LJILJANA SMAJLOVIĆ: MORNAR IZ ŠAPCA

“Ponos mornarice, fregata ‘Split’, prodat Albaniji.” Na prvoj stranici “Politike” u sredu ste pod ovim naslovom mogli sve da saznate o prodaji ratnog broda pokojne jugoslovenske mornarice i njegovom poslednjem putovanju – u staro gvožđe.

Ali zato najstariji dnevni list na Balkanu ni u sredu nije na naslovnoj stranici doneo nijednu reč o prodaji o kojoj ovih dana bruji cela Srbija i zbog koje stara i nova vlast koplja lome. Sama “Politika” je, naime, u ponedeljak iznebuha dobila novog misterioznog vlasnika, koji je od nemačkog VAC kupio udeo od 50 odsto i za tren oka se u jednom danu i prijavio i upisao u Agenciji za privredni registar.

Ni za novog vlasnika (izvesnog Aleksandra Trbovića) ni za njegovu kompaniju (Ist media grup, osnovanu u januaru na moskovskoj adresi, s kapitalom od 250 evra), niko nije čuo, ali mnogi (uključujući tu i Udruženje novinara Srbije) sumnjaju da se iza tih imena zapravo krije kapital jednog od bogatijih članova Demokratske stranke Miroslava Bogićevića iz Šapca.

MLEKADŽIJA I NOVINE U novinarskim krugovima u Srbiji gospodina Bogićevića su pre više godina, kada je tek ispoljio ambiciju da kupi beogradski NIN, šaljivo nazivali “mlekadžijom”. Nadimak je dobio zbog vlasništva nad Mlekarom Šabac, a kupovinu NIN-a osujetila je vlada Vojislava Koštunice posle protesta dvojice urednika ovog nedeljnika (koji je posle, kada je DS zaokružio svoju vlast nad Srbijom – možda i za kaznu – prodat švajcarskom Ringijeru, a danas ni ne liči nekad najboljem beogradskom nedeljniku). Posle se pričalo da Bogićevićev kapital stoji iza “Novog magazina”, malotiražnog sedmičnog lista, koji se formalno vodi kao vlasništvo bivše predsednice Nezavisnog udruženja novinara Srbije Nadežde Gaće, dok je u uređivačkom smislu najbliži Demokratskoj stranci. Bogićevića više ne zovu “mlekadžijom”: u međuvremenu je kupio rudnike i druge firme, a sve moćniji “Farmakom”, kojem se nalazi na čelu, najmanje služi za podsmeh. Kažu da je veoma blizak Dušanu Petroviću, moćnom potpredsedniku DS i čoveku kog Srpska napredna stranka optužuje da je mozak cele operacije oko kupoprodaje “Politike”.

Skandal ove transakcije najmanje je u tome što je važno srpsko javno dobro kupio skriveni vlasnik sa bog zna čijim kapitalom. Skandal je u tome što je država Srbija, čije je interese u Politici protekle četiri godine zastupala Sonja Liht, sakrila od javnosti da je odbila da iskoristi pravo preče kupovine polovine “Politike” od nemačkog VAC. Umesto da to obelodani, umesto da pomogne osnivanje konzorcijuma značajnih institucija koje bi od Nemaca otkupile novine koje predstavljaju važan deo srpske kulture i tradicije, “država” je, u liku Sonje Liht, pustila da rok u tišini isteče, a javno su početkom aprila puštane obmane tipa “Vlada nije dobila ponudu VAC-a” i “odluka nije u nadležnosti Upravnog odbora”.

Notorna je laž da država tobož nije mogla da iskoristi pravo preče kupovine jer postoji zakon iz 2003. koji je tera iz medija. Sonja Liht se nije obazirala na taj zakon dok je četiri godine gazdovala “Politikom”, pa je i njoj i sadašnjim upravnicima kasno da se na njega pozivaju sada, kad je na videlo izašla obmana javnosti u kojoj su zajedno učestvovali.

Varaju se i oni koji misle da se Demokratska stranka na ovu zapanjujuće drsku izvedbu sa “Politikom” odlučila tek kada je izgubila vlast, i da je ovo deo neke dešperatne postizborne strategije, da se, kao, iz pozadine vlada javnim mnjenjem i sprema povratak na vlast. Bivša je vlast davno odlučila da za sebe kupi “Politiku”, ali ne zato što se na vreme počela spremati za opoziciju. Kupila je “Politiku” jer je mogla da kupi Politiku. Krenula je u tu avanturu još zimus, sa namerom da Politiku kupi preko “Kurira”. Kada je to procurelo, operacija preuzimanja okončana je na drugi način i bez javnosti. Isto bi bilo i da je DS ostao na vlasti, samo što bi tišina bila zaglušujuća. (Uostalom, o ponudi VAC državi proletos je pisala samo Ruža Ćirković iz “Danasa”, i jedino su zahvaljujući njoj o tome ostali tragovi u srpskoj štampi.)

VLAST I MEDIJI “Politici” i Demokratskoj stranci bila su potrebna puna dva dana da kažu kako je zaista važno da se zna ko je vlasnik nekog medija (urednici su prvo tvrdili da je to pitanje za menadžment, a ne za novinare, dok su nesrećni “Politikini” sindikati zavapili da to pitanje ne treba “politizovati” kako se ne bi ugrozio “materijalni status zaposlenih”).

To, naravno, ne znači da preuzimanje polovine udela u “Politici” nije drski izazov stare vlasti novoj. Ali nova je vlast, kad su mediji u pitanju, na najozbiljnijem ispitu od svih. Tek ćemo videti da li “novi” razumeju da su “stari” propali upravo zato što su medijima vladali gvozdenom rukom. Nije ih upropastila samo finansijska kriza. Čitalac se možda seća da je Boris Tadić u vreme prvog mandata i kohabitacije delovao nekako bezazleno, kao važan korektiv izvršnoj vlasti, maltene savest nacije. A onda su mu savetnici i istraživači javnog mnjenja (verovatno oni isti koji su mu prorekli 16 procenata prednosti u odnosu na Tomu Nikolića u drugom krugu ovogodišnjih izbora) rekli da mora potpuno da ovlada “Politikom” i RTS, jer, “ako ne umeš da rešiš problem, onda makar možeš da promeniš percepciju problema”. Ta moć da menjaju javnu percepciju tadićevce je navela da veruju da nezadovoljstvo građana zapravo i nije bitno ako se ne vidi u medijima. Pametna vlast neće žuriti da upadne u istu zamku. Mediji nisu ni najveći ni najpreči problem u Srbiji. Kada se svi računi podvuku, ni NIN, ni “Politika”, ni “Novi magazin”, ni “Blic” nisu bili od velike koristi Borisu na izborima.

Tadić je probao sa kontrolom medija. Vreme je da se u srpskoj politici proba nešto drugo, nešto zaista revolucionarno: da se ljudima govori istina. Jer je prodaja srpskih novina mlekadžiji iz Šapca barem isto toliko važna kao i prodaja jugoslovenske fregate Albaniji.

Izvor: http://www.nezavisne.com

Jedan komentar

  1. Gospodja liht je iz korena i oduvek radila protiv Srbije.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *