Lekić na „RTV“-u: Špijun koji nas nije voleo

Piše Miodrag Zarković

Večitu ambiciju da sudi srpskim glasilima, Slaviša Lekić sada hrani kvazidokumentarnim serijalom u duhu najčistije hrvatske propagande

Bilo bi lepo kada bi neko sproveo istraživanje među sto najbližih saradnika Veselina Simonovića, glavnog i odgovornog urednika „Blica“, i to tako što bi svako od njih bio zamoljen da opiše Simonovića sa sto prideva. Konačna suma bi, dakle, iznosila sto puta sto, odnosno deset hiljada prideva.
Nijedan od tih opisa, najverovatnije, ne bi svedočio da je čovek – načitan. Jednostavno, Simonović ne ostavlja utisak da spada u osobe što se često druže sa knjigama. Možda on „proguta“ tri enciklopedije nedeljno, ali po onome kako deluje i u sve češćim javnim nastupima i u ličnim kontaktima, pre bi se za njega reklo da je izgustirao literaturu još negde kod bukvara.
E sad, taj i takav Veselin Simonović zamera svojim kolegama što nisu dovoljno načitani. Ozbiljno, čulo se jasno i glasno kada je novinarima u Srbiji prebacio da su nenačitani! A gde se to čulo? E, to je prava poslastica. To je navodno dokumentarni serijal „Mediji u Srbiji – hronika propadanja“, autora Slaviše Lekića, prikazivan proteklih nedelja na „Televiziji Vojvodine“.
Već sam opis Simonovićevog učešća nagoveštava o kakvom se televizijskom biseru tu radi. Svaka emisija u kojoj čovek, odgovoran za „Blic“ onakav kakav jeste, može kolegama da deli lekcije o načitanosti, zaslužuje da uđe u anale TV stvaralaštva. Što je najzanimljivije, Simonović je samo jedan od superheroja Lekićevog serijala, tek kap u čaši prepunjenoj lažnim predstavama o sopstvenom značaju i ličnoj inteligenciji, tek jedna nit u tapiseriji nezapamćene sramote srpskih glasila.
Uz Veselina, naime, o stanju u ovdašnjim sredstvima javnog informisanja dobili su priliku da se izjasne nebrojeni polufabrikati ništa manje sumanuti od Simonovića. Dovoljna ilustracija toga biće jedno ime: Boško Jakšić, lascivni kolumnista „Politike“ poznat po tome što je jedini spoljnopolitički komentator koga spoljna politika uopšte i ne zanima, već se u svojim tekstovima prvenstveno bavi unutrašnjom politikom, u koju se, inače, ič ne razume. U osam jednočasovnih epizoda, takvi kao što su Jakšić i Simonović naklapali su o propadanju naših medija, bezmalo svi do jednog ganuti ličnim uspesima i postignućima, pa tom ganutošću osokoljeni da lupetaju i više nego što smo inače navikli od njih. Tako je, primera radi, polulegendarni Miloš Vasić prepričao kako je njegov kolega i prijatelj Jovan Dulović pretukao nekog dopisnika iz Sremske Mitrovice, zbog neke lažne vesti sa ratišta koju je ovaj plasirao. Pretukao, pazite vi to! U politički korektnoj Srbiji, zahuktaloj na putu evropskih integracija, pa još na Javnom servisu najevropskije regije ne samo Srbije nego Evrope, neko se hvali primenom fizičke sile, i to još tuđom primenom!
Od desetina Lekićevih sagovornika – retki među njima su, inače, vrlo pristojni i ljudi i novinari, koje je verovatno poznanstvo sa autorom navelo da počine grubu grešku i pristanu da se pojave u ovoj papazjaniji – jedino Milijana Baletić može da bude sasvim sigurna da se nikako nije kompromitovala ovim učešćem. Verovatno prekaljena sveopštom hajkom protiv sebe, kojoj je izložena već više od decenije, Milijana Baletić je u svakom odgovoru, na svako postavljeno pitanje, zadržavala oštar stav prema autoru i čvrsto se držala svog poznatog stanovišta. Zato verovatno Lekić i nije uspeo da je „navuče na tanak led“ i izmami iz nje kakvu nesmotrenost zarad kasnije zloupotrebe u montaži, što mu je pošlo za rukom sa onim ostalim, malobrojnim pristojnim sagovornicima.
I u tako oštroj konkurenciji u vidu Simonovića, Jakšića, Vasića i inih, Lekić je ipak uspeo da se nametne kao glavna zvezda serijala, mada se on sam nigde niti pojavljuje, niti čuje. Ceo ovaj projekat, naime, nanovo potvrđuje da je svet javnog informisanja u Lekiću dobio nešto vanredno: novinarstvo nikada nije oskudevalo u egomanijacima, ni po broju, ni po raznovrsnosti, ali je slučaj Lekića i njegove brižljivo nabildovane sujete neobičan čak i za žurnalističko okruženje. Čovek je bukvalno opsednut time da baš on bude taj koji će o savremenim srpskim glasilima dati poslednju, zaključnu i neopozivu reč. Ubi se, siromah, pokušavajući da se nametne kao hroničar novinarskih prilika u ovom trusnom vremenu, zbog čega godinama unazad sa svojim mesečnim časopisom „Status“ dodeljuje priznanja ovdašnjim novinarima koje žiri oceni najboljima, ali i uvredljive pogrde (tipa „sramota za profesiju“) kolegama čiji rad nikako nije po volji žirija, a sada je tu svoju nezasitu ambiciju nahranio i televizijskim serijalom.
S obzirom na njegovu napadnu, od ranije očiglednu naklonost ka hrvatskom gledištu dve trusne protekle decenije, Lekić je svojim serijalom zapretio Brankici Stanković da će joj oteti hleba iz usta. On bi možda bio i bolja Brankica od same Brankice, jer po prostačkoj površnosti i antisrpskoj zlonamernosti, njegov projekat nimalo ne zaostaje za najznačajnijim „Insajderima“. Tako smo u osam sati materijala imali prilike da slušamo naratora koji, opisujući televizijske priloge o srpskim žrtvama iz ratnog stanja od pre 20 godina, kritički kaže da su „neprestano evocirane uspomene na zločine, jame, logore…“ i da su „ponosno prebrojavane i sortirane kosti“! Zamislite samo kakva bi se oluja osuda sručila na nekoga ko bi se usudio da ovakvim rečima opiše srebreničku mitomaniju.
Istovremeno, Lekić građanima Srbije spočitava što su ostali ravnodušni prema „munjama i gromovima kojima je svevišnji general Ratko Mladić spržio Sarajevo“! Čisto da bi se potvrdilo da Lekićev bezobrazluk nema granica.
Inače je poznato da je ovu budalaštinu od serijala Lekić dugo i neuspešno pokušavao da utrapi mnogim stanicama, ali mu je tek „TV Vojvodina“ izašla u susret. Onaj ko bi potanko istražio kako je i zašto došlo do takve odluke, zadužio bi Srbiju možda i više nego Ustavni sud nedavnom odlukom da je Statut Vojvodine neustavan.

2 komentara

  1. hvala na prikazu i trudu.. Gledao sam ‘to’ – onako, na ‘preskok’… Ocekivao sam, da ce biti ‘osvrta’ i na donedavni rad “proevropskih medija” ( ali, to ce izgleda, da ‘poceka’ malo )?! Ako ‘ameri’ kazu, da u ratu – istina prva ‘strada'( a toga se, itekako – ‘dosledno’ drze i sada u “borbi sa osovinama zla” ?! ) – jadno je i krajnje jednostrano prikazivati rad medija u jednoj zemlji, koja je bila zrtva ‘indukovanog’, krvavog raspada ?! A RTV, i njegov informativni programa – mora u ‘fokus’ javnosti i tu je ‘provetravanje’ – vise nego neophodno ?!

  2. Hajde da se ne lažemo pa da kažemo istinu. Notorna je istina da Srbiji ne treba ni pola svih tih medija ni štampanih ni elektronskih. Istina je takođe da je tu ogroman broj i nepismenih novinara i “novinara”. Šta činiti: Ukinuti sve državne novine i TV i skinuti ih sa grbače narodu. Setite se samo sa kojom lakoćom smo otpustili 10.000 školovanih oficira,podoficira i vojnih službenika i majstora i niko nije ni pisnuo a sa “novinarima” je to problem. Zašto? Pominjete RTV (to je žuti prozočni bojler za autonomaše i žute i pogledajte im teme i priloge kao i imena – a naročito prezimena – pa će te lako ustanoviti ko su. Zbog čega uopšte postoji studioB kao džavna televizija – zašto se to ne privatizuje a da ne govorimo o lokalnim potpuno nepotrebnim TV (sem za glrifikaciju trenutne vrhuške i zapošljavanje “svojih”). Tu je problem. Dakle,sve na tržište i bez dotacija pa ko preživi i neka i novinari imaju istu sudbinu kao i milion poštenih radnika u ovoj jadnoj Srbiji. Ove koje ste naveli ne treba posebne pameti da se zaključi da su to žutaći – to svi znamo.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *