je od strane Vašingtona obećano ujedinjenje, tj. stvaranje „velike Mongolije“, oni ne žele da provociraju ni Ruse, ni Kineze, jer bi to najverovatnije značilo i njihov faktički nestanak sa lice zemlje. Takođe, oni ne žele ni da budu zemlja u kojoj će se skladištiti radioaktivni i nuklearni otpad, što inače nije baš primamljivo ni sa jednog aspekta, a posebno sa ekološkog i zdravstvenog.
Ovom događaju, odnosno ovoj odluci prethodilo je ukidanje viznog režima, ali i ostvarenje veoma snažnih rusko-mongolskih ekonomskih veza (95 odsto nafte Mongolija uvozi iz Rusije, dok u Rusiju, tradicionalno, izvozi poljoprivredne proizvode). Okvirni Sporazum ranije su 12. aprila 2012. godine potpisali predsednici Dmitrij Medvedev i Cahiagijn Elbegdorž, ali je tek 28. juna Sporazum prihvatio Savet Ruske Federacije, a potom je i potvrđen od novog predsednika Vladimira Putina, inače rodonačelnika ideje prisajedinjenja Mongolije Ruskoj Federaciji.
JARAM KOJI TO NIJE BIO
„Za Rusiju, bezuslovno, ovakvo ujedinjenje je korisno“ – komentariše Lavrov ovu odluku. „Iako je u vreme SSSR-a Mongolija živela od dotacija, sada se situacija izmenila. Prema podacima agencije ‘Sinhua’ rast BND-a u ovoj zemlji tokom 2011. bio je 17,3, što je predstavljalo najveću stopu razvoja u svetu. Radi poređenja, u Kini je rast BND-a 2011. bio 9,8, a u Rusiji 4,3. Osim toga, Mongolija je od 1997. godine u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, a dodatni plus je specijalno, za ovu priliku razrađen program migracione politike, tako da današnji ‘gastarbajteri’ mogu da rade i u Mongoliji. Na taj način ćemo se spasti međunacionalnih konflikata. Takođe, u Mongoliji se popravila i demografska situacija. Trenutno na teritoriji Mongolije živi 2.755.000 stanovnika, a na jednom kvadratnom kilometru živi samo 1,8 ljudi. To je osam puta manje nego u Rusiji.“
U Mongoliji će se u školama i dalje učiti mongolski jezik (koji se piše ćirilicom), ali će se u školski program vratiti i ruski kao obavezni predmet. Takođe, u Mongoliji će biti uveden novi praznik – Dan prisajedinjenja Rusiji, i prvi put će se praznovati u maju 2014. godine na glavnom trgu Ulan Batora, glavnog grada Mongolije, gde se već grade objekti za smeštaj 10.000 posmatrača. Istovremeno, Ministarstvo obrazovanja Mongolije će predložiti program popularizacije mongolske kulture u Rusiji. Program će sadržavati, između ostalog, prikaz i popularizaciju života u jurtama (tradicionalnim šatorima kućama Mongola), spremanje mongolske hrane i afirmaciju staromongolskih spomenika, od kojih je najvažniji kamen Džingis-kana.
Predsednik Velike državne skupštine (hurala) Mongolije Damdini Demberel, tim povodom je rekao: „Naši narodi su se srodili još u vremenu koje se u Rusiji naziva mongolsko-tatarskim jarmom. U praksi to nije bio jaram, već uzajamna saradnja dve velike kulture, koja je raskinuta veštački. Trenutno postoje mogućnost da se to obnovi. Stvar je u tome što su Rusi i Mongoli braća, što nije samo fraza, već činjenica. U našim venama teče ista krv. Stari sukobi su davno zaboravljeni i mi ćemo ponovo biti zajedno. I to je prava odluka“.
O prisajedinjenju Mongolije Rusiji pregovaralo se još za vreme SSSR-a, ali, faktički, Mongolija je bila i tada 16. republika Sovjetskog Saveza. Politička klima za pripajanje Mongolije Ruskoj Federaciji je povoljna, jer prema najnovijim istraživanjima 70 odsto Mongola želi saradnju i integraciju sa Rusijom, kao i investicije iz ove zemlje kod sebe, dok samo 30 odsto daje prednost SAD-u i Japanu.
ATOMSKO SRCE RUSIJE
Vekovima je Mongolija bila geopolitička meta i objekat, uglavnom kao periferna država stešnjena u sendviču između Rusije i Kine. Međutim, otkrivanje strateški važnih ruda, pre svega urana, ovoj državi je dalo ekonomski i vojni značaj. Rusija se u Kazahstanu, Kanadi, Nigeriji, Australiji, SAD-u i Mongoliji (gde su najveće zalihe ove rude), preko svog holding preduzeća „Atomredmetzoloto“ uspešno pozicionira kao svetski lider u proizvodnji urana (smatra se da će vrlo brzo kontrolisati 40 odsto svetske proizvodnje), a ono što je interesantno jeste da i SAD koristi ruski visokoobogaćeni uran u komercijalne svrhe. Ruske mogućnosti u proizvodnji urana prevazilaze za pet do šest puta mogućnosti SAD-a. Tako je visokoobogaćeni uran postao ključna valuta u američko-ruskoj diplomatiji, jer ukoliko Vašington želi da umanji broj nuklearnih sila, ključ se nalazi u Rusiji. Trenutno, svet traži više visokoobogaćenog urana nego što Rusi mogu da isporuče. Sa druge strane Rusi svoju atomsku delatnost smatraju nacionalnim resursom, a svetske zalihe urana se smanjuju, tačnije za 10-15 godina svešće se na minimum. No, najviše rezervi urana, kako smo naveli, poseduje upravo Mongolija.
U Mongoliji u oblasti Dornode postoji veliko nalazište rude urana, koje je pronađeno još u vreme SSSR-a, a zalihe se procenjuju na 25.000 tona, što znači da je na godišnjem nivou moguće preraditi oko 2.000 tona, što donosi čist profit od 300 miliona dolara godišnje. No, ovde novac nije najvažniji. Važniji je bezbednosni i diplomatski značaj urana. Jer, prisajedinjenjem Mongolije Rusiji, Moskva je izbacila sve pretendente na mongolski uran (SAD, Kanadu i Kinu, pre svega).
Pored toga, Rusija planira da do 2030. godine u Mongoliji izgradi mnoštvo atomskih centrala za proizvodnju električne energije, jer je struja sve traženija roba na svetskom tržištu. Mongolija je takođe prihvatila da se međusobna trgovina obračunava u ruskim rubljama. Poznato je da Rusija poodavno želi da stvori trgovinski blok koji bi pri plaćanju koristio rublju. Naravno, vlada u Ulan Batoru, sa osloncem na Rusiju, želi da neutralizuje snažnije ekonomsko prisustvo Kine, jer Mongoli opravdano zaziru od sve moćnije Kine.
Istorija Mongolije je veoma bogata, a u jednom trenutku u 13. veku imali su imperiju koja se protezala do pola Evrope i od tada njeno iskustvo, znanje i nasleđe su prigrabili drugi, gradeći svoje države i imperije. Najteži period za Mongole je period pod vlašću Kineza. Naime, Mongolija je 1691. godine ušla u sastav Kine i dinastija Cin je vladala ovom državom više od 200 godina, da bi posle Kineske revolucije 1911-1912. kada je zbačena dinastija i proglašena Kineska republika, Mongoli, tačnije Spoljna Mongolija, koja se poklapa sa teritorijom današnje Mongolije, proglašavaju svoju nezavisnost. To je htela i unutrašnja Mongolija (po površini slična Spoljnoj Mongoliji), ali su Kinezi ovaj oslobodilački pokret i napor Mongola ugušili u krvi, tako da je zemlja i dalje ostala u Kini. Od tada Mongoli u Kini nemaju nikakva nacionalna prava, izloženi su asimilaciji i diskriminaciji.
„NAZAD U BUDUĆNOST“
Kina je ponovo okupirala Spoljnu Mongoliju 1919. godine, da bi dve godine kasnije ujedinjene revolucionarne snage Mongolije, uz pomoć Crvene armije, pobedili Kineze i oslobodili svoju državu. Od tada datira i novo prijateljstvo Mongola i Rusa, te su mnogi neoficijelno smatrali Mongoliju 16. republikom SSSR-a. Taj period u svesti Mongola se smatra veoma lepim, jer je nastupila svekolika modernizacija, pa se država pretvorila iz agrarne u agrarno-industrijsku, te prisajedinjenje Rusiji u statusu autonomne republike nailazi na masovnu podršku stanovništva. Raspadom SSSR-a Mongoliju je zahvatila nezaposlenost i protesti (najžešći su bili 2006. i 2008. godine), te su mnogi priželjkivali povratak na staro, odnosno kako su govorili mongolski političari „nazad u budućnost“! Uspostavljena saradnja sa SAD-om, Japanom, Kinom i Evropskom unijom za Mongole se pretvorila u novu traumu, jer su zapadnjaci nemilosrdno pljačkali prirodna bogatstva, korumpirajući političku elitu. U Mongoliji su, pored toga, održavane zajedničke vojne vežbe sa SAD-om, iako je stanovništvo bilo protiv toga, a mongolski vojnici su otišli u Avganistan – u pomoć NATO-u, kao i na druga bojišta koje je otvorio Vašington.
Do Sporazuma o ulasku Mongolije u sastav Rusije nije došlo lako, jer je vlast u državi, 24. maja 2008. godine, preuzeo Cahiagijn Elbegdorž, predsednik koji je studirao u SAD-u (2000-2002) i koji je smatran prozapadnim političarem. Tokom dva premijerska mandata (1998. i 2004-2006) Elbegdorž je mnogo (geo)politički lutao i uspeo je da pošalje mongolske vojnike na Kosmet (u sastavu NATO snaga) i Irak, zatim da ugosti Džordža Buša i uvede engleski kao obavezni jezik umesto ruskog. Takođe, u saradnji sa SAD-om počeo je projekat „New Silk Road“ – „Novi put svile“, koji je trebalo da ovaj region uključi u atlantističke vojne i ekonomske projekte, jer uz put je potrebna infrastruktura i mnoštvo objekata, što bi, drugim rečima pretvorilo put svile u „mašinu za pravljenje novca“. Zato su Amerikanci napravili plan preustrojstva regiona, u kojem je vojno prisustvo ključ održanja tog poretka i gde samo centar donosi odluke, bez prava glasa periferije. No, u tom novom američkom projektu za Aziju stvara se „velika Mongolija“ (koja ujedinjuje savremenu Mongoliju, Unutrašnju Mongoliju Kine, Tuvu i Burjatiju, koje su u sastavu Rusije). Zbog toga su neke proameričke mongolske političke partije i nevladine organizacije pokrenule stvaranje panmongolske ideologije, koja bi trebalo da dovede do sukoba sa susedima, kako bi se umešali Amerikanci i NATO. Na taj način bi se u Centralnoj Aziji formirao azijski „sanitarni koridor“, koji bi trebalo da igra važnu ulogu u razbijanju Rusije, Kine i Irana.
No, ponuda SAD-a, iako je zvučala primamljivo je odbačena, jer su Amerikanci tražili saglasnost političkih predstavnika Mongolije da teritoriju ove države, „velike Mongolije“, koja je slabo naseljena, (tačnije, stepe i pustinje) pretvore u skladište nuklearnog smeća. Pregovori su prekinuti u septembru 2011. godine i mongolski predsednik se definitivno okrenuo Rusiji da bi zaštitio teritoriju i malobrojni narod od avanturističkih geopolitičkih projekata i ideja SAD-a.
___________
Mongolija
Mongolija je država na čijoj teritoriji se može smestiti više većih evropskih država, jer ima površinu od 1. 565. 000 km2. Zanimljivo je da 61 odsto stanovnika Mongolije živi u gradu. Pismenost je vrlo visoka, 89 odsto kod muškarca i 77 kod žena. Glavni grad, Ulan Bator ima 808. 400 stanovnika. Granica sa Kinom iznosi 4.673 km, a sa Rusijom 3.441 km (ukupna granica je 8.114 km).
Mongoli su sledbenici religije lamaizma i budizma, ali prema sociološkim istraživanjima većina stanovnika su ateisti. U kulturnom smislu Mongoli su jedinstveni „poligon“, na kojem se prelamaju tri uticaja: ruski, kineski i vlastiti – mongolski.
Mislim da ćese još neke države ugledati na odluku Mongolije koja je po mom mišljenju napravila veliki korak za svoj narod i da se nikada pokajati neće jer je Rusija jaka, miroljubiva, bogata, napredna i najveća velesila na svetu koja tu svoju prednost nikada nije zlonamerno iskorištavala kao prokleta amerika. Bravo i svu sreću Mongoliji i njenom narodu.
Slušamo godinama razne priče o divljim Azijatima ono ispada da
u Mongoliji nema nepismeni da većina živi u gradovima da je
država bogata rudnim mineralima. Saznajemo takođe zahvaljujući
Pečatu da se Mongolski narod oslobio Američkog mešanja na dalekom
Istoku između Rusije i Kine. Mongolima je krvno bliža Rusija i
donose odluku da budi sastavni deo Ruske Federacije BRAVO!!!
Srbija i Srpski narod Jedno krvno i verski isti identitet luta
po Zapadnim metropolama moljaka milost i dobija čas štap i šargarepu ,čas smo lideri Balkana i onda nas taj isti Zapad
posipa bombama i otima nam Kosmet. Potražimo pomoć i na drugoj
Istočnoj strani koja postaje i bila je sila bez koje nema mira
na našim prostorima ostavimo Zapad na zapadanju u rasulu koje su
sami izabrali.
Fantastican clanak i treba ga procitati ….eli Istok i Zapad
desk – 25. februar 2014. u 07.48
4
Uništavanje Carigrada pre 810 godina stvorilo nepremostiv jaz između istoka i zapada. Srednjovekovne formule Latina i danas se koriste kao opravdanje nasilja protiv Srba i Srbije.
Najveći i najsudbonosniji rat Evrope odigrao se 1204, kada su u Četvrtom krstaškom pohodu Latini, Venecijanci i franački krstaši osvojili i spalili Carigrad, smatraju mnogi naučnici.
Pod izgovorom da šizmatičko pravoslavno carstvo privode pravoj veri, oni su stvorili ponor između istočne i zapadne Evrope, između kojih stoji nestabilni viseći mostić zvani Balkan.
Ove godine obeležava se vek od Velikog rata (Prvi svetski rat), ali naučnici smatraju da bi se trebalo podsetiti i „rata nad ratovima” od pre 810 godina, jer se njegov religiozni program docnije preobrazio u geopolitički program svih pohoda na Istok.
„U nauci se ovakve pojave nazivaju strukture dugog trajanja. Svaki pohod na Istok opravdava se na isti način, pa su i krajem 20. veka u zapadnim medijima korišćene srednjovekovne formule kao poziv na akciju protiv Srba i Srbije. Na primer, u emisiji Radio Vatikana iz 1992. spiker glasila Svete stolice kaže ´Nema dogovora sa Srpskom pravoslavnom crkvom dok je svetosavska´. To je suština i aktuelnih događaja u Hagu, koji kao moderna inkvizicija sudi ´Gorskom vijencu´. Još u antičkom Rimu se znalo da vojna pobeda nije dovoljna za poraz protivnika, pravo osvajanje obavlja se nametanjem vrednosnog sistema pobednika kao Božje volje”, kaže sociolog dr Slobodan Vuković, dugogodišnji upravnik Centra za sociološka istraživanja.
Vizantolog prof. dr Vlada Stanković naglašava da je i pre krstaškog pohoda na Carigrad vođena duga propagandna kampanja na Zapadu.
„Vizantija je predstavljana kao šizmatička, pokvarena, okrutna, da bi se opravdao rat protiv nje. Ukoliko vas to podseća na sadašnje vreme – u pravu ste. Istorija je vrlo ´plitka´, ništa se suštinski nije promenilo. To važi i za geopolitički položaj Srbije, koja se sudbinski vezala za Vizantiju”, kaže dr Stanković.
Istoričari naglašavaju da su napad na Carigrad inspirisali lukavi trgovci i pomorci Mlečani, da bi stekli monopol nad trgovačkim putevima između Istoka i Zapada.
„Krstaši su uspeli da osvoje prestonicu Romejskog carstva, jer je ono bilo oslabljeno hiperinflacijom i građanskim ratovima. Koristeći današnje termine, za pad Carigrada i Vizantije najodgovorniji su tajkunski klanovi koji su urušili državu međusobnim borbama”, kaže dr Stanković.
Moralno opravdanje Latina za nezamisliv pokolj civila u Carigradu je bila borba protiv pravoslavne šizme. Nad njihovim zverstavima se zgrozio čak i tadašnji papa Inoćentije Treći, iz pragmatičnih razloga, što je ostalo zabeleženo u njegovom pismu krstaškim vođama. Papa je zaključio da posle krstaških zločina istočni hrišćani više neće verovati zapadnim.
Krstašima su gresi bili oprošteni kad su doneli blago Carigrada na Zapad. Zlato koje su opljačkali vitezovi-monasi reda templara postalo je temelj njihovog bankarstva. To bogatstvo je čuvano u teško dostupnim planinskim manastirima-tvrđama u Švajcarskoj.
Venecija je izgrađena od opljačkanih delova carigradskih palata. Ukradeni su i čuvena vajarska kompozicija konja na Trgu Svetog Marka, neverovatni zlatni oltar istoimene crkve i neprocenjiva biblioteka.
Vizantijski naučnici, zanatlije i umetnici pobegli su u Italiju donoseći Zapadu nepoznatu civilizaciju. Tako je počela renesansa.
„U to vreme bilo je uobičajeno da pljačka osvojenog grada traje tri dana, a u Carigradu je trajala sledećih 57 godina. Imajte u vidu da je to Drugi Rim, središte moći, kulture i arhiva najpismenije države sveta. Uticajni monasi franjevci i benediktinci napravili su pravu invaziju i odneli tu neprocenjivu biblioteku i arhivu na kojoj se zasniva istoriografija”, kaže dr Stanković.
Britanski istoričar Ernl Bredford ocenio je malo dela u istoriji toliko zavređuje prezir kao pljačka i razaranje Konstantinopolja.
„Podela i razdvajanje istočne i zapadne Evrope počinje upravo od ovoga što su uradili Venecijanci i krstaši. Posledice pada Carigrada 1204. osećaju se do današnjeg dana. Raskomadavši Istočno rimsko carstvo, oni su ne samo otvorili Turcima put u Evropu, nego i posejali seme docnijeg balkanskog pitanja”, zapisao je Bredford.
Velika je razlika između onog što o Vizantiji misle merodavni stručnjaci na Zapadu, koji je smatraju jednom od najsjajnijih srednjovekovnih civilizacija i onoga što o njoj iz dnevnopolitičkih razloga govore političari, kaže vizantolog prof. dr Radivoj Radić.
„Vizantija i ceo srednji vek, pa i onovremena zapadna Evropa, prekriveni su nizom predrasuda i pojednostavljenih negativnih ocena. Vizantija se na kulturnom planu stolećima nalazila ispred ostalih delova srednjovekovnog sveta. Predrasude o njoj su u nauci odavno odbačene, ali ih je kao i sve zablude teško iskoreniti u potpunosti. Poput korova, one žive u nekim poluintelektualnim krugovima”, kaže dr Radić.
Zanimljivo je i indikativno, da i jedan Semjuel Hantington u svojoj projekciji konfliktne međucivilizacijske dinamike za 21. vek, u poznatoj knjizi „Sudar civilizacija”, pravoslavlje, zajedno s islamom, smešta u istočnu hemisferu suprotstavljenu zapadnohrišćanskoj.
„Bizant je postao sinonim za levantinsko lukavstvo i nemoralnu prevrtljivost, iako je kultura Vizantije svojevremeno za nekoliko kopalja nadmašivala zapadnoevropsku. Nedavno je neko duhovito primetio da se granica između Zapada i Istoka u zapadnjačkom viđenju pomerila s Bosfora na Drinu, u čemu su dobrim delom i koreni srpskih problema s Evropom”, smatra prof. dr Darko Trifunović. (Večernje novosti)
Meni nije jasno zasto se mi Srbi i Crnogorci ne bi pripojili Ruskoj Federaciji.Zasto????
Mi hocemo drm tamo drm ovamo. E nemoze tako.
Odakle smmo mi dosli na Balkan nego iz Ruskih podrucja. Koje smo vjere nego pravoslavci.
Kome se mi ponizavamo i ucjenjuju nas nego Americkim i zapadnoevropskim mentorima.
Treba da shvatimo koliko god da dobijamo novac sa zapada toliko bi nas taj zapad i rusio.
Treba jednom za svagda da se urazumimo da jedino mozemo opstati u ovom vremenu da se ujedinimo sa Rusijom.
A mi cekamo.
Ne ujedinimo li se sa Rusijom mi Srbi i Crnogorci nista ama bas nista necemo pretstavljati na Balkanu.
Suviše smo daleko od Rusije da bismo se ujedinili s njima.
Cedembalovim putem nastavljaju.
Neki marginalni sajt objavi neku glupost koja je toliko očigledno neistinita da uopšte nema nikakvog smisla na nju trošiti ni pomisao – a onda se nađu “mediji” koji te gluposti još i “analiziraju” i o njima raspravljaju.
Naravno da od svega toga nema ništa, ta apsursdna “informacija” se pojavila ne nekom marginalnom sajtu, što nije ništa čudno. Čudno je da neko može da nasedne na tako providnu laž.
http://www.infpol.ru/news/670/125414.php
Tek će vekovi pričati o ulozi “savremenog Rima” u istoriji sveta. Šta je SAD-u trebalo da vodi tolike ratove po svetu (Koreja, Vijetnam, Irak, Jugoslavija, Avganistan…), podrivanje naprednih sistema (Čile…), potpomaganje diktatura (Španija u vreme Franka, Saudijska Arabija, Iran u vreme Pahlavija…). Uloga SAD-a, u Prvom svetskom ratu i u Drugom svetskom ratu, su ogroman doprinos slobodi sveta i demokratiji. Sve što se događalo posle toga je istorijska katastrofa. Kakvi likovi su prodefilovali na mestima predsednika SAD-a, od mediokriteta, alkoholičara, pa sve do izopačenih seksista, to i nije moglo drugačije da se dogodi. I nije nikakvo čudo da mali i nejaki traže spas od američke pošasti, nadajući se boljem.
Srbija je podijeljena politicki Kosovo je uzeto od zemalja eu i nikad nece biti vraceno uzauod Srbija pregovara s kim s onim koji su priznali Kosovo zemlje eu i Tavi teorrist.Sad se vidi da 40 % Vojvodine ne zeli Srbiju ds ldp i lsocijademokrat vojvodine madjari hrvati cine 40 % populacije i ne zele vojvodinu u srbiji i smatraju se vojvodjanci po nacijiOvim proeuropske snage komadaju sad VOJVODINU KAO STO SU RADILE S KOSOVOM OCITO PROSJECAN SRBIN TO NE VIDI njega nije briga on je izgubljen s 350 evra platom.Problem Srbije lezi u tome sto je okruzena nato om sto on vrsi eksperimente s Srbijom i sto savez s Rusijom u ratu nije moguc otkud ce doci pomoc Srbiji ako pocne rat kad je okruzena natoom 1999 sve zemlje okolo su napale srbiju hrvatska madjarska rumunija albanija odatle je vojska i avioni dolazili.Rusiji se moze zabraniti prolaz bospor od turske clanice nato a.Srbiju ce Eu raskomadati kao drzavu ona se tome ne moze suprostaviti.Eu odgovara kosovo vojvodina i sumadija kao drzave da idu u europu.Bojim se da IMPERIJI PRIKRIVENOJ FASIZMA EU SRBIJA KAO MLA NEMA SANSE.STrani vlasnici ce pokupovati OSTATAK SRBIJE I PROSJECAN SRBIN CE BTI JADNIK UVJEK S 300 EVRA PLATOM.
Šteta pa je sve ovo izmišljeno. Neko napisao zezalicu i svi preneli kao vest.