Монголија у загрљају Русије

Пише Зоран Милошевић

У Монголији ће бити уведен нови празник – Дан присаједињења Руској Федерацији, и први пут ће се празновати у мају 2014. године, када ће ова држава постати аутономна република Русије

Безмало сензационалну изјаву дао је крајем јуна 2012. године министар спољних послова Руске Федерације Сергеј Лавров: држава Монголија ће 2014. године ући у састав Руске Федерације, са статусом аутономне републике!
Вест о присаједињењу Монголије Руској Федерацији објавило је тек неколико сајтова из Русије (на пример, православни сајт „pravoslav-voin.info“) и Украјине („zvercorner.com“), али српски медији и највећи део светских медија које можемо да читамо преко Интернета, ову вест су у потпуности игнорисали. Шта ова ћутња значи тек ће се одгонетати, али је крајње необично, значајно и унеколико веома поучно да у XXI веку, када се сви грабе да створе некакве наводно суверене државице, једна суверена држава види свој спас у уласку у састав друге државе. Ово се не догађа без велике невоље, закључак је који се готово сам намеће, а шта је све натерало Монголе да одлуче да се укључе у састав Руске Федерације још ће се анализирати. Да ли је главни разлог то што, како се претпоставља, овај народ не жели улогу Албанаца (вољом америчке политике) на територији Азије? Другим речима, иако им је од стране Вашингтона обећано уједињење, тј. стварање „велике Монголије“, они не желе да провоцирају ни Русе, ни Кинезе, јер би то највероватније  значило и њихов фактички нестанак са лице земље. Такође, они не желе ни да буду земља у којој ће се складиштити  радиоактивни и нуклеарни отпад, што иначе није баш примамљиво ни са једног аспекта, а посебно са еколошког и здравственог.
Овом догађају, односно овој одлуци претходило је укидање визног режима, али и остварење веома снажних руско-монголских економских веза (95 одсто нафте Монголија увози из Русије, док у Русију, традиционално, извози пољопривредне производе). Оквирни Споразум раније су 12. априла 2012. године потписали председници Дмитриј Медведев и Цахиагијн Елбегдорж, али је тек 28. јуна Споразум прихватио Савет Руске Федерације, а потом је и потврђен од новог председника Владимира Путина, иначе родоначелника идеје присаједињења Монголије Руској Федерацији.

[restrictedarea]

ЈАРАМ КОЈИ ТО НИЈЕ БИО
„За Русију, безусловно, овакво уједињење је корисно“ – коментарише Лавров ову одлуку. „Иако је у време СССР-а Монголија живела од дотација, сада се ситуација изменила. Према подацима агенције ‘Синхуа’ раст БНД-а у овој земљи током 2011. био је 17,3, што је представљало највећу стопу развоја у свету. Ради поређења, у Кини је раст БНД-а 2011. био 9,8, а у Русији 4,3. Осим тога, Монголија је од 1997. године у Светској трговинској организацији, а додатни плус је специјално, за ову прилику разрађен програм миграционе политике, тако да данашњи ‘гастарбајтери’ могу да раде и у Монголији. На тај начин ћемо се спасти међунационалних конфликата. Такође, у Монголији се поправила и демографска ситуација. Тренутно на територији Монголије живи 2.755.000 становника, а на једном квадратном километру живи само 1,8 људи. То је осам пута мање него у Русији.“
У Монголији ће се у школама и даље учити монголски језик (који се пише ћирилицом), али ће се у школски програм вратити и руски као обавезни предмет. Такође, у Монголији ће бити уведен нови празник – Дан присаједињења Русији, и први пут ће се празновати у мају 2014. године на главном тргу Улан Батора, главног града Монголије, где се већ граде објекти за смештај 10.000 посматрача. Истовремено, Министарство образовања Монголије ће предложити програм популаризације монголске културе у Русији. Програм ће садржавати, између осталог, приказ и популаризацију живота у јуртама (традиционалним шаторима кућама Монгола), спремање монголске хране и афирмацију старомонголских споменика, од којих је најважнији камен Џингис-кана.
Председник Велике државне скупштине (хурала) Монголије Дамдини Демберел, тим поводом је рекао: „Наши народи су се сродили још у времену које се у Русији назива монголско-татарским јармом. У пракси то није био јарам, већ узајамна сарадња две велике културе, која је раскинута вештачки. Тренутно постоје могућност да се то обнови. Ствар је у томе што су Руси и Монголи браћа, што није само фраза, већ чињеница. У нашим венама тече иста крв. Стари сукоби су давно заборављени и ми ћемо поново бити заједно. И то је права одлука“.
О присаједињењу Монголије Русији преговарало се још за време СССР-а, али, фактички, Монголија је била и тада 16. република Совјетског Савеза. Политичка клима за припајање Монголије Руској Федерацији је повољна, јер према најновијим  истраживањима 70 одсто Монгола жели сарадњу и интеграцију са Русијом, као и инвестиције из ове земље код себе, док само 30 одсто даје предност САД-у и Јапану.

АТОМСКО СРЦЕ РУСИЈЕ
Вековима је Монголија била геополитичка мета и објекат, углавном као периферна држава стешњена у сендвичу  између Русије и Кине. Међутим, откривање стратешки важних руда, пре свега урана, овој држави је дало економски и војни значај. Русија се у Казахстану, Канади, Нигерији, Аустралији, САД-у и Монголији (где су највеће залихе ове руде), преко свог холдинг предузећа „Атомредметзолото“ успешно позиционира као светски лидер у производњи урана (сматра се да ће врло брзо контролисати 40 одсто светске производње), а оно што је интересантно јесте да и САД користи руски високообогаћени уран у комерцијалне сврхе. Руске могућности у производњи урана превазилазе за пет до шест пута могућности САД-а. Тако је високообогаћени уран постао кључна валута у америчко-руској дипломатији, јер уколико Вашингтон жели да умањи број нуклеарних сила, кључ се налази у Русији. Тренутно, свет тражи више високообогаћеног урана него што Руси могу да испоруче. Са друге стране Руси своју атомску делатност сматрају националним ресурсом, а светске залихе урана се смањују, тачније за 10-15 година свешће се на минимум. Но, највише резерви урана, како смо навели, поседује управо Монголија.
У Монголији у области Дорноде постоји велико налазиште руде урана, које је пронађено још у време СССР-а, а залихе се процењују на 25.000 тона, што значи да је на годишњем нивоу могуће прерадити око 2.000 тона, што доноси чист профит од 300 милиона долара годишње. Но, овде новац није најважнији. Важнији је безбедносни и дипломатски значај урана. Јер, присаједињењем Монголије Русији, Москва је избацила све претенденте на монголски уран (САД, Канаду и Кину, пре свега).
Поред тога, Русија планира да до 2030. године у Монголији изгради мноштво атомских централа за производњу електричне енергије, јер је струја све траженија роба на светском тржишту.  Монголија је такође прихватила да се међусобна трговина обрачунава у руским рубљама. Познато је да Русија поодавно жели да створи трговински блок који би при плаћању користио рубљу. Наравно, влада у Улан Батору, са ослонцем на Русију, жели да неутрализује снажније економско присуство Кине, јер Монголи оправдано зазиру од све моћније Кине.
Историја Монголије је веома богата, а у једном тренутку у 13. веку имали су империју која се протезала до пола Европе и од тада њено искуство, знање и наслеђе су приграбили други, градећи своје државе и империје. Најтежи период за Монголе је период под влашћу Кинеза. Наиме, Монголија је 1691. године ушла у састав Кине и династија Цин је владала овом државом више од 200 година, да би после Кинеске револуције 1911-1912. када је збачена династија и проглашена Кинеска република, Монголи, тачније Спољна Монголија, која се поклапа са територијом данашње Монголије, проглашавају своју независност. То је хтела и унутрашња Монголија (по површини слична Спољној Монголији), али су Кинези овај ослободилачки покрет и напор Монгола угушили у крви, тако да је земља и даље остала у Кини. Од тада Монголи у Кини немају никаква национална права, изложени су асимилацији и дискриминацији.

„НАЗАД У БУДУЋНОСТ“
Кина је поново окупирала Спољну Монголију 1919. године, да би две године касније уједињене револуционарне снаге Монголије, уз помоћ Црвене армије, победили Кинезе и ослободили своју државу. Од тада датира и ново пријатељство Монгола и Руса, те су многи неофицијелно сматрали Монголију 16. републиком СССР-а. Тај период у свести Монгола се сматра веома лепим, јер је наступила свеколика модернизација, па се држава претворила из аграрне у аграрно-индустријску, те присаједињење Русији у статусу аутономне републике наилази на масовну подршку становништва. Распадом СССР-а Монголију је захватила незапосленост и протести (најжешћи су били 2006. и 2008. године), те су многи прижељкивали повратак на старо, односно како су говорили монголски политичари „назад у будућност“! Успостављена сарадња са САД-ом, Јапаном, Кином и Европском унијом за Монголе се претворила у нову трауму, јер су западњаци немилосрдно пљачкали природна богатства, корумпирајући политичку елиту. У Монголији су, поред тога, одржаване заједничке војне вежбе са САД-ом, иако је становништво било против тога, а монголски војници су отишли у Авганистан – у помоћ НАТО-у, као и на друга бојишта које је отворио Вашингтон.
До Споразума о уласку Монголије у састав Русије није дошло лако, јер је власт у држави, 24. маја 2008. године, преузео Цахиагијн Елбегдорж, председник који је студирао у САД-у (2000-2002) и који је сматран прозападним политичарем. Током два премијерска мандата (1998. и 2004-2006) Елбегдорж је много (гео)политички лутао и успео је да пошаље монголске војнике на Космет (у саставу НАТО снага) и Ирак, затим да угости Џорџа Буша и уведе енглески као обавезни језик уместо руског. Такође, у сарадњи са САД-ом почео је пројекат „New Silk Road“ – „Нови пут свиле“, који је требало да овај регион укључи у атлантистичке војне и економске пројекте, јер уз пут је потребна инфраструктура и мноштво објеката, што би, другим речима претворило пут свиле у „машину за прављење новца“. Зато су Американци направили план преустројства региона, у којем је војно присуство кључ одржања тог поретка и где само центар доноси одлуке, без права гласа периферије. Но, у том новом америчком пројекту за Азију ствара се „велика Монголија“ (која уједињује савремену Монголију, Унутрашњу Монголију Кине, Туву и Бурјатију, које су у саставу Русије). Због тога су неке проамеричке монголске политичке партије и невладине организације покренуле стварање панмонголске идеологије, која би требало да доведе до сукоба са суседима, како би се умешали Американци и НАТО. На тај начин би се у Централној Азији формирао азијски „санитарни коридор“, који би требало да игра важну улогу у разбијању Русије, Кине и Ирана.
Но, понуда САД-а, иако је звучала примамљиво је одбачена, јер су Американци тражили сагласност политичких представника Монголије да територију ове државе, „велике Монголије“, која је слабо насељена, (тачније, степе и пустиње) претворе у складиште нуклеарног смећа. Преговори су прекинути у септембру 2011. године и монголски председник се дефинитивно окренуо Русији да би заштитио територију и малобројни народ од авантуристичких геополитичких пројеката и идеја САД-а.

___________

Монголија

Монголија је држава на чијој територији се може сместити више већих европских држава, јер има површину од 1. 565. 000 км2. Занимљиво је да 61 одсто становника Монголије живи у граду. Писменост је врло висока, 89 одсто код мушкарца и 77 код жена. Главни град, Улан Батор има 808. 400 становника. Граница са Кином износи 4.673 км, а са Русијом 3.441 км (укупна граница је 8.114 км).
Монголи су следбеници религије ламаизма и будизма, али према социолошким истраживањима већина становника су атеисти. У културном смислу Монголи су јединствени „полигон“, на којем се преламају три утицаја: руски, кинески и властити – монголски.

[/restrictedarea]

10 коментара

  1. Mislim da ćese još neke države ugledati na odluku Mongolije koja je po mom mišljenju napravila veliki korak za svoj narod i da se nikada pokajati neće jer je Rusija jaka, miroljubiva, bogata, napredna i najveća velesila na svetu koja tu svoju prednost nikada nije zlonamerno iskorištavala kao prokleta amerika. Bravo i svu sreću Mongoliji i njenom narodu.

  2. Slušamo godinama razne priče o divljim Azijatima ono ispada da
    u Mongoliji nema nepismeni da većina živi u gradovima da je
    država bogata rudnim mineralima. Saznajemo takođe zahvaljujući
    Pečatu da se Mongolski narod oslobio Američkog mešanja na dalekom
    Istoku između Rusije i Kine. Mongolima je krvno bliža Rusija i
    donose odluku da budi sastavni deo Ruske Federacije BRAVO!!!
    Srbija i Srpski narod Jedno krvno i verski isti identitet luta
    po Zapadnim metropolama moljaka milost i dobija čas štap i šargarepu ,čas smo lideri Balkana i onda nas taj isti Zapad
    posipa bombama i otima nam Kosmet. Potražimo pomoć i na drugoj
    Istočnoj strani koja postaje i bila je sila bez koje nema mira
    na našim prostorima ostavimo Zapad na zapadanju u rasulu koje su
    sami izabrali.

    • Fantastican clanak i treba ga procitati ….eli Istok i Zapad
      desk – 25. februar 2014. u 07.48
      4

      Uništavanje Carigrada pre 810 godina stvorilo nepremostiv jaz između istoka i zapada. Srednjovekovne formule Latina i danas se koriste kao opravdanje nasilja protiv Srba i Srbije.

      Najveći i najsudbonosniji rat Evrope odigrao se 1204, kada su u Četvrtom krstaškom pohodu Latini, Venecijanci i franački krstaši osvojili i spalili Carigrad, smatraju mnogi naučnici.

      Pod izgovorom da šizmatičko pravoslavno carstvo privode pravoj veri, oni su stvorili ponor između istočne i zapadne Evrope, između kojih stoji nestabilni viseći mostić zvani Balkan.

      Ove godine obeležava se vek od Velikog rata (Prvi svetski rat), ali naučnici smatraju da bi se trebalo podsetiti i „rata nad ratovima” od pre 810 godina, jer se njegov religiozni program docnije preobrazio u geopolitički program svih pohoda na Istok.

      „U nauci se ovakve pojave nazivaju strukture dugog trajanja. Svaki pohod na Istok opravdava se na isti način, pa su i krajem 20. veka u zapadnim medijima korišćene srednjovekovne formule kao poziv na akciju protiv Srba i Srbije. Na primer, u emisiji Radio Vatikana iz 1992. spiker glasila Svete stolice kaže ´Nema dogovora sa Srpskom pravoslavnom crkvom dok je svetosavska´. To je suština i aktuelnih događaja u Hagu, koji kao moderna inkvizicija sudi ´Gorskom vijencu´. Još u antičkom Rimu se znalo da vojna pobeda nije dovoljna za poraz protivnika, pravo osvajanje obavlja se nametanjem vrednosnog sistema pobednika kao Božje volje”, kaže sociolog dr Slobodan Vuković, dugogodišnji upravnik Centra za sociološka istraživanja.

      Vizantolog prof. dr Vlada Stanković naglašava da je i pre krstaškog pohoda na Carigrad vođena duga propagandna kampanja na Zapadu.

      „Vizantija je predstavljana kao šizmatička, pokvarena, okrutna, da bi se opravdao rat protiv nje. Ukoliko vas to podseća na sadašnje vreme – u pravu ste. Istorija je vrlo ´plitka´, ništa se suštinski nije promenilo. To važi i za geopolitički položaj Srbije, koja se sudbinski vezala za Vizantiju”, kaže dr Stanković.

      Istoričari naglašavaju da su napad na Carigrad inspirisali lukavi trgovci i pomorci Mlečani, da bi stekli monopol nad trgovačkim putevima između Istoka i Zapada.

      „Krstaši su uspeli da osvoje prestonicu Romejskog carstva, jer je ono bilo oslabljeno hiperinflacijom i građanskim ratovima. Koristeći današnje termine, za pad Carigrada i Vizantije najodgovorniji su tajkunski klanovi koji su urušili državu međusobnim borbama”, kaže dr Stanković.

      Moralno opravdanje Latina za nezamisliv pokolj civila u Carigradu je bila borba protiv pravoslavne šizme. Nad njihovim zverstavima se zgrozio čak i tadašnji papa Inoćentije Treći, iz pragmatičnih razloga, što je ostalo zabeleženo u njegovom pismu krstaškim vođama. Papa je zaključio da posle krstaških zločina istočni hrišćani više neće verovati zapadnim.

      Krstašima su gresi bili oprošteni kad su doneli blago Carigrada na Zapad. Zlato koje su opljačkali vitezovi-monasi reda templara postalo je temelj njihovog bankarstva. To bogatstvo je čuvano u teško dostupnim planinskim manastirima-tvrđama u Švajcarskoj.

      Venecija je izgrađena od opljačkanih delova carigradskih palata. Ukradeni su i čuvena vajarska kompozicija konja na Trgu Svetog Marka, neverovatni zlatni oltar istoimene crkve i neprocenjiva biblioteka.

      Vizantijski naučnici, zanatlije i umetnici pobegli su u Italiju donoseći Zapadu nepoznatu civilizaciju. Tako je počela renesansa.

      „U to vreme bilo je uobičajeno da pljačka osvojenog grada traje tri dana, a u Carigradu je trajala sledećih 57 godina. Imajte u vidu da je to Drugi Rim, središte moći, kulture i arhiva najpismenije države sveta. Uticajni monasi franjevci i benediktinci napravili su pravu invaziju i odneli tu neprocenjivu biblioteku i arhivu na kojoj se zasniva istoriografija”, kaže dr Stanković.

      Britanski istoričar Ernl Bredford ocenio je malo dela u istoriji toliko zavređuje prezir kao pljačka i razaranje Konstantinopolja.

      „Podela i razdvajanje istočne i zapadne Evrope počinje upravo od ovoga što su uradili Venecijanci i krstaši. Posledice pada Carigrada 1204. osećaju se do današnjeg dana. Raskomadavši Istočno rimsko carstvo, oni su ne samo otvorili Turcima put u Evropu, nego i posejali seme docnijeg balkanskog pitanja”, zapisao je Bredford.

      Velika je razlika između onog što o Vizantiji misle merodavni stručnjaci na Zapadu, koji je smatraju jednom od najsjajnijih srednjovekovnih civilizacija i onoga što o njoj iz dnevnopolitičkih razloga govore političari, kaže vizantolog prof. dr Radivoj Radić.

      „Vizantija i ceo srednji vek, pa i onovremena zapadna Evropa, prekriveni su nizom predrasuda i pojednostavljenih negativnih ocena. Vizantija se na kulturnom planu stolećima nalazila ispred ostalih delova srednjovekovnog sveta. Predrasude o njoj su u nauci odavno odbačene, ali ih je kao i sve zablude teško iskoreniti u potpunosti. Poput korova, one žive u nekim poluintelektualnim krugovima”, kaže dr Radić.

      Zanimljivo je i indikativno, da i jedan Semjuel Hantington u svojoj projekciji konfliktne međucivilizacijske dinamike za 21. vek, u poznatoj knjizi „Sudar civilizacija”, pravoslavlje, zajedno s islamom, smešta u istočnu hemisferu suprotstavljenu zapadnohrišćanskoj.

      „Bizant je postao sinonim za levantinsko lukavstvo i nemoralnu prevrtljivost, iako je kultura Vizantije svojevremeno za nekoliko kopalja nadmašivala zapadnoevropsku. Nedavno je neko duhovito primetio da se granica između Zapada i Istoka u zapadnjačkom viđenju pomerila s Bosfora na Drinu, u čemu su dobrim delom i koreni srpskih problema s Evropom”, smatra prof. dr Darko Trifunović. (Večernje novosti)

  3. Meni nije jasno zasto se mi Srbi i Crnogorci ne bi pripojili Ruskoj Federaciji.Zasto????
    Mi hocemo drm tamo drm ovamo. E nemoze tako.
    Odakle smmo mi dosli na Balkan nego iz Ruskih podrucja. Koje smo vjere nego pravoslavci.
    Kome se mi ponizavamo i ucjenjuju nas nego Americkim i zapadnoevropskim mentorima.
    Treba da shvatimo koliko god da dobijamo novac sa zapada toliko bi nas taj zapad i rusio.
    Treba jednom za svagda da se urazumimo da jedino mozemo opstati u ovom vremenu da se ujedinimo sa Rusijom.
    A mi cekamo.
    Ne ujedinimo li se sa Rusijom mi Srbi i Crnogorci nista ama bas nista necemo pretstavljati na Balkanu.

  4. Nikaddovoljnohvaljeni

    Cedembalovim putem nastavljaju.

  5. Неки маргинални сајт објави неку глупост која је толико очигледно неистинита да уопште нема никаквог смисла на њу трошити ни помисао – а онда се нађу “медији” који те глупости још и “анализирају” и о њима расправљају.

    Наравно да од свега тога нема ништа, та апсурсдна “информација” се појавила не неком маргиналном сајту, што није ништа чудно. Чудно је да неко може да наседне на тако провидну лаж.

    http://www.infpol.ru/news/670/125414.php

  6. Тек ће векови причати о улози “савременог Рима” у историји света. Шта је САД-у требало да води толике ратове по свету (Кореја, Вијетнам, Ирак, Југославија, Авганистан…), подривање напредних система (Чиле…), потпомагање диктатура (Шпанија у време Франка, Саудијска Арабија, Иран у време Пахлавија…). Улога САД-а, у Првом светском рату и у Другом светском рату, су огроман допринос слободи света и демократији. Све што се догађало после тога је историјска катастрофа. Какви ликови су продефиловали на местима председника САД-а, од медиокритета, алкохоличара, па све до изопачених сексиста, то и није могло другачије да се догоди. И није никакво чудо да мали и нејаки траже спас од америчке пошасти, надајући се бољем.

  7. Srbija je podijeljena politicki Kosovo je uzeto od zemalja eu i nikad nece biti vraceno uzauod Srbija pregovara s kim s onim koji su priznali Kosovo zemlje eu i Tavi teorrist.Sad se vidi da 40 % Vojvodine ne zeli Srbiju ds ldp i lsocijademokrat vojvodine madjari hrvati cine 40 % populacije i ne zele vojvodinu u srbiji i smatraju se vojvodjanci po nacijiOvim proeuropske snage komadaju sad VOJVODINU KAO STO SU RADILE S KOSOVOM OCITO PROSJECAN SRBIN TO NE VIDI njega nije briga on je izgubljen s 350 evra platom.Problem Srbije lezi u tome sto je okruzena nato om sto on vrsi eksperimente s Srbijom i sto savez s Rusijom u ratu nije moguc otkud ce doci pomoc Srbiji ako pocne rat kad je okruzena natoom 1999 sve zemlje okolo su napale srbiju hrvatska madjarska rumunija albanija odatle je vojska i avioni dolazili.Rusiji se moze zabraniti prolaz bospor od turske clanice nato a.Srbiju ce Eu raskomadati kao drzavu ona se tome ne moze suprostaviti.Eu odgovara kosovo vojvodina i sumadija kao drzave da idu u europu.Bojim se da IMPERIJI PRIKRIVENOJ FASIZMA EU SRBIJA KAO MLA NEMA SANSE.STrani vlasnici ce pokupovati OSTATAK SRBIJE I PROSJECAN SRBIN CE BTI JADNIK UVJEK S 300 EVRA PLATOM.

  8. Миленко

    Штета па је све ово измишљено. Неко написао зезалицу и сви пренели као вест.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *