Капацитет

Пише Милорад Вучелић

Много је ово за Филипа Гордона, а премного за Филипа Рикера. Шта ће онда остати за Хилари Клинтон и Барака Обаму. Реч је, наравно, о правој помами у предаји Косова која је завладала после њихове посете Београду. У бесомучној трци наста право отимање о то када је и ко је први рекао да „Србија мора да цивилизовано преда Косово“. Велика је неправда што они који се окитише његовим перјем неће ни да помену Чеду Јовановића кога су  покрали. То стварно није у реду.
Морао је, суочен с овом помамом цивилизоване издаје, да реагује и патријарх СПЦ-а  Иринеј, рекавши: „За нас није реално и мислим да српски народ и српска Црква, која је увек била уз народ, никада неће дати свој пристанак на ово што се може прочитати данас у штампи – на цивилизовано предавање Косова“. Оне који су православци ове речи би бар морале опоменути, али не и оне који су можда сатанисти и сајентолози, а којих, по свему судећи, има тушта и тма у српској политици и медијима. Овде се не поштују не само правила државе и вере него чак ни трговине. Јер каква је то трговина у којој за почетак понудиш и даш све за жељом да ти онај коме си одмах све дао, заузврат да нешто мало од свега што је  као на тацни добио. Ту је пре реч о очекивању милостиње од немилостивог него о некој трговини. Појашњења ради, реч је о Косову и северу Косова.
Оштро је реаговао и злоупотребљени Добрица Ћосић, рекавши: „Никада нисам трговао Косовом. Никада га не би предао, ни цивилизовано, ни ратом“.
По свему судећи изгледа ми да СПЦ  и највећи део српског народа немају капацитет за признавање и прихватање ампутације Косова. О Војиславу Коштуници и његовом недостатку капацитета у вези са овим питањем нећу ни да трошим речи.

Капацитет, по данашњој учесталој употреби, постаје магична реч. Некада су наши стари, када су хтели некога много да похвале, говорили: „Он ти је прави капацитет!“ Мислили су на радиност, памет и знање. Сада се значење овог појма битно променило.
Борис Тадић и ДС „имају капацитет“ за прихватање независности Косова и руковање са окривљеним за најтеже злочине према Србима Хашимом Тачијем. За шта још жути картел има капацитет који је неодвојив део његовог укупног капацитета у вођењу државе? Уместо да ми то чинимо, препустимо припадницима врха жутог картела да се самоописују. Дакле, они сами о себи: „многи су нам укаљали образ и обрукали нас“; „огрнути плаштом Бориса Тадића многи су се бавили злоупотребом и криминалом“; „морамо да направимо отклон од бахатости, безобразлука и корупције“; многи су „стицали богатство на нелегалан начин“; „били смо недовољно квалитетни и бахати“; „не може више да се води ни странка, али ни Србија, на начин на који је то до сада чињено“; у нашим редовима има много „бахатих људи спремних на богаћење“… Тако описани режим са све картелисаним странкама заслужује да његов први човек без зазора каже: „Србија је постала земља у којој се поштују закони и важе иста правила за све“! Истовремено се чују речи, из истог руководства у којем влада слога, да Србија до сада није била „сређена земља у којој се зна шта је добро, а шта је зло“. Судећи по самопризнању и самоописивању, овде се уопште не говори о политичкој странки него о неком леглу криминала и злоупотреби власти.
Челници жутог картела негују и потпуно особен начин односа према јавности. Неће се потпредседници ДС-а јавно огласити о својим подухватима у приватној баснословној станоградњи и узурпацији јавне својине на врачарском пашњаку поред Храма Светог Саве, али хоће заједно јавно јести ћевапе у кафани, не би ли показали да међу њима нема неслагања. Вође жутог картела се јавно оптужују, и што је интересантно углавном је све што кажу једни о другима и о свом вршењу власти – тачно; и једино то им сви без разлике верују. Оно што је за њих било пробитачно, за Србију је било убитачно и за то су имали и имају, и поново спремају капацитет. Челник до јуче владајуће странке по овешталом обрасцу тврди да није био довољно информисан, заборављајући стару истину да је управо неинформисаност врста политике.
И све тако, „подиже се капацитет“ у којем се, по узорима најгорег улизиштва, Тадић, после свега реченог на рачун власти и странке у којој је најодговорнији, проглашава „најбољим што ДС има“! И то најбоље што ДС има чекало је сате да се Хашим Тачи умилостиви да му пружи руку, а да се потом више него нападно и јасно просто отима из руку бившег председника Србије. Тачију мора да је било мало непријатно због чињенице да су баш тих дана са два метка ликвидирани Јефтићи у Талиновцу код Урошевца. Тачију можда јесте, али Тадићу очигледно није. Није Тачи хрупио пред Тадића него га је овај просто заскочио из заседе. Одавно се није могао видети призор који нас више понижава и који делује јадније. За то се стварно мора имати капацитет. И мора се бити озбиљно пољуљан у сваком погледу и потпуно побркан, па самољубиво и сулудо рећи да ова брука и срамота није историјски чин! Ако овај догађај има било какве везе с неком историјом, онда је то историја бешчашћа. Неки су то назвали цивилизацијским понашањем, а Дачић је изјавио да је за њега овај поступак енигма.
Ни говора о некаквој енигми и изненађењу, реч је о доследности у вођењу Србије минулих пет година, јер ово је напросто окончање кристализације једне политике чији је зачетак и ток описан у депешама Викиликса, на шта подсећамо на страницама 10 и 11 (Прочитати текст Николе Врзића „Влада са укусом предаје“ у овом броју „Печата“). Реч је, нека нам опросте Одисеј и Хомер, о Тројанском коњу у рушењу одбране државности и достојанства Србије. У том Тројанском коњу много је попуњених, али има и резервисаних места која чекају да буду попуњена… Заинтересованост и кандидовање за та места је очигледна и велика.
Нема земље у свету која поистовећује капацитет храбрости са капацитетом бруке и срамоте. Починити издају земље и понизити народ и државу овде се упорно, бесрамном пропагандом, поистовећује са храброшћу и државничком мудрошћу. Све што се ради против народа, слободе и државе, уместо да се једноставно назове криминалом, постаје одговорно и храбро.
Када је о капацитету реч, видимо како владајуће странке немају капацитет ни да попуне место министра спољних послова, па се у недостатку капацитета испомажу овешталим изговорима о некаквим експертима и каријерним стручњацима. Уосталом, ако већ настављају путем „без алтернативе“, могу знатно уштедети, па уместо министра отворити неко поштанско или имејл сандуче где би примали поруке од западних сила које би сви заједно послушно спроводили у дело. А из Брисела Скупштина свакако добија законе на усвајање.
И тако се од капацитета до капацитета показује да се само Уставном суду Србије оспорава капацитет због тога што је на иницијативу ДСС-а  својом неопозивом одлуком прогласио неуставнима Статут Војводине и Закон о утврђивању надлежности АП Војводине. Та одлука је коначна, опште обавезујућа, беспризивна и извршна. Од политичких лидера жутог картела одлука је дочекана највећим погрдама. Србија је суочена са најгорим нападима на њен уставни поредак и јасно се показује да су доскорашњи властодршци Србије до те мере огрезли у волунтаризам и најгору злоупотребу власти, да не презају ни од отворених напада на демократски уставни поредак и његове кључне институције. За њих су правила игре у жутом картелу правила која су намеравали да наметну држави.
„Печат“, а сигурно и његови читаоци, имају велико задовољство у чињеници да су свом снагом били ангажовани у борби за поштовање Устава Србије и осујећивање војвођанерског сепаратизма. После председничких избора и изборног пораза жутог картела, то је још једна победа и охрабрење. За нешто друго не само да нисмо имали, него ни сада немамо капацитет.